svaki dan je isti...ja to više ne mogu trpit...da se barem nešto događa, da se barem nešto promjeni možda se nebi osjećala ovako jadno...
ubija me ova dosada, monotonija, kolotečina ili kako da se više izrazim.
nisam ja za ovo, za normalan život...stalno se pitam kako bi bilo/ili će biti kad se budem trebala zaposliti( a to baš i nije tako daleko) i raditi svaki dan isto... ne mogu ja to...
pokušavala sam čak zamisliti i kakva bi ja bila majka ili šta već ne, i zanima li vas kakva? Nikakva...nikad necu roditi i nikad se neću ženiti, nisam nezrela ni razmažena, puno sam o tome svemu razmišljala ali ne mogu se zamisliti u toj ulozi...a osim toga znam da nebih valjala, pa bolje sprijećiti nego...forsirati nešto što ne valja...
a di se vidim? 3 metra ispod zemlje?Pa i ne baš...ja ću ići na kremiranje...još nisam skontala kamo bi da me prosuju nakon ˝prženja˝, ali ne želim biti hrana crvima i drugim bubama...i sad su mi stravične... tako da je to jedina konačna odluka u mom životu...
što ću sa sobom? Več sam u godinam u kojima bi to trebala več znati! A ja ne znam ništa...očito mi se mozak nije razvijao ravnomjerno sa tijelom...još je u pubertetskoj fazi... di je ta slavna pamet i mudrost koje trebaju doći s godinama?!!
ubijte me molim vas...
Ponekad, kad se vozim u autu molim u sebi( to je jedini put kad se 'ajmo reć' molim ) da auto sleti s ceste i da drugima ne bude ništa, a da meni proleti nekakva čelična šipka kroz glavu...bolesno, ha? kad nemam hrabrosti da sama učini ono što treba...
ako ima u blizini netko dovoljno sposoban da ubije ...togodišnju djevojku neka se javi... neka bude brzo i bezbolno, ako je moguče...i neka me ne izmasakrira previše...želim da svi djelovi budu na broju...
