Pregled posta

Zorica Sentić

Potrebno je zaboraviti jezik da bi se u njemu otkrila neka značenja koja izmiču domorocima. I deca i stranci i oni koji su dugo živeli u inostranstvu imaju sličnu oosbinu, da podsete domaćine u jeziku na neke »smislove« – gramatičke ili negramatičke svejedno – koji su čekali da ih pronađe neko ko svežeg uma gleda na jezik.


Jedan naš satiričar i dugogodišnji profesor dramaturgije rekao je ejdnom prilikom da stranci za razliku od izvornog govornika nekog jezika imaju tu sposobnost, da izmisle do atda neupotrebljavanu lingvističku konstrukciju. On je pri tome bio sarkastičan, ciljajući na pogreške i neprikladne metafore, ali svežina stranca u maternjem jeziku, Zorice Sentić, izaziva druge asocijacije, nešto u pozitivnom smislu.

»Ovaj pisac je godinama svojim knjigama skretao pažnju na knjige durgih pisaca!« To je još jedan šaljivi izum spomenutog satiričara, prevodioca Tolkina i profesora dramatirgije, takođe zlobanprema lošim piscima, ali ja i tu rečenicu dođivljavam potpuno naopačke: ova knjiga – Ugasi tišinu, ja nâs volim, upravo skreće pažnju koliko ima mnogo loših pesničkih knjiga, pesničkih a prozaičnih, ili toliko nerazumljivih da ni autoru nisu jasne. Setim se i izvikanog pesnika koji je o naslovu pesničke zbirke “debeloj” tridesetak strana napisao knjigu od 70 strana.

Pesme Zorice Sentić su lek.

Ona veruje, ali ona je panteista, ne prepisivač bilijskih fraza kao student I godine bogoslovije kako obično tupe pesnici koji bi hteli da razglase svoju “duhovnost” i “pripadnost” na sva zvona.

U pesmama Zorice Sentić ima i jezičkih doskočica, obrta na ravni samog jezika ali ima i značenjskih obrta.

Pesnikinja sama kaže: "ja još učim jezik. Naučiću ga a vi ćete mi pomoći."

Ali ako se setimo tolikih loših pesničkih knjiga koje su napisali ljudi koji odlično vladaju gramatikom, tim više je pesnički uspeh kako i kroz takve “učeće stihove” Zorica Sentić uspeva da pošalje svoju poruku u boci, da čitaocima podeli svoj lek.

/izvod iz recenzije/