Macchiato...

30.09.2013., ponedjeljak

Guslanje u prazno

E lipo li je opet sist na kavu posli svih ovih vrućina. Nema više nervožih konobara, masnih i znojnih turista šta ti se rastapaju u kavu dok prolaze, ni njihove dice šta ti zalipe šećernu vunu za kosu, a ni smrdljivih pazuha šta ti defiliraju prid noson taman kad pokušavaš srknit oni zadnji, najslađi guc kave šta je osta...
Odoše, fala Bogu i ostaviše nan lipi jesensko-dalmatinski mir i naš vlastiti vonj. Nije da išta lipše vonja, al naš je, pa je samin time nekako i podnošljiviji... Na njega smo se valjda navikli.
I ostadosmo sami tako ja, Prika, novine i kava. Dobro, aj, i Pere je tu, ali ka da i nije. Već po ure nije ni riči reka, samo vrti španjulet u ruci i gleda negdi put Šolte.

- Šta je Pere - upita ga Prika. - Od tebe danas čovik do riči ne more doć.
- A jbg,,, - promrmlja Pere.
- Šta te muči? Slobodno reci, pa prijatelji smo. Probat ćemo ti pomoć, a ako i ne uspijemo, bar te uvik možemo zajebavat.
- Razvodin se prika, razvodin se.
- A jebate, velike stvari... - ubacin se ja. - Ka da je jedina. Naćeš drugu, šta, pa nije život sta.
- Ma to me i muči...
- Šta te to ima mučit, jebate? Možda potrefiš i na koju mlađu. Mlad si, pametan, ne izgledaš loše... Di ćeš bolje...
- Još gore, prika moj, još gore...
- Ma di može bit gore? Ti si skroz popizdija.
- Znaš, šta mlađu nađen, to ću se više morat seksat, je li...
- I?
- Ma znaš, već san u godinama kad mi je nekako milije zaspat, nego skakat po nekome...
- E, dragi, ti si totalno u klincu.
- Ma nisan, nego će mi samo falit oni moj bioritam...
- Kakvi bioritam?
- Znaš ono... zaželiš laku noć, okreneš se na bok, dvaput prneš i zaspeš. A kad nađeš mlađu, od lake noći nema ništa. Moraš prvi dio noći skakat oko nje, onda skakat po njoj drugi dio noći, a posli svega još i skidat zvizde sa neba... To mi je prika nekako previše fizikale... Da niti ne spominjen kako ne smiš ni prnit.
- A šta se sa ženon nisi seksa?
- Normalno da jesan koji put, al to je bilo nekako pitomije.
- Kako pitomije?
- Ma nekako mirnije, intimnije... U stilu:

- E Pere, jesi zaspa?
- Kako ću zaspat kad mi ne daš?
- Bi li malo, a?
- Šta ja znan... ako bi tila možemo
- Ne moramo ako ti se ne da.
- Ma aj sad kad si me probudila. Skini se
- Evo jesan... Ajde...
- Sad ću...evo me...jesan
- A osjetin...osjetin.
- Jel ti lipo?
- Joj Pere bodeš me botunima...Moga si bar mudante skinit, jeben te lina.
- Aj sad ću...
- Ma ne triba, ja ću se drukčije namistit... E sad je dobro... A lipo li je... Ma šta si sta?
- Čekaj, čekaj, daj guzicu doli, ne vidin televiziju... vijesti su...
- Jebale te vijesti...
- Stani ne čujen... benzin će pojeftinit...
- Ja skoro gotova, a on o benzinu...
- Skužaj, skužaj... sad ćemo
- Aaah
- Čin tako stenješ, znači da ti je lipo...
- Ma digla mi se kiselina
- Šta ovo vonja po pomidorima i kukumarima? Osjetiš li?
- Ma to san ja samo rutnila. Sad mi je lakše... Aj upri sad! Nećeš valjda cilu noć guslit...
- Evo, evo... još malo...
- To...to...
- Jesi li? Jesi li? Čujen da uzdišeš... Jesi gotova?
- Ma nisan još... Nego gledan plafon... Pari mi se da bi ga tribalo opiturat.


08.04.2013., ponedjeljak

Puna usta fale...

- E, prika, ajmo dat krv...
- Ma jesi ti popizdija - pogleda me prika blido. - Šta bi ja pustija da me neko bode bezveze. Je li ti ovo malo sunca već opizdilo u glavu?
- Ma nije... Nego mislija san... Svako malo osvane u novinama da je neko da krv, pa san mislija šta ne bi i nas malo stavili u novine... Onako da nas vide, da o nama pišu, a da nismo u kronici ili u osmrtnicama.
- I šta kad bi završija u novinama? Koji će ti to klinac?
- Pa eto... Pozdravija bi ženu, dicu...
- I šta onda? Šta ćeš ih pozdravljat kad te svaki dan gledaju?
- Možda mi onda ona ne bi svaki put pljunila u ručak, a ni dica ne bi pasu dali da mi piša u postole. A opet, sa druge strane, u ambulanti uvik ima nešto za pojist i popit, pa kakva god bila, al marenda je marenda...
- Dava san ja jedan put krv i reka san nikad više...
- I ja san, pa nije to tako strašno... Ljudi za malo publiciteta čine puno gore stvari.
- Jeba te publicitet. Klinac nije strašno. Zadnji put mi je po ure tražila venu, ne bi da traži škrinju sa blagon. Kopaj ovdi, kopaj ondi a ja zelenin. I onda kad je napokon našla priključi na mene onu kesu i počne to teć. I teče, teče i teče... Nikad kraja. Ja se sve nadan napunit će pola pa će stat, a ono ništa. Priđe ona pola, ono još teče a ona ne reagira. Aj još malo pa puna, pa san gotov, kad ono opet klinac. Priključi ona i drugu. Alo sestro, šta ti oćeš od mene krvavicu napravit, uptan je ja. De, zatvaraj tu špinu, mora i meni malo ostat. Jebi ga dragi usra san se... I od onda ne dajen krv i gotovo.

Nije prika ni završija priču, kad evo ti našeg prijatelja Zvone.

