Opet se sve otopilo

I sunce je postalo hladno,

Pohlepno je grizlo svaki moj korak k sreći.

Ostavljalo me samu,

Bez ičega.



Izgriženi nokti

I nervozno lupkanje kovanica o metalni stol.

Pružanje novca drhtavom rukom.

Primanje.

Obrisi boca kroz noć.

I sve napornije disanje.

Smijeh, zastrašujuće glasan, prodoran,

Neprirodan.

Prolazim s prašnjavom knjigom ispod ruke.

Svi gledaju.

I dalje, i dalje. Dugo. Dugo.

Znatiželja je zamrla, sasvim.

I za sobom ostavila samo posoljenu vodu.

Nedotaknutu.




Pokušavala sam nešto reći,

no rečenica je nakon svakog novog sloga bila sve

besmislenija, i besmislenija.

No ja sam ustrajala…do kraja.

Tako su me naučili.

Tko?

Nemam pojma.

Možda TV ili glazba.

Da, vjerojatno.

Postavljala sam milijun pitanja,

Na svako je odgovarala tišina ili

Ona nezadovoljnim mrmljanjem.

Uvijek su me upozoravali na točnost /tj. na netočnost/

Umjesto na smisao.

Kasnije sam jedva dokučila što je važnije.

I onda sam gledala prijatelja kako pretjeruje,

I sam sebi radi sranja.

I znala sam da sam i ja nekad bila takva.

Da.

Još gora.