srijeda, 25.04.2007.

Ha???

Moram napisat članak za školske novine!!! Help me, ljudi!!! Nemam pojma o čem da pišem jer kad se radi o školi niš nije zanimljivo. Mogu o nevjerovatno prljavim i zapišanim wc-ima, o profesorima kaj nam ne daju slobodu izražaja, il o našim problemima. Seks, droga, piće, neiskrena prijateljstva. A ne znam. :rofl

Evo malo rekreacije...
Jedan spotić...
Nemam ni jedan, a drugi blogovi su ih prepuni...
Ovaj je super, a ville valo ima nenadjebivo hot glas! Poslušaj, meni je zakon...
Pusek svima s kojima sam super prek bloggggga!!!

srijeda, 18.04.2007.

Evo još malo dok se ne oladim

Prošlo me. Evo još par poslovica i citata pa si pročitajte. Zakon su.

"Prijatelj svih nije ničiji prijatelj."
Đorđe Balašević
"Ime mi je Đorđe Balašević. Prijatelji me, uglavnom zovu Đole. Neprijatelji me ne zovu. Ali ne zovem ni ja njih. Pa ko duže izdrži..."
"Prijatelj je onaj koji zna sve o tebi i pored toga te još uvijek cijeni."
"Ne treba vjerovati ljudima s kojima smo se tek sprijateljili, a koji pokazuju da smo im draži od njihovih starih prijatelja; tako će se ponašati i s nama kada steknu nove prijatelje."
"Prijateljstvo je za mene bilo dokaz da postoji nešto jače od ideologije, vjere, nacije. U Dumasovu romanu četiri prijatelja često se nalaze u suprotstavljenim taborima, prisiljeni su boriti se jedni protiv drugih. Ali to ne kvari njihovo prijateljstvo. Ne prestaju potajno pomagati jedan drugome, lukavo, ismijavajući istinu svojih tabora. Svoje su prijateljstvo stavili iznad istine, interesa, viših ciljeva, iznad kralja, kraljice, iznad svega."
"Prijateljstvo je najteža stvar na svijetu za objasniti. To nije nešto što se uči u školi, ali ako nisi naučio što je smisao prijateljstva, uistinu nisi ništa naučio. "
"Jedini način da imaš prijatelje jest biti prijatelj."
"Ko prestane biti prijatelj, prijatelj nikada nije ni bio."
"Ogovaraš li me iza leđa? Tome se baš neću žalostiti. Hvališ li me u lice? To ti neću zaboraviti."
"Ko kleveće odsutnog prijatelja, zloban je."
"Ko zna laskati, zna i klevetati."

ponedjeljak, 16.04.2007.

Tu bi trebo bit naslov, al fakat neznam ime ovom postu, pretragično, nadahnut ljudskom nemarnošću i izdaji...