- Pa di si Zvone - upita prika. - Otkud ti?
- A evo, čuja san da ste tu, pa svratija na kavu.
- Šta ne bi triba bit na poslu - upitan ga znajući da će čovik još malo i postelju prinit u firmu. - Al si dobija godišnji?
- A prije bi reka dugogodišnji - uzdahne Zvone.
- Pa nisi valjda otkaz dobija?
- A jebi ga, jesan...
- Šta je bilo, jebate?
- A ništa... Doša mi jučer gazda i naumija cilo skladište isprimištat. Uvatija mene i Beru da to sve maknemo, razmontiramo, isprimištamo i opet montiramo.
- To je pun klinac posla... Šta si odbija?
- Ma nisan. Počeli smo mi to radit, a on sa nama. I oće ovo vamo, oće ono tamo... Izjeba nas ka majmune i otiša. Kako on kroz vrata, tako Bere i ja, da malo sredimo dojmove, skuvali kavu i zasili.
- Pa nije ti valjda da otkaz zbog kave?
- Ma nije... Kako smo sili, tako se mi malo zapričali...

Zvone uzdahne duboko, zapali cigaret i prije nego otpuše dim nastavi.

- Jeba mu pas mater, da bi mu jeba... Šta mi sad ovo moramo radit, rečen ja Beri. Nećemo do ponoći završit. Meni je skladište i do sad bilo skroz dobro. Koji klinac on oće? Da je tija, moga je bit skladištar, pa neka ga razmišta do mile volje, nastavin. Ali ne... Gospodin je tija bit direktor. Svaki klinac danas oće bit direktor. Jel mu se ja petljan u financije, upitan Beru. Ne petljan. Jel mu ja dogovaran poslove? Ne dogovaran. Jel mu ja jeben onu njegovu tuku od sekretarice umisto njega? Ne jeben... Pa šta on meni jebe onda skladište?
- A je, u pravu si... Šta je onda bilo?
- Ništa... Pogledan ja Beru, a Bere problidija. Dignen pogled, kad ono gazda stoji na vratima. Zaboravija ključeve od auta. Živili gazda, pozdravin ga ja. Evo sad ćemo mi... Samo smo sili zapalit. Baš san vas falija Beri kako ste, da niste direktor, mogli bit skladištar... Mislin da bi skroz dobri bili u tome...

Povuče Zvone još jedan dim i udasi cigaru. Kava mu je već bila na stolu. Otpije gutljaj i u nevjerici zavrti glavon.

- On me pogleda. Aj dođi ti malo do mene, reče mi. I molin te... samo me više nemoj falit...

26.02.2013., utorak

Zdravlje je naše najveće bogatstvo

Ajde fala Bogu da je i sunce opet izgmizalo...
Sidimo prika i ja šutke, svaki u svom filmu i svaki sa svojin novinama, spremni za svakodnevnu dozu fotosinteze. Kava se ladi, cukar se topi, duvan gori... Milina.
Je da nekome iza nas smrde noge, ali to je premala žrtva za ovako blaženo jutro. Ništa šta pošten čovik ne bi moga priživit.

- E mala, daj još dva deca crnoga. - Čujen glas, onako priko uva, sebi iza leđa.
- Izgleda Jozo da je tebe dobro krenilo danas - reče konobarica Jase.
- Dašta je nego krenilo... Kad to mene ne ide?
- Ma je... Nije još ni podne, a već si skoro cilu bocu ispraznija...
- Ne vodi ti brigu, samo natoči... Kad se moj doktor ne brine, ne bi ni ti tribala.
- Kad smo kod doktora, možda bi se i triba zabrinit...
- Ajde, ajde, ostavi se ti doktorluka... Reka mi je kako je malo vina dobro za zdravlje i ja ga slušan... Ako on ne zna najbolje, a ko će onda znat?
- Možda i je dobra čaša, dvi, ali ti sigurno nije reka za bocu...
- E mala moja... Vidit ćeš ti kad dođeš u moje godine... Zdravlja nikad dosta.


25.01.2013., petak

I doša je vrag po svoje...

... mogu reć da je...
Sidin za stolon ka i svakog jutra i gledamo se kava i ja. Gledan ja nju i gleda ona mene... Niti ja nju da popijen niti ona oće sama u usta. A jebemu, ko bi je i pija bez cukra ovako gorku i oporu... Fali oni gušt kad ti se razlije niz jezik, onako slatka i lipljiva, topla i aromatična... mmmmm...

- A šta je, ne ide ti nešto jutros - prikine prika moje sanjarenje.
- A di će mi ić, iruda ti, ovaka... Ne bi da mi je neko nalija vodu iz baruštine, pa je podgrija i donija na stol.
- Šta glumiš koji klinac, uspi cukra i pristani više brontulavat, jebala te kava!
- Ma neću, jebat ga, na dijeti san, pa san smanjija i cukar i sve druge kalorične pizdarije. Moran izdurat ovo malo.
- Šta si? - Snebi se prika. - Na dijeti? A volija bi i to vidit...
- Ma je, bez zajebancije, evo već cilih dvanajst uri.
- Dvanajst uri od kojih si deset prispava? Baš si se namučija... A znaš da ti je bilo i vrime... Pogledaj se kakav si doša.

Ma vidi ti njega. On će meni o tome kakav san, a sebe ne vidi.
Ima trideset kila mokar sa kreveton...Mora stat na vagu bar pet puta da vaga uopće zna da se nešto dogodilo, a u prostoriju isto toliko puta mora uć da bi se uopće i primijetilo da je uša.

Al nema veze... neću sad o tome.

- I, kako ti je došlo iz guzice u glavu - upita on.
- Ma, jučer dok san, dat ne kažen šta, malo san razmislija i doša do tri stvarno dobra razloga za skinit koje kilo. Vidiš, zdravlje je na prvom mistu...
- Normalno da triba pazit na zdravlje - složi se. - Kad si deblji pati srce, pati jetra, tu je i kolesterol i...
- Ma jebeš to, prika moj. - Prikinen ga u po rečenice. - Čovik triba od nečega i umrit. Ja više mislin na mentalno zdravlje. Dopizdilo mi je više slušat da samo žderen, da ću puknit, da su cepelin radili po mojoj slici... Ona moja se navije i ne pušta. Jebate, nikad mira.
- Ako ti je to glavni motiv, kakvi su ti onda drugi- zavari prika od smija.
- Ti to mene prika, onako, malo zajebaješ, a?
- Ne zajebajen... Šta bi te zajebava?
- Znan ja da ti mene malo prcaš sa strane, ali doć ćeš i ti, prije ili posli, na isto...
- Ne zajebajen te...Ozbiljno... Aj, reci koji ti je drugi razlog.
- Pa evo, aj, drugi je estetika, lipota...
- Makneš ogledalo, pa si sve probleme rišija... Šta ti fali? Koje kilo viška ne nagrđuje toliko čovika. Sve je to u glavi.
- Ne seri, prika... Nije u glavi, nego na glavi.

