nedjelja, 17.02.2008.

*-__-**-__-*NeŠtO šTo NiStE zNaLi O mEnI*-__-**-__-*

Jedna tema mi je pala na pamet i ne izlazi iz glave...pa sam odlučila to zapisati i podijeliti nešto s vama.. Pitanje koje si postavljam je:Može li škola(ne mislim škola kao škola,nego društvo u školi) promijeniti osobu?Vraćam se malo u prošlost,dok sam još išla u osnovnu školu...
Nisam voljela svoj razred...čast izuzecima..
Odlazak u školu je meni bio užasan.Jedino što mi je bilo dobro u školi je bilo to što sam bila među najboljim učenicima.Nikad nisam morala doma puno učit,imala sam puno slobodnog vremena...jednostavno mi je škola išla.Imala sam par osoba u razredu koje nisam ponosila...a pogotovo jednog dečka.On je za mene bio vrag,sama pomisao na njega me tjerala u depresiju.Bila sam potpuno drugačija osoba..sramežljiva,povučena...Nikad se nisam borila za sebe,pokušala sam par puta,ali je završilo loše pa se nisam ni trudila više.Ružna riječ upućena meni-ja bi samo šutila.Da ne govorim o ostalome...tom dečku sam svašta dopuštala....ne zato jer sam htjela,nego zato jer se nisam znala suprotstaviti.Samo sam šutila i trpila to.Cure su mi govorile da ga kažem razrednici,ali ja bi svaki put rekla:Ako to još jednom napravi,sigurno ću ga reć.Nije on mene tukao,nisam bila onako doslovno maltretirana,ali nije bilo ni daleko od toga.Svakakve gluposti bi radio(ja sam bila žrtva),a ostali bi gledali i smijali se.Poslije bi govorili:Koja je to budala!Ali dok je on bio u blizini...to je sve bilo smiješno.Svima....osim meni.I tako su prolazili ti dani....bilo je i sljedećeg puta i sljedećeg i sljedećeg....ja sam samo šutila.Vrhunac je bio u četvrtom i osmom razredu.Pokušavala sam mu se prilagodit,tako da to prestane...ali nije prestajalo.Prestalo je zadnji dan škole-osnovne.Pomisao na srednju školu me nije baš veselila..nisam znala hoću li upasti u školu u koju želim,u kakvo društvo ću upast...hoću li se uklopit-sve je to bila nepoznanica.Ali ipak je sve to bilo bolje nego osnovna.Svi su me ispitivali kamo ću u srednju.Sjećam se 7 razreda kad nisam znala u koju ću srednju,ali sam bila sigurna da neću u gimnaziju jer mi je to bilo bezveze-završiš školu,a nisi ništa.Nakon 8.razreda sam htjela u gimnaziju,jer me ništa nije interesiralo.Rijeka me oduvijek privlačila i htjela sam tamo ić u školu.Prvo sam se išla upisat u GAM(Gimnazija Andrije Mohorovičića),da vidim dal ću uspjet upast.I uspjela sam.Prvi dan srednje škole mi je bio najgori dan u životu.Nisam išla s vlakom prvi dan jer sam se bojala da ću zakasnit.Išla sam od Tajane.Kad sam ušla u tu školu,prepunu učenika....a ja ne znam kud treba.Činilo mi se kao da je milijun ljudi u toj školi jer je nas u osnovnoj u cijeloj školi bilo 100.Zaputila sam se na kat,možda negdje pše u koji razred ja moram ić.I došla ja na kat,imala sam osjećaj kao da svi u mene gledaju..u zbunjenu prvašicu.I našla ja papir na kojem piše:
1.1 profesorica bla bla učionica bla bla
1.2 profesorica bla bla učionica bla bla
itd..tako sve razredi do 1.5
A ja nisam znala koji sam ja razred.I šetala ja gore,dole,i napokon iza hrpe učenika uočim još neke papire.Tamo je stajao popis učenika.Našla sam svoje ime i 100 puta provjerila koji sam razred.Ja sam bila 1.4.Našla sam to na onom prvom papiru.profesorica Vesna Brala,učionica 101.Ajoj...a di je sad ta učionica.I pitam ja tamo neku profu koja mi je lijepo objasnila.I dođem ja napokon pred taj razred...vidim...svi pričaju jedni s drugima,a ja sama....
Naslonila se na zid i čekala.
Ups...skrenula sam malo s teme i početne misli...nemojte mi zamjerit,ali sad mi je žao ovo brisat.Da se ja vratima na temu.