Ej ljudeki! Kak ste mi vi? Ja sam eto tak-tak. A valjda neka faza u životu. Jednom moraš bit tak-tak. Čudan je to osjećaj, narode. Malo si hepi zbog, kajaznam, neke zgode il ocjene, a malo si u bedu ak te frendice izdaju. Gadno. Još se to izmješa s ljutnjom, ogorčenosti itd. Ja sam tu osobu i ISKRENO voljela i FKT imala POVJERENJA u nju. Nisam ju ogovarala pa čak ni kad smo si bile jedno vrijeme smrtne neprijateljice. To je bilo kad mi je prvi put zabila nož u leđa. Boljelo je, jako. Mislila sam da smo si the best 4ever. Jedva sam preživjela. Al tu je cijelo vrijeme bila Helena, koju mi je ova pokušala okrenut protiv mene tak da svi budu protiv mene. Al joj nije uspijelo, pa sam ja i dalje imala hrpu dobrih i pravih frendica koje su ipak bile uz mene dok me ova terorizirala. Jedva sam izdržala. Kolko god bila visoka, jaka, pametna i ponosna, nisam znala (jer sam ja glupača, osjećajna i naivna, predobra u duši da nekog povrijedim) kak da uzvratim. To je bil pakao. I gle ti nju kad za tri dana ona se oće pomirit samnom. Ja velim ok (glupa sam ko dupe!!! Kak sam mogla pristat?!?) i pružimo si ruke. Ja mislila da je sad sve raščišćeno. I bile mi super, grlile se, bila ja opet kod nje, VJEROVALA joj, rekla simpatiju (koja mi više nije, zgadio mi se muški rod, svi sam misle na sise i guzicu) i sve je bilo savršeno. Ja povjerovala kak mi se moja stara frendichica vraća. Da ćemo opet sve dijelit, bit ko seke, lovit dečke... Čak mi je DALA RIJEČ da mi više to nikad neće napravit. I rekla kak ima samo najbolje mišljenje o meni. I evo ovu sad počela živcirat i Helena. Pa ko tu žensku ne živcira?!?
I ogovarala ju je danima, pričala ovo, ono a mene tak boljelo u srcu kad sam vidila kak sam između dvije vatre. I ja (opet moram spomenuti, GLUPAČA) sam vjerovala ovoj izdajici. I dobro, rekoh. Helena mi je još uvijek bila the best 4ever and whenever. I to potrajalo. Sad sam svatila kak mi je Helena bila UVIJEK najfrendica i onda kad nisam primjećivala. Kak sam mogla bit tak glupa da povjerujem toj curi kaj samo gleda kak se ko oblači?!? Danas mi je njena frendica rekla kak ova misli da sam kurva. I TO JE NJOJ DATI RIJEČ DA ME NEĆE IZDAT?!?!? I TO JE PRAVA FRENDICA?!? KOJA ME OGOVARA NA SVAKOM UGLU?!? Ja mislim da NE!!! I ova mi je još to u lice rekla. Dođe ženska meni, kao, pogle se kak se oblačiš, ko kakva kurva. E nećeš više, curo. Ona može imat trbuh gol do sisa, a mi ne jer smo odma kurve. Svoje mane ne vidi, a tuđe uvijek. Došlo mi je da joj opalim jednu, al sam se sjetila kak mi je trenerica rekla da imam jake kosti pa da nekog mogu stvarno jako ozlijediti ak ga oću tuć. Trenerica i ja smo se smijale na to. Al ovo mi je bilo žalosno. Nisam ju mogla opalit. Ni neću. Žalim je. Sve cure u razredu ZNAJU kakva je i kak joj svaka frendica brzo dosadi. Sad se i one paze. To su mi rekle. Niko više nema predobro mišljenje o njoj. Ne zbog mene, ne zbog Helene, nego zbog NJE SAME. Jer sad sam jača. Manje naivna. A to je dobro.

petak, 13.04.2007.

Fuuuuf, kila manje... Ne, dvije... Nenene, ipak tri...

O Bože, o Bože, o Bože. Još sam mrtva. Prekjučer mi curkice išle van igrat odbojku. I tak je to bilo. Helena se nafurila al se danas oladila. A tko je kriv? Nina naravno. Stalno se zakvače. Al se ipak vole. I ode prekjučer Helena na trening (teakwondo) dok mi ostale igrale na polja. I došlo mračno doba, a kad ono tek 8 sati. Vani bil mrkli mrak. Tek me tad mama nazvala i rekla da vani nema struje i da odem kući. Al se meni nije dalo. Pa smo na kraju Nina i ja same ostale vani kad su se (napokon) upalila svijetla. Onda sam mogla ostat do 8 i petnaest. Neš ti života. Malo smo se istračale, al nismo ogovarale. I pričale o svakodnevnom životu. I vratim se doma. A bila sam vani 5 sati. Odbojka. Trčanje. Fuuuf. Kila manje.

Jučer sam CIJELO (znaš kaj znači CIJELO, e onda fakat CIJELO) popodne bila na Jarunu. Došle mi cure s bajsiklima. Odsjeli smo u onim drvenim kućicama tam na drugoj strani Jaruna. Bilo je ludo. Svatile smo da je u kućici do naše bilo i ponešto (zrelih) muškaraca. Eee... Malo smo se preseravale a oni su imali roštiljadu. Prvo smo igrale kems koji je bio više nego kems jer smo radile spačke. Zatim bocu istine i izazova u kojem sam morala pretrčati do nasipa, pa do nekog debla, preći prek njega, skakat na jednoj nozi oko kućice i praviti budalu od sebe. Na red je došo slatkač. Pa opet trčanje, pentranje i zajebavanje. Kad smo se vraćali, bili mi već na pol puta do doma kad se gospodična Helena sjeti da joj nema ruksaka na leđima. Bravo. I mi šprintale natrag s bajsima dok nam se noge nisu raspale. Kad tam nema ruksaka. Cure bile skroz naskroz mokre i nervozne. Pitam ja Helenu kaj je držala u ruksaku. Dođe ona: "Pa čips". Pa mislim se . Ove poludile jer nema čipsa. A svijete... Onda smo se vratili. Druga kila manje.