Prika me pogleda blido i zapali španjulet. Sve se nekako smijucka u sebi, ali neće pokazat...

- Vidiš - nastavin ja - ne paše mi još za moje godine bit proćelav. Tu i tamo koja sida ajde, ali da mi se kosa počne ridit...Nekako mi je još prerano.
- Pa kakve to ima veze sa debljinon, Isusati?
- Kako nema, jebate? - Triba sad budali to i objasnit. Možda je najlakše, onako, jednostavno matematički.- Na glavi ti je izraslo toliko i toliko dlaka...Jel tako?
- Je - potvrdi.
- Znači, šta je veća glava, to je ista količina kose raspoređena na većoj površini... Jesan opet u pravu?
- Ajmo reć da jesi...
- Šta opet znači da je sudeći po količini kože između dlaka, relativna pelavost veća... Jel tako? Je! Pa onda samin time, kad smršaviš smanji se i glava, koža manje dolazi do izražaja, pa se i kosa zgusne... Dakle, manje si pelav.
- Jebeš mi mater, Einstein je kurac šta si ti... Još mi nije jasno kako nemaš znanstveni rad sa Palamudovin zakonima...
- A ne... Palamuđenje nije znanost., prika moj. Palamuđenje je umjetnost.
- Šta god bila sereš ga u svih šesnajst.
- Je, je, smijali su se tako i Galileu, pa eno ti ga sad... i tv emisija nosi ime po njemu.
- Izgleda da je tebi dobro pa cukar kad možeš takve pizdarije govorit.
- Dragi moj, to su činjenice, sa cukron ili bez.
- Dobro onda, baš me zanima šta je to treće šta te natiralo na dijetu?
- Financije, prika, financije...
- Šta misliš da ćeš šta jeftinije proć kad blitva danas košta skoro isto ka i meso, a cijena jabuke je tolika ka da bi je sam Sveti Petar pakira . O posebnoj prehrani da i ne govorin...
- Ma ko o tome priča, ne valja na rani štedit...
- Pa di onda misliš napravit uštedu, Bog ti da zdravlje?
- Sve nekako mislin, ako buden malo lakši, da bi mi auto moglo malo manje trošit...

30.12.2012., nedjelja

Pasje popodne

- E, pogledaj ovog pasa šta je smišan... - reče prika čitajući članak o prihvatilištu za beštije. - Sliči na onoga tvoga... Kako se ono zove... Bonaparte?
- Bonifacije... - odgovaran odsutno dok listan novine i otpijan kavu.

Nekako mi kava baš i ne sida jutros kako bi tribala. Nije mi baš neki ludilo ugođaj, jer kafić je mali, a skupilo se puno svita, pa se naguravaju i nadglasavaju da čovik ne može u miru ni novine pročitat. Iz zvučnika trešti nekakav house, garden, tehno... vrag bi ga zna više, ali mlate po tin loncima ka Vuco po janjetini... Kaos.

- Ma Bonifacije, Bonaparte... isti klinac. - mudro konstatira prika. - A di ti je to čudo od pasa? Dugo ga nisan vidija.
- A di će bit? Eno ga leži doma.
- Pa šta ga malo ne izvedeš i istrčiš? Istrunit će u kući.
- Pusti ga u klinac... Zadnjih dana baš i nije od volje.
- Ne bi ni ti bija da te neko zatvori u kuću i ne pusti te vanka. I ti bi pa u depresiju.
- Ma koja jebena depresija? Još ćeš mi reć da ga i psihijatru vodin.
- Pa šta mu je onda? Beštiju nešto muči...
- Dobro... Znaš li kako on izgleda?
- Pa normalno da znan... Pufast, duge dlake, čupav...
- E vidiš... Sve je bilo u redu dok se nismo par puta zajebali, natakli ga na štap i njime oprali pod...
- Sa pason oprali pod!?? - Prenerazi se prika.
- A jebi ga... Pufast, duge dlake, kudrav... Zajebali se... Mi mislili da je krpa...
- Pa ti nisi normalan... Ti si kompletan debil...Šta si onda napravija s njin?
- Šta san napravija!? A šta ću napravit... Ocidija san ga...
- E jebeš me ako su tebi svi doma... - Prika je bija već vidno uznemiren. - Opereš sa jadnon beštijon pod i umisto da nešto poduzmeš, da ga odvedeš veterinaru ili šta ti ga ja znan, ti ga samo ocidiš i to je to, a onda još očekuješ da ti veselo mašući repon doskakuće kad ga pozoveš...
- Pa dobro, aj, nisan ga samo ocidija...
- Nego šta? Zakačija ga na sušilo?
- Prominija san mu ime...
- Šta si?
- Prominija mu ime...

Prika je bija vanka sebe. Nije ništa reka, samo je zavrtija glavon, slega ramenima i odmahnija rukon...

- I kako se sad zove? - Procidi kroz zube nakon par minuti šta mu je tribalo da dođe sebi.
- Kako se zove? A jebate, kako će se zvat... Zove se Močo.

10.11.2012., subota

Tajkun Sale

- E. di si stari? - Pozdravi me poznanik jutros dok san u miru pijucka svoju kavu i lista Slobodnu. - Ostavi i meni koje slovo...
- A evo malo - odgovorin. - A di si ti, šta se radi?
- Ništa, evo vrtin se... Znaš i sam kako ide... Subota ovo, ono.
- Aj, pazi samo da ti se ne zavrti.

Odahnija san kad je proša dalje. Nekako mi baš i nije bilo do palamuđenja jutros, ali šta ćeš... Moraš sa čovikon izminit par riči kad ti se već lipo javlja, tek toliko da ne ispadneš kakav lapan bez potribe.
I baš kad pomislin da san proša lišo i da san ga se rišija, eto ti njega nazad.

