ponekad bi, jutrima, odmah nakon buđenja, povraćala od tuge
ne znam kako me snašla
teško je napala ovo ljeto pod užarenim kamenom
a vuk iznutra reži na sve koji se približe
grize
i onda zapomaže sam samcat

jer drugačije ne znam
jer mi je ovako najlakše
a uvijek mi se bilo teško truditi
uvijek sam se (pre)lako prepuštala
tišini i
rasapu

što da ti kažem?
kad ionako ne možeš poslušati, ionako ne čuješ, i slijep si i teško prepoznaješ stvari oko sebe
što da ti kažem, ova tuga je toliko opipljiva da je odjednom više ne mogu ignorirati,
napada toliko često i podmuklo, onda kad najmanje očekujem
dok čitam knjigu dok šećem, razara me, rastavlja na dijelove - i mijenja mi oblik, za stalno.