Danas me bole trbušni mišići. Isforsirala sam ih. Al to je dobro. I opet popodne provele na Jarunu. Sad tam kod onog za rollere i bicikliste (onog željeznog kaj se voziš po tom i izvodiš akrobacije). Bilo je još luđe. Igrale mi naš voljeni kems a ja i Petra rasturale. Nikak nisu mogle prokužit naš znak. Today I didn't forgot ball and we played voleyball. Ne treba prijevod? Ne treba. Tina je donijela sendviče, Helena čips i dvolitarsku Colu, a ja nešt voća. Malo zdravog života nas nije ubilo. E da, i rebra me bole. Sad malo podjebavam Mrvu a njemu ništ nije jasno.. Treća kila manje. Ooooh... I believe I can fly...

nedjelja, 08.04.2007.

Uskršnji Zeko

Sretan Uskrs! Ja se sad prejedam onim čokoladnim zekima dok pišem ovaj postek. Ne znam o čem da pišem al ću pisat o nečem da ne razočaram voljeni dio publike. Mrva se sunča, što mu nije bil običaj u novom akvariju. Ne znam al nekaj mu jednostavno nije pasalo. A sad se sunča ko ludo pohano jaje. A mucica moja mala slatka. Uskoro ćemo imat omlet od kornjače. Mmmmm... Mrvek, dođi bliže...

...

Niš od omleta. Pokušala sam ga ulovit al se sjuril u vodu ko baba kad u tramvaju vidi slobodno mjesto. Ni račići nisu upalili. Ali piletina... To je već druga priča. Uzet ću ga malo i podjebavati ga. To mi je posao.

...

I plače, plače, zeko mlad, za potočićem tim... Uhvatilo me.

...

Hm, kaj da obućem za prvi dan škole nakon proljetnih praznika?

...

Ovo je suludo.

...

Bezveze. Nestalo mi ideja.

...

Ajd ća.

petak, 06.04.2007.

Sve o mom razredu

Tak da se ljudovi ne fure, pist ću više o mom razredu. Al tu nema nikaj dobrog. Al ok.

Bili smo kao braća i sestre. Ono najžalosnije, samo od 1-4 razreda. Ja to ne mogu shvatiti. Sada, u ovom ŠUGAVOM svijetu teenejdžera, niko nikog ne voli. Svi se ogovaraju, svi se mrze. Jednostavno smo se raspali. Mi glupače od cura nemremo ni IZAĆ van bez da počnemo "mene živcira kod nje...". Koji je to život?!? Ja NIKOGA U MOM RAZREDU NE MRZIM NEKA SE ZNA!!! I NIKOGA NE ŽELIM POVRIJEDITI!!! To kaj me pola razreda voli a pola mrzi to me nije briga. Al stvarno, imam samo jednu ISKRENU frendicu. A to je Helena. Ona je primjer prave, iskrene frendice. Ninu volim al mi neki govore (nadam se da to nije istina, Ninči) da me naveliko ogovara. Grozno. Više se 6.b ne voli. Žal mi je. Stvarno. Volim sve likove iz mog razeda. Sve. Ninu, Helenu, Tinu, Antoniju, Petru, Katarinu, Nikolinu, Mariju, Iziku, Doru P., Doru C., Anamariju, Miu, Maju, Reu, Lorenu, Anelu, Dinu, Sandija, Mrvu, Đopara, Matiju, Matu, Tomija, Gorana, Karla, Dokija, Ivana, i napokon, Roka u Afričici. Ljudi ak sam nekog zaboravila, podsjetite me i ODMAH ću ga napisati. Jer svi su mi preprepredragi da bi uopće nekog mrzila. I ko god ovo čitao nek zna da ja nikad neću loše govoriti o svom razredu. Ja čujem svakakve tračeve o sebi. I naravno da mi je žal jer nisam nikog u razredu povrijedila. Nit neću. Ali ja svim srcem opraštam nadajuć se da će se ta osoba promijeniti i prestat mislit sam na tuđe mane. Ne znam zakaj sam ja na piku svima. Svi me ogovaraju. Al mene to ne dira. Ti koji obožavaju druge gazit nemaju svoj život neg moraju uništavat tuđi. Zakaj se mi ljudi nemremo ponašat ko braća i sestre?!? Neg se stvaramo u JEBENE KLANOVE tak da smo jedni protiv drugih. I onda se ponašamo ko idioti poput cekača i akača. Al mi smo 6.B! Ne budimo, ljudi, ko oni! Budimo razred za sebe! Volimo se međusobno! Tak ćemo pobijediti sve umišljene kretene koji misle da su omiljeni! Budimo zajedno! Zar je to tak teško?

nedjelja, 01.04.2007.