- E, znaš li koga da prodaje kakvu kuću ili stan?
- Šta bi kupija šta?
- Pa bi nešto malo... Uzeja bi kakav kreditić, pa, onako, kakav stančić ili manju kućicu...
- A neman ti pojma, dragi. Pa, pogledaj u oglasima. Tamo nema šta se ne prodaje.
- Ma gleda san već, ali nikako nać nešto po guštu... Jebi ga, tako ti je to kad se ne možeš nosit sa jačima.
- Kojin jačima? - Upitan zbunjeno, jer koliko ja znan ponuda je daleko veća od potražnje i ako ništa drugo, baren nekretnina ima za svih i to više nego je potribno.
- Ma problem mi je oni tajkun Sale...
- Koji Sale i šta je s njin? - Upali mi se debeli kveščn mark iznad glave.
- Ma taj je, izgleda, pokupova sve najbolje kuće, a nama sirotinji šta ostane.
- Ja stvarno neman pojma ko je taj.
- Pa oni tajkun šta se bavi ulaganjen u nekretnine... Pari mi se ka da je naumija sve pokupovat.
- Nikad čuja.
- Šta? Ne znaš ko je Sale?
- A jebate, odakle bi zna? U novinama ništa o njemu ne piše...
- Pa normalno da ne piše... Sve su to muteži šta svoju marćapiju drže u tajnosti, a koji bi in se novinar tija zamirit...
- A kako onda ti znaš za njega? Di si ti pročita?
- Eeee, nisan pročita... Ja san to svojin očima vidija.
- A šta si to vidija, bog ti da zdravlje?
- Pa, vidiš, malo san obilazija okolo i, onako, gleda te kuće i stanove. I znaš šta san vidija?

Slegnen ramenima ravnodušno, znajući da će, zanimalo to mene ili ne, dat odgovor na svoje pitanje.

- Skoro na svakoj drugoj kući koja se prodaje vidija san veliki natpis "FOR SALE",,, Koliko ja znan engleski, for znači za, pa samin time nisan u te kuće ni ulazija, jer koji ću klinac tamo, ako ih je Sale sve kupija ili ako su sve rezervirane za njega... I pitan se samo odakle lupežu toliko love da sve to može pokupovat. Sve tu meni nešto smrdi, prika moj. Gadno smrdi...


03.11.2012., subota

Oj, vitriću Šime...

...jeben te u ime...


- Jebate prika... Ja više neman pojma ko je ovdi lud...
- Ma šta ti sad nije jasno? Daj pij tu kavu i ostavi me sa teškin temama najranije ujutro... Još nije ni jedna ura, a ti bi već raspravlja o nečemu...
- Kako neću... Evo su se i naši počeli preseravat, pa svakon malo većen vitriću davat ime... Ovi je Ladislav, drugi će bit Domagoj... I tako dok sva plemenita imena ne izredaju, a onda će na red doć kakav Ibro, pa Kemal, Sulejman...
- Ma jebe mi se za te američke pizdarije...
- I meni, ali još malo pa će i svoj prdac imenovat.
- Misliš, ono, ka i ove vitrove... Svaki slideći dobiva ime abecednin redon?
- E... I oni tihi imaju muška, a oni glasni ženska imena...
- Ka, ono, Tihomir i Spomenka... Onako da znaš koji je po redu, kakav je i kako se čuje, vonja li ili ne...
- E,e baš tako...
- A zašto glasniji dobivaju ženska imena?
- Pa i one su glasnije, jebate. Di god se okreneš samo njih čuješ.
- Kad smo kod toga... Otkad god smo sili meni ovdi nešta vonja... ka da smo kraj konduta...
- Neman blage...Ja ne njušin ništa...
- Evo ga...evo ga opet... Osjetiš li sad?
- A, to... Ma šta se treseš... To je samo Šime...

21.09.2012., petak

Kukumari, paprike, mentališe masažn und Lepindža kat

Ajde fala Bogu, pa je i lito došlo kraju. Kako je krenilo sa onin pustin pituravanjen, nisan se moga ni nadat da će ovako lagano završit.
Sidimo prika i ja na staron mistu nakon, a evo ga skoro i tri miseca, rastežući makjato, zasićeni svin onin radlerima, ciderima i iguaninin ispljuvcima koji se piju za onih pasjih vrućina. Fjakarimo tako i gledamo kolone jebivjetara koji sebe nazivaju turistima kako odlaze.
- Sritno in bilo i ne vratili se tako skoro - promumlja prika između dva srka kave.
- A je prika moj... dopizdili su više i bogu i đavlu.
- Pa kako neće... Vuku se po cestama i ne jebu šta ti žuriš na posal, sapliću ti se pod noge, pišaju u more, zauzimaju najbolja mista na plaži i ne miču se dok ne dobiju boju Milkine krave, a kad ih takve vidiš usereš se da imaš problema sa vidon, buče do zore i ne bendaju šta se ti dižeš ujutro u pet i kvarat, znoje se i rastapaju po autobusima ka oposumi prid parenje, pa ako oćeš izać moraš priplivat par lokava širine Peručkog jezera...
- Pa onda uz sve to nađu se ovdi iz čiste pakosti utapat, umirat i ozliđivat...
- A još su mi najdraži kad zablese u neku staru zidinu i razjapljenih usta uzdišu, ne bi da su imali ukazanje - dobaci naš omiljeni barmen dok je minja pepeljaru na stolu. - Jebale ih ruševine. Aj reci šta ne bi bilo bolje da onu staru ruševnu palačetinu sravne sa zemljon da se ne sramotimo kad cili taj svit dođe? Koji će nan klinac polusrušena prastara kućerina u centru grada? Šta nije bolje da izgrade kakav veliki poslovni centar i privuku kapital i velike firme, a ne da nas drže sirotinjon i primitivcima kad vide zidine od već pocrnilog kamena punog rupa i mahovine.
- Možda bi bolje bilo napravit veliku garažu i novi autobusni kolodvor - upitan ga, a on neodređeno slegne ramenima. - Daj Joke ne seri... Koje ti pizdarije pričaš?
- Šta pričan pizdarije? Da nije taj jebeni Dioklecijan bija neka čunka u ono vrime, kurac bi danas blejali u smrvljeni kamen. Šta ne dolaze vidit pojtu moje pokojne babe Ivke koja jizgleda ka da je sam Odisej napravija dok je lunja naokolo? Za babinu pojtu palača je novogradnja. I šta ne dođu? Jebi ga...ne dođu jer za Ivku nikad nisu čuli.

Prika i ja se pogledasmo. Naš Joke je baš drag momak i uz to kuva i najbolju kavu u gradu, ali nikad nismo mogli ni slutit kako je on neprocjenjivi urbanističko-arhitektonski talent, još nebrušeni dijamant prostornog uređenja. Čudi me kako ga, sudeći po inovativnosti njima ravnoj, Braco i Seke nisu uzeli ka načelnika za provedbu prostornog plana.