Drugi dan škole sam upoznala Lidiju,sjele smo skupa i od tog dana postale nerazdvojene.Danas se zovemo sestrama...
Lidija mi se činila super osoba.Zračila je dobrim raspoloženjem.Za razliku od mene,stalno se smijala.Tada nisam shvaćala kako se netko može tako smijat cijelo vrijeme.Ubrzo je taj smijeh prešao na mene.Nisam prolazila s 5 kao u osnovnoj,ali mi je razred bio odličan,najbolji!
Veselila sam se svakom danu u toj školi,odlično smo se svi zabavljali....bili smo ..najbolji.A nabitnije od svega toga je da sam se i ja promijenila.Počela sam se smijati,iskreno smijati...od srca.Moje samopouzdanje je poraslo,moj krug prijatelja se širio.Onaj dečko iz osnovne je na moju žalost išao isto u Rijeku u školu.Svaki dan bi ga viđala.Iako tih sat i četrdeset minuta koliko smo putovali skupa nije bilo ništa prema onome što sam ga gledala i slušala u osnovonoj,svejedno ga nisam htjela blizu sebe.Uskoro sam donjela odluku da se preselim u Delnice u školu.Ne zbog njega,nego zbog šaha.Moja igra je bila totalno oslabila,nisam više viđala svoje prijatelje...falio mi je šah.Onaj dotični BIK(budala-idiot-kreten) me izvrjeđao,kao da sam glupa što zbog glupog šaha mijenjam školu.Počeo je govorit da on nikad ne bi išao u Delnice u školu.Svašta je govorio,ali nisam previše marila(moš mislit,malo je falilo da mi suze ne poteku niz lice,ali sam odlučila bit jaka).I tako sam se ja preselila u Delnice u školu.Sva sreća,iz svog razreda sa poznavala Jelenu(išla je samnom u osnovnu,jedna od izuzetaka) i Dariu(poznam ju sa šaha).One su mi pomogle da se uklopim u novi razred.Iako ja u taj razred nisam došla baš presretna,stalno sam govorila da taj novi razred nije ni do koljena starom razredu,shvatila sam da je ovaj razred jednako dobar.U Delnicama u školi,moje samopouzdanje je još više poraslo.Valjda zbog osoba koje me okružuju.Po školi šetam uzdignute glave,ne sramim se sebe....i osjećam se nakako sigurnijom.I sve je bilo u redu,zapravo sve je bilo savršeno..dok neki dan nisam načula nešto.BIK će doć u Delnice u školu.Ono,molim?!!??!Opet ću ga morat gledat svaki dan,trpit njegove glupe ispade....
I pomislim si..moram uživat ovo polugodište dok još mogu.Ali sam odmah drugo jutro skužila da sam se prevarila u nečemu jer nisam čula cijeli razgovor.On već od utorka ide u moju školu?????Totalno sam bila razočarana,ali ipak...nešto je bilo drugačije.Kao što sam već rekla,sada se osjećam sigurnijom.I u petak on meni dođe na željezničkoj:Zatvori vrata.Ok,ja zatvorila vrata,tj,malo zalupila s njima i on meni dođe(pazi ti BIKa):nisam ti rekao da zalupiš nego da lijepo zatvoriš.I ja njemu:Zatvori si ih sam.Ovo nije velika stvar,sad ćete svi reć.Pa tako mogu bilo kome reć.Mislim..mogu ja..ali on je ipak neka osoba koje sam se ja nekad bojala,osoba kojoj se nisam usudila proturječit,ali sad sam drugačija.
Sad ću se nadovezat na ono pitanje koje sam na početku postavila:Može li škola promijeniti osobu?Pa evo,mene je promijenila na bolje.Često su nam u osnovnoj dolazili neki iz srednje,pa bi počeli govorit kako bi se rado vratili u osnovnu.Ma nema tih para za koje bi ja mijenjala sadašnji razred za onaj iz osnovne.Pa sad je sve napokon savršeno.
Volim svoj razred,te zaezancije pod satom,odgađanje ispita,volim život koji sad živim i uživam u njemu.

Carpe diem-iskoristi dan!Svaki dan treba iskoristit maksimalno i uživat u njemu.I vjerujte mi,osmijeh otvara sva vrata,nemojte se bojati podariti osmijeh.,jer vas ništa ne košta,a nekima taj vaš osmjeh puno znači.

Pozdrav od nasmijane mene!

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.