Niš mi nije jasno, ali rođendan...

Pa kak? Ko je sada tu u fajtu? Vidim ja rat među blogerima. Kaj se sad izdešavalo da se svi međusobno mrze?! Stvarno je ovo ludo stoljeće. Ovi se vole, ovi ne, ovaj ovoga oće spustit, ovaj ovog brani... Pa kaj je današnjem svijetu? Zar se nitko nemre družit s kim hoće? Očito ne dok živimo u ovom stoljeću. Pa zakaj je sad nasto fajt između akača i bekača? Tolko pitanja a malo odgovora. Pa nevjerovatno.

Jučer bil Ninin ročkas. U njenom stanu nas je bilo 10. Hm, chekaj... Nyna, Kata, Tina, Dora, Izi, Matea, Sandi, Mate, Bruno i ja. Bilo je donekle ok, al su "mensi" radili sranja. Oni su, znate, neke muškarčine. Je, ziher. Ovaj Sandi pak razneso usisivać, Mate nam nije dao mira te je ljutio Ninine roditelje kaj su nažalost bili doma al nasreću u drugoj sobi, Bruno se udružio sa Sandijem i škakljo Ninu, Iziku kaj je NEMOGUĆE škakljiva i mene. Al kad je meni prekipjelo ja sam znala reći ne. Kad je meni dosta, dosta je. Ja se ne dam. Al neke nisu mogle odoljeti Sandijevom šarmu pa su sve dopustile. Al dobro. Sa mnom nema zajebancije. Ja sam čvrst karakter. Igrali smo sve kaj smo mogli. Boca istine je bila sranje. Nije to bilo "to". Nije bilo fun kad si cijelo vrijeme svjestan da su roditelji u drugoj sobi. Nema tu slobode. Zatim kad su roditelji popizdili, morali smo malo reda napraviti. Netom prije torte (za koju moram napomenuti da nije bilo bolje, svaka čast Nininoj mami), dečki su igrali pikado koji je u hodniku, a curke su igrale twister u dnevnoj. Jedino smo Nina i ja u Njenoj sobi izvodile i usavršavale koreografiju na Lose My Breath s otvorenim vratima jer je Nina inzistirala da nas dečki u hodniku mogu "škicnuti". No pubertet je uzvratio udarac te smo na kraju svi završili u dnevnoj na twisteru koji je bio poguban za mene kad mi je Bruno koji je ugodno popunjen(sorry, dušo, moram to spomenuti, iskupit ću ti se hamburgerom) bio guzicom ispred glave te prizor nije baš slatko izgledo. Svaka ti čast Brunek. Negdje oko 21:10 kad je ročkas završavao, mi smo se pokupili i lijepo išli domeka.

Danas bile Tina, Nina i ja vanka i 'grale odbojku. Bilo je zakon. Radnja se izdešavala na školskom. Kasnije je došla moja mama (koja moram reći ima 43 a izgleda ko da ima 30)te nas je malo gledala i donijela nam coca colu (svakoj). Mi smo igrale odbojku s njom. Jedne dvije glupačice su se smijuljile i ja sam ih sasvim SMIRENO pitala: "Imate problema? Ja se ne sramim svoje mame. Mislim ak vi da, to je vaš problem. Onda ste jednostavno nezrele." Te curice su bile paprike i pol. Ponosim se sobom. I mamom.. Igralište je bilo prepuno debila i nedebila. Malo sam kurila druge, pogotovo Pavlovića. A mali je zakon. I tak... Prođe još jedan dan. Sutra škola ujutro. A kaj buš, ne? Al ipak izdržavam sa spoznajom da imamo školu samo do četvrtka!!! Ah... Svijet je lijep. I da, danas je prvi April. Što je bilo spački...