- To ti je isti klinac ka i Elvisove šporke mudante - nastavi Joke. Nude brdo love za njih, ne bi da je fleka od njegovog sranja sama po sebi umjetničko djelo, a da in ja dan da povonjaju moje, ne da ne bi dali ni lipe, nego bi me još i tužili za zlostavljanje i širenje bojnih otrova. Al nema veze... Ovako bar imaju dio povjesti Rock'n'rolla, makar to bilo i Elvisovo govno.

I ode naš Joke svojin poslon, beštimajući poluglasno ova jebena vrimena i cili ovi maknuti svit.
Mirno smo srknili gutljaj kave, namistili se malo udobnije i zapalili cigaret, kad me neko iznenada odvali priko leđa. Taman san se okrenija da ću mu jebat mater i pola rodbine, kad ono... Stipe. E jebi ga, Stipina familija se ne dira, jer je dovoljno blesav da bi je sam jeba, a onda posli tebe i tvoju skupa sa pason, papigon i zlatnin ribicama. Možda bi mu se i tvoj poštar omaka, ali u to ne bi tija ulazit.

- Pa jebate Stipe jesi ti popizdija?
- Pa šta se treseš? To ja tebe onako malo iz dragosti...
- Ma jebeš ti tu dragost kad mi je plućna maramica postala toalet papir...
- Pa di ste vas dvojica cilo lito?
- A jebi ga Stipe, bilo je lito. Di liti moš bit nego u debeloj ladovini.
- Ma koja ladovina... - Stipe vrti glavon. - Mene su poslali radit, jeben ih u guzicu.
- Nemoj zajebavat... Ko te je to tako usrićija?
- A ko će nego ona moja - žalosno će Stipe. - Koje li san ja kurčeve sriće... Njoj se baš prižderale punjene paprike. Ne bi ona skuvala gulaš ili koju srdelu bacila na tavu i malo blitve ka cili normalan svit, nego ne... Ona bi, gospoja, punjene paprike i to baš u vrime kad je paprika koštala ka Svetog Petra kajgana, a mi u kući ni lipe nismo imali. I jebeš taki život kad si ni paprike nemoš priuštit, reče ona, i da si odma naša kaki posal ili ću se ić kurvat nakolo, pa ću bar za papriku imat...
- To je izgleda nova akcija... Kukumaron do paprike.
- A zajebano prika moj, zajebano... A di si radija?
- Šta da ti kažen? U kurčevon restoranu ujutro od deset, pa navečer do ponoći... Nemoš se odmorit, nemoš se bacit u more, nemoš se naspavat, vilica ti se ukoči od smješkanja, a šupak te peče od gazdine pohlepe... Ma mrzin lito i moš ga jebat...
- Kakve veze ima gazda sa tvojin šupkon, Stipe? - Upitan ga sa virovatno najglupljin izrazon face koji san moga složit. - Pa nisi valjda i ti malo, onako, pošarenija...
- Ma pošarenija san kurac - popizdi Stipe. - Znaš li ti kako je radit u restoranu? Znaš ti kitu Marjanovu... Sad će tebi tvoj Stipan ispričat. Evo vako... Taman ti, onako, udre zvizdan i ti se zavališ u ladovinu, mrvicu bi, ka, otkunja, glava već pomalo pada kad na štekatu isprid restorana nekaki muving... Familija od njih petero bi se slikala prid štekaton. Stari nešto namišta aparat, vrti ga približava, udaljava, a onda klikne na najmlađu ćer koja je držala sladoled u ruci i skakutala naokolo. Okrene se stari prema starijoj ćeri, ona se namisti, ali stari nešto govori mlađoj koja počne plakat, al nakon po minute ipak preda sladoled sestri kako bi se i ona mogla slikat, Posli ga je ona dala bratu, brat materi , a mater starome, tako da se cila familija s njin slikala. I nakon šta je sladoled ka kurva svih obaša, okrenili se oni prema restoranu i gledaju menu na panou.
"Ma nećete valjda"- pomislin ja. " Pa niste popizdili..."
A onda se pojavi moj gazda. Nanjušija on frišku krv, te dok ja stojin, onako mlitavo i bezvoljno ne bi li ih otira, on uvati metlu, pa mi njen držak zavuče ravno u guzicu i vrti li ga vrti...
"Nasmij se Stipe, nasmij" - zarokće on. I šta san moga drugo nego se smijat. I eto, na sriću mog gazde, gamad je zasila, a ja od tog dana nisan skida osmijeh s lica, niti je moj gazda vadija metlu iz mog šupka.

- Ajde, ajde, lipo je radit sa ljudima... Samo nisi baš mora toliko mišat zadovoljstvo sa poslon - dobaci prika.
- Ma klinac je lipo... Pogotovo kad ti dođe kakva šestoročlana familija iz nekakvog, štajaznan, Kurzenschlappena iz istočne, zapadne, sjeverne Bavarske, svejedno, zasidne ti za stol i rašire se ka dermatitis po štekatu, te na tečnon, dugo učenon hrvatskon počnu izvolivat...

"Gutn tag, moše šefapšiši, bite."
" Naturlih da može" - odgovorin in ja ponosno na njemačkon, i to tako da me ni rođeni Švabo kurca ne kuži koliko ga dobro pričan. - "Volenzi mit ajfar?"
"Ja, ja, ja ajfar...ajfar!"


I onda brzo trči u kužinu, izvadi ćevape iz dubokoga, mlati ih matunon da se razbije led na njima, nađi kuvara di se zavalija, pa ga ne nađeš, pa ih spremaj sam, pa zagore, pa su sirovi... I onda nakon petnajst minuti frke i panike, uz trajnožareću bol u šupku dotrčiš do stola, serviraš in friške ćevape u lepinji na stol i kreneš in poželit dobar tek, kad ono...
" Najn, najn, ne zeks porcionen... Nur ajne... Na zeks komadn!!!"
" Vas???"
" Ja, ja...Ajne porcionen na zeks komadn!"
" A u pičku materinu"
- opsujen na najtečnijen njemačkon koji znan - " Ma šta u jednu... U dvadeset i jednu...Koji ću kurac sad sa drugih pet porcija? Debil oće da mu napravin jebeni lepinja cut od pet ćevapa i jedne lepinje... Ne mogu virovat...Pa Bože, opet ti je dosadno..."
" Ja, ja, ja... Lepindža kat... Ja, und ajne šaša fode bes led molim mit draj slamke... Und rašun."

