Antologije