Dosa san doma i normalno – odma se uzlinija – po pitanju bloga.
Ima materijala spremnoga, za bacanje – tona fotografija koje san napravija doli na Antartici i od kojih je vecina “nestvarna”.
A i po putu san isto piskara.
Pa evo najprije to.
Evo me sedin u Ushuaii na aerodromu. Susrecen se sa putnicima koje san upozna ovi vijadj.
Amerikanci – u svom “kissy-kissy “ stilu.
Razmisljam o letovima koji me cekaju i vata me muka. Tako je uvik u zadnje vrime, sve dok ne udjen u avion. Onda je nekako lakse, ali svejedno, sve dok ne sletin prati me onaj osjecaj skoro bijesa, sta se moran vozit na ovi nacin.
Mrzin avione isto ka i zubare. Ne zato jer ih se bojin ili zato jer mi nanose bol, nego jednostavno zato jer san ih se u zivotu nagleda previse i dosta mi ih je.
Presla se granica zasicenja i prerasla u patolosku odbojnost.
Eto moran priznat Jedinoj, da je skoro jedino misto di ne razmisljan o sexu, zubarska stolica.
Valjda me nece sad tirat da svako malo iden u zubarra.
Gledan ljude oko sebe, lica nepoznata.
Ima ih sa aziskin facama, europskin, indijanskin, indiskin i ko zna kojin sve ne. Ne kaze se zanista za Ameriku da je “melting pot” nacija oliti po nasi, jedan veliki bronzin di se utapaju sve nacije.
I nastaje ta umjetna Americka nacija.
I gledan te ljude, koji su platili skoro 20 000 dolara za 10 dana po Antartici i razmisljan kad cemo mi doci na taj nivo da obicni ljudi, vjerovatno ne nesto posebno pametni ili nadareni, mogu sebi priustit taj izdatak. I jos se smijat na povratku kuci, jer smatraju da su pametno potrosili tu lovu.
Vjerovatno ne za mog zivota a i onda je pitanje.
Balkanski mentalitet i rodjacka (barba Lukina) politika su nas odvukle daleko od ovoga a i svakin danom smo sve dalji.
Malo su mi misli odlutale od aviona I to je dobro.
Iden napravit djir po aerodromu, vidit ima li koja zgodna argentika po butigama i nacrtat se u red za ukrcaj.
Post je objavljen 04.02.2010. u 08:26 sati.