- I razrižen ja lepinju, donesen vodu i tri slamke, vratin kusur do pedeset kuna, ali ne lezi vraže... Kako je pametni marketinški stručnjak od mog gazde zaokružija cijene na devedeset i devet lipa, tako sad jebeni Hans iz Kurzenschlappena traži svoju lipu nazad...

"Noh ajne lipa bite"
"Ma koja jebena lipa...Odakle meni lipa?"
"Ja zam pošteno platilo šefapšiši und ja ošu svoje lipa nazad!"
"Ma nabijen tebe i lipu, majmune glupi... Di ću ti ja sad nać lipu?"
"Ošem moja lipa... Ti si lopof... Sofi gasda... GASDA!!!"

- E tu mi se zacrnilo. Uzeja san ćevape, nabija ih u najlon, nalija onu čašu vode unutra, a onda i svoju kavu da ima kompletan meni to go, skinija traveršu i otiša... I evo me sad, fala Bogu, tu na kavi.

- Dobro si napravija - javi se Frane sa susidnog stola. - Triba to sve poslat odakle je i došlo. Evo baš san i ja prije par dana ima pizdariju s njima. Vozin ti ja Dubrovačkon i ujedanput talijanski majmun iskrsne iz druge trake isprid mene bez žmigavca, bez ičega. I šta ću drugo nego razvalit budali auto. Izađe on iz auta i čupa ono malo kose šta mu je ostalo i brontulaje.
"Mama mia, mama mia... moja makina"
"Jebla te tvoja makinja... U šta gledaš budaletino?" - Dreknen ja. - "Ne miči to govno otud, sad ću zvat policiju, pa ćemo sve rišit"
"Nece policjoto, ne policia... Zve ce ze dogovoriti."
"Šta se imamo dogovarat? Sjebeš mi auto i ti bi se dogovara."
"Ne ze liuti... Ja zam Tulio..."
"Šta?"
"Tulio...Ja zam Tulio"
"Kurac moj si ti tulio... Da si ti tulio, ja te ne bi lupio."
"Ma nizam tulio...Nego, ja ze zovem Tulio."
"Ti si Tulio, tulila ti mater? Dobro Tulio, šta ćemo ja i ti?"
"Dam ti zdo Euro i basta."
"Zdo Euro, zdo Euro...Šta ću sa sto Eura kad me u servisu samo dobar dan košta sto Eura?"
"Eko, onda dviezdo Euro i finito...a?"
"Dvista pedeset Eura i dvadeset kuna"
" Nece dam dvadezet Kuna."
" Onda zoven policiju."
" Moze quindici? Nema vise"
" Aj daj petnajst i odjebi da te ne gledan."


- Pa... šta si puno sjeba auto? - Pita ga prika
- Ma nisan... Samo malo ogreba lak, ali, jebi ga, kad već moš nekoga oderat, zašto ne bi...
- Dobro, sve mi je jasno... Ali koji će ti klinac onih petnajst kuna?
- Kako koji klinac? Pa da kupin burek, jebate... Crkava san od gladi.

- Ljudi moji ne valja ulagat u turizam...-javi se Šime sa šanka koji je cilo vrime mučeći čita novine. - To van je isti klinac ka da imaš dobro auto, ludilo ozvučenje i klimu šta piči sve u šesnajst. I taman lipo zatvoriš prozore, upališ mjuzu, a temperatura u autu dođe na neku organizmu prihvatljivu vridnost i šta se dogodi... neko prne... I jebeš i auto i mjuzu i klimu i benzin potrošen na lađenje. Samo gledaš kako šta prije otvorit prozor da spasiš živu glavu i već za dvi minute stojiš na semaforu i znojiš se ka prasac. I to ti je to, baš ka i sa turistima... Koliko god ti lito dobro bilo, uvik ti ga neko ujebe.
- U pravu si Šime. - Umišan se ja. - Svin onin zagovornicima turizma ja bi u kuću utrpa onog jebenog Hansa iz Kurzenschlappena i njegovu Brunhildu da vide kako to izgleda kad oćeš skuvat kavu u svojoj kući, ali ne možeš, jer dragi gosti na tvon špakeru upravo prčkaju svoju tomatensuppe...
- Ili - nadoveže se prika, - taman kad legneš u dnevnu da bi malo ubija oko popodne, tvojin prijateljima se gleda televizija, a šta je još najgore, smetaju in tvoje noge na kauču. A zamisli sranja da, kad bi nešto prigriza, oni baš žvaču kobasicu koju si ti naumija pojist.
- Nećemo ni spominjat - nastavin ja - da baš kad oćeš poć leć jer ujutro radiš, oni naume napravit dernek i napizde muziku. A zašto i ne bi? Pa ipak su na godišnjen i tribaju se malo i zabavit, a ti ka dobar domaćin, za koji Euro bi triba malo i potrpit.
- Je najjače bi bilo potrpit da ti se sere za popizdit, a govno jedva držiš da ne izleti i taman kad dođeš prid vrata zahoda skužiš da su zaključana jer Brunhilda čeka da joj se osuši lak za nokte da se može depilirat...
- Pa to je ono šta ti ja cilo vrime i govorin... Jebeš turizam i Eure... Najvažnije je...
- Dobro se posrat.


09.06.2012., subota

Ako imaš ženu, nemaš godišnji...

Ma govorin ja to uvik, ali svi se prave blesavi. Svi mi govore da nisan u pravu, da bi triba malo pokazat zube ženi, da je njihova uvik zadnja... E jebi ga, i moja je... Ja udren šakon o stol i kažen "Tako je ženo". I tako i bude. Uostalon, to mi je dobra skuža za lupanje po stolu, jer da san udrija šakon o stol, a reka išta drugo, nastala bi pizdarija, pa bi cilo popodne mora slušat čangrizanje.

