eee, stari san, ispričao sam ga jednoj osobi i otprilike ovako ide (morate oprostiti na ovako jadnom postu ali nema se vremena..) :
-----------------------------
Sitka kišica pada. Čuje se kako sipi s neba. Otvaram kapiju i ulazim u svoje dvorište. Prolazim pokraj kuće gledajući nebo. Sivo je, prekriveno oblacima, a sunce se ne uspijeva probiti. Dolazim do kraja kuće i u dvorištu vidim puno prijatelja. Neki su naslonjeni na zid, neki sjede dolje, ili stoje ispred ovih. Na stup u sredini (između dvije kuće) naslonila se Srečkica i gleda. Za sobom vučem mač, nije težak ali se činio kao najteži teret koji sam ikada morao nositi sa sobom.
-Napokon si došao, - kaže jedan iz grupe i istupi van.
Priđe mi prijatelj s leđa i kaže:
-Evo ga, on ne vjeruje da smo mi Calahari. Uvijeri ga, ali budi blag.
Calahari (zapravo sam zaboravio pravo ime iz sna, znam samo da počinje s Ca... ,ali poslužit će i ovo ime) su posebni «ratnici» koji se služe čudnim mačevima da bi se botili jedni protiv drugih.
Taj ispred mene izvadi neki dugački plastični mač (mislim da se šprdao sa mnom) i stane u pozu za mačevanje.
-To je glupost, te vaše priče i izmišljotine o Calaharijima! –kaže podrugljivo.
On mi zapravo i nije bio neki prijatelj nego prijatelj mog prijatelja (ovoga što mi je prišao s leđa). Više je kao... poznanik iz ulice. Ali svejedno sam odlučio biti blag.
Podignem mač (bio je srednje dug i tanak, nije blistao,a kapi su mu sklizine niz oštricu) i krenem na njega. On udari svojim plastičnim mačem u moj, te se moj odbije. Zamahnam još jače, te to učini i on. Njegov savitljivi plastični mač se okomota oko moga. Počeo mi se smijati.
Već ljutio istgnem svoj mač iz njegovoga. Skočim i zamahnam dosta jako. Udarim u njegov mač i slomim mu ga!
-A to je bilo teško! Moj je plastični...
Već bijesan, namršim lice i viknem nešto i udarim ga mačem iz sve znage sa strane u bedra. Svi zabrezeknu i ustanu se. Prijatelj se malo pomakne i vikne mi:
-Što radiš?! Nisam ti rekao da ga ubiješ, samo da mu pokašeš da smo Calahari.
Tom tipu s ostatkom plastičnog mača ispadnu neki metalni dijelovi sa te strane ispod majice. Neki kugovi i žuti vijci. Nešto je imao pod majicom što ga je zaštitilo. On bez riječi krene prema kapiji i ode prema svojoj kući. Izašao sam van pred njega. Išao je prema kući, i prema kirbaju koji je bio tog dana u mojoj ulici (inače, u mojoj ulici nema kirbaja...). Kiše više nije padala.
Svi vani su se okrenuli prema meni i smijuckali se. Još uvijek sam imao mač u ruci. To im je bilo čudno.
***
Slijedeći dan mi prijatelj kaže:
-Dođi sa mnom. Calahariji iz gimnazije imaju sastanak u dvorani.
Tada sam se pitao zašto samo oni iz gimnazije. I bilo nas je jako puno, oko stotinjak. Polako smo svi ulazili u dvoranu. Sjeo sam za stol držeći svoj mač u lijevoj ruci poduprt o tlo. Sjeo sam za isti stol kao i prijatelji, Undisputed i EnlightedFenix. I oni su imali mačeve u ruci. Svi smo bili ozbiljni i šutjeli.
Za drugim stolovima vidio sma još prijatelja, svi sa tužnim pogledom. Možda zato.. što je sada sve drugačije. Mi smo Calahari, naša svrha je borba. I na kraju ćemo se morati boriti jedan protiv drugoga do kraja, sve dok najjači ne ostane. Onda tek ide najveći izazov.
Neki stariji čovjek je na pozornici počeo govor. U ruci je imao mač, dok drugu ruku nije imao...
Na ramenu sam osjetio nečiju ruku, velika ruka...
-Sve će biti... dobro...