- Koji kurac lupaš po stolu? Šta misliš da si Roko Feler da moš kupit novi?
- Lupan jer mi te pun klinac više... uostalon, ja san ga kupija, pa ću i lupat...
- Lupaj ti materi svojoj, prolupala dabogda.
- Znaš šta... ako ti ne paše, znaš di su vrata...
- Ako ja oden kroz vrata, uzet ću ih sa sobon, ka i pola ovog stana, tvoje plaće, namještaja i donji dio pidžame na kockice. Pripilat ću i krevet na pola, uzet ću i multipraktik, gratakažu i četku za zahod, baterije za daljinski i mašinu za robu... A uzet ću ti i oni fensi brijaći aparat, da mogu brijat noge i dlake ispod pazuha, pa se ti dragi moj, jebi kako znaš.
- A ne, aparat ne dan...
- Ma šta ne daš? Ko tebe i pita? Sud će mi ga dodilit, ka i one tvoje bokserice na Super Šilju...pa ćeš doslovno gologuz odat naokolo.
- Moš ti, draga moja, bit sritna ako te ne udren nogon u guzicu prije nego izađeš.
- Ti'š me udrit? Zavrnit ću ti kurac ka bičvu i navuć ti ga priko glave, pa ćeš bit jedan veliki hodajući kondom...

I tako, pri samom spomenu genitalija i raznoraznih manipulacija njima, čovika nešto stisne u istima, pa zna da je vrime za povuć se. A s druge strane, još ti kroz glavu ni ne prođe spomenuto, a na vratima ti već zvoni murjak u pratnji socijalnog radnika, jer su, ka ono, načuli neke fraze koje, ka ono, znate, upućuju na obiteljsko nasilje... I aj sad ti potroši uru vrimena, pola kila kave, dobar dil frižidera, pancete, pršuta, sira i vina, da ih uvjeriš kako ti i tvoja žena na malo čudan način iskazujete ljubav, a to šta mali zove plavi telefon, to je samo zato šta je mislija da će tako dobit besplatne karte za utakmicu kad nan bude igrala reprezentacija na Poljudu. A znate kako je... dite ka dite.

Proba san par puta i zube pokazat, kako su me već svitovali, ali ni to se baš nije pokazalo idealno rješenje.

- Šta se keziš? - Upita me moja nenakežena polovica.
- Mogu ti i ja pokazat zube, znaš. Nećeš ti mene više zajebavat.
- Imaš šta i pokazat... Oni komadić ajvara, da svatin ka pritnju ili šta drugo?
- Znaš šta...
- Šta? Moga si bar zube oprat posli obida, ako ništa drugo. I kad ćeš kod zubara? Već tri godine ideš,pa nikako...
Kako ću ja dite naučit nekakvin osnovama higijene i odgovornog ponašanja, kad si ti takav? - Reče ona i ubije mi želju za ikakvin daljnjin pokazivanjen kljova u bilo kojen kontekstu...

I tako ja, pametan kakav već jesan, davno san doša do zaključka da postoje dvi vrste muških... Prvi, koji su papučari, i oni drugi koji još uvik misle da to nisu.
Nekako san skloniji mišljenju kako je bolje neke stvari priznat samome sebi odma u startu, te se tako oslobodit suvišnih tenzija i dvojbi, nego ih zatomljavat godinama, lažući sebi i gurajući se prema raznoraznin emocionalnin krizama, kad jednon spoznaš bolnu istinu.
Naučno je dokazano kako papučari ne pate od krize sridnjih godina, šta je u najmanju ruku utješno. Prije svega triba napomenit da je to zato šta nemaju vrimena za nju, jer dugogodišnje guranje glave u guzicu ženi sa sobon nosi i neke posljedice, pa tako nakon nekog vrimena čovik može postat alkoholičar ili, ne daj bože, radoholičar. Jebi ga... treće nema, ali nema veze, bar nema krize.

Sitin se ja često riči jednog moga starog prike.

- Pazi se... - reka bi on. - Dobro pazi da te ženska ne zajebe na samon startu...
- Ma šta pizdiš Duje - pita san ga ja. - Šta će me zajebat?
- Ne pizdin, brale...Vidit ćeš i sam kad se povampiri.
- Šta se ima vampirit... Valjda je i upoznaš prije nego je oženiš.
- Upoznaš, upoznaš... ali nikad ne otkriješ one male crviće šta stalno čeprkaju po mozgiću i čekaju da postanu pijavice...
- A i ti me sad jebeš sa pizdarijama Duje...
- Ja te jeben? - Duje se štrecne. - Ajde reci mi, kad si tako pametan... Provaj zamislit da si na prvoj bračnoj noći. Legli ste u krevet, i ona te zamoli da ugasiš svitlo u sobi... Šta bi ti učinija?
- Ugasija bi svitlo - kažen ja.
- Ugasija bi svitlo?
- A e, ugasija bi jebeno svitlo...
- I tu bi se zajeba...
- Ne razumin šta oćeš time reć... Kakve veze ima ko gasi svitlo?
- Pa glup si ka kurac, prika moj...
- Šta tu ima glupo, jebemu mater?
- Sve ti je to politika... Ugasiš li svitlo prvu večer, drugu ćeš gasit televiziju, pa ćeš joj nosit ist i pit u krevet, pa ćeš provjeravat prozore, vrata, vodokotlić, gaštapane ispod sudopera da vidiš jesu li lipo pokriveni za spavanje. Nakon sedmicu dana već ćeš joj nosit kavu u krevet i radit marendu, a da ne spominjen kako ćeš za misec dana brisat prašinu, kuvat, prat suđe, robu i zahod, vodit pasa u šetnju i kupit govanca po ulici rukama, jer kesice kojima si ih triba pokupit nisi kupija... i sve to zato jer si ugasija jebeno svitlo. Ko je jebe...neka si ga gasi sama ako joj smeta.

Kad bolje razmislin, dobro je Duje govorija... On je oduvik bija pametan momak i tribalo ga je koju i poslušat, ali, eto, ja nisan... Ja san ugasija svitlo.

I zato sad piturajen.

A otkad san ja počeja pituravat, društveni život moje gospođe je postaja sve intenzivniji. Prvo je došla susida Mare sa prvog kata da vidi to čudo da i ja nešto radin. Njih dvi su malo proćakulale, popile kavu, zapalile cigaret dva, a kad san se ja uželija kave, vrata su se zatvorila...
Taman je Mare otišla, kadli evo Jehovinih svjedoka... Valjda i oni dođoše, kako samo ime kaže, svjedočit mojin mukama. Pogledaše u mene sa nekin čuđenjen i produžiše u kužinu.

- Ma ne obazirite se - reče moja gospođa, - to je samo pitur.

Ali nisu imali pojma kako su naletili na puno većeg pitura od mene. Toliko ih je ispiturala, da ne kažen udavila, da mislin kako godinama nitko od njih neće svratit.

I tako prođoše i poštar, pa city express, city kebab, mali od Jure po dva zrna soli i pola paprike, ciganka sa perjen i cigo s rakijon, prosjak Mate i Anđa sa kata poviše za kraj parade. Doduše, nije bila gay parada, a ni gayeva nije bilo, ali su me svejedno svi nekako čudno gledali ka da san ritka životinja...

- A, ti pituraješ... - reče Anđa mojoj zakonitoj.
- Moran malo - odgovori ona. - Vrime je za malo osvježit stan.
- Klinac ti pituraješ - rečen ja već pomalo izrevoltiran. - Lako je tuđin kurcen po drači mlatit.
- Ti šuti i maži - odgovori ona.
- Možda bi prije ti jezkon opiturala, nego ja valjkon i pinelon.
- O susid... to si ti.- okrene se Anđa. - Nisan znala da si pitur...
- Nisan ni ja do jutros, pa evo...
- Kako to da si se ti uvatija tolikog posla?
- A jebi ga... Nisan triba ugasit svitlo.
- Nisi triba...šta?
- Ma jebat ga, gotovo sad...

Uto me moj dirigent pogleda ispod oka i zna san da je vrime da prigrizen jezik i prionen na posal.

"Pas koji laje, nije dovoljno pečen" - rekli bi Kinezi, pa je bolje umuknit, nego da nekome padne napamet pojačat vatru, jer... tek bi onda pravo najeba.

E, jeben ti svitlo materino...


01.03.2012., četvrtak

Po jutru se dan poznaje...

I tako... nema me baš na kavi zadnjih dana. Ma ne mogu reć da mi nije do kave,nego jednostavno...viša sila, jebi ga. Naime,malo je zatoplilo, skoro će proliće, a meni se pari da se ljudi ne znaju baš nosit s tin. Umisto da se izležavaju na suncu, piju kave, sokove, pivice ili šta već, oni ka da popizde. Nešto in uđe u glavu i samo bi neki klinac sadili i radili, čistili i primistili... A ja nisan taj tip... Ja san više onako za iskoristit dan. Iskoristit ga kvalitetno na kakvon štekatu, upijajući sunce i sladeći nepce božjin nektaron.
Ma ko to more platit...
I baš nekako ovih dana i moga Priku puklo nekakvo ludilo. Ničin izazvan, čovik oće kopat. Je, dobro ste pročitali, oće kopat. I to ne nos, nego zemlju...pravu, pravcatu zemlju. Da ne poviruješ. Na kraju krajeva, šta se mene tiče, neka kopa kad mu se kopa, ali šta mene ima uplitat u to!?

- E prika - reče on meni - Bi li mi sutra nešto da ruku?
- Pa znaš da može - naivno ću ja. - A šta ti triba?
- Ma znaš, iman nešto zemlje za prikopat, pa, mislija san, ako se uvatimo obojica, spizdimo to bez jebenti.

Skoro mi je srce stalo. Ma, možda je i stalo, a da ja to ne znan, jer san odma osta bez zraka, a i zemlja, lipa i neobrađena, onako baš fino betonirana, polako mi se zarotirala pod nogama. Pogledan ga, onako, malo ispod oka, ispitivački, razmišljajući priton o svin mogućin kroničnin bolestima koje su nesritnoga čovika mogle spopat, da mu se pamet tako zamutila. Šta, on ne zna, mislin se ja, da smo mi, Dalmatinci, po prirodi visoki ljudi i da je za nas zemlja malo prenisko. Nadan se da mu nije ništa ozbiljno...
Možda je samo kriza sridnjih godina, ali šta god bilo, nije dobro..niti miriše na dobro...

- A kad bi ti to? - Upitan ja, beštimajući u sebi brzopletu jezičinu.
- Pa ujutro, kad se digneš... Popijemo kavu, zapalimo dvi i prionemo... pa do obida koliko napravimo.

Bižite pete moje posrat ću vas, pomislih ja u sebi. Prijateljstvo je prijateljstvo, i prika je prika, ali to po svojoj prirodi ne bi tribalo uključivat fizički rad. Jeben li ga ko ukine robovlasništvo... Mogli smo sidit u ladovini i pucketat bičen, dok nas robovi zabavljaju svojin kopačkin majstorijama. Ali nema više... Ko je jeba, jeba je...

- A neću moć ujutro - pokušavan spasit stvar.- Iman neke obaveze koje moran sredit, tako da mogu tek tamo oko četri, pet popodne... A i lakše je kopat kad sunce malo padne.
- Ma to je malo prekasno... Oćemo li prikosutra?
- Prikosutra... Prikosutra moran ić vidit je li mi sve u redu sa ovin šta moran sutra, pa znaš kako je... Čekaj red vamo, čekaj tamo...otegne se. Ali javit ću ti se.
- Čujemo se onda sutra, pa ćemo se dogovorit.
- Aj, može. Čujemo se.

Ma, čujemo se kurac, pomislin ja, i eto, nestanen na par dana. Najgore je to šta se ne smin nigdi pojavit da me ko ne vidi. Ispast će na kraju da čovika zajebavan i da mu nisan tija pomoć.

I onda jutros nazoven ja priku. Jebi ga, red je nazvat. A i lakše se javit kad, onako iz druge ruke, saznaš da je posal gotov.

- Alo, Prika, evo me... oćemo kopat?
- Jeben tebe i kopanje - odgovori on. - Pa di si ove dane? Zoven te i tražin, a tebe nema.
- Jebeš ga kad san ima toliko posla...
- Pa ne tribaš mi ni sad kad san sve prikopa.
- Šta si sve gotov? - Iščuđujen se ja. - Pa, šta si kopa?
- Kako šta san kopa? Sam san prikopa tri jutra zemlje.
- Tri jutra? Odakle tebi tri jutra zemlje?
- Pa, tamo, iza kuće...
- Pa koja jebena tri jutra iza kuće? Tamo imaš samo vrtal od šest kvadrata...
- Jesan ti reka... tri jutra.
- Znaš li ti koliko je tri jutra zemlje?
- A, eto to... moj vrtal. Jedno jutro mi je tribalo da se nakanin radit. Drugo mi je tribalo da počnen, a treće da završin.
I da je bilo još samo jedan jebeni metar za prikopat, mislin da bi kupija traktor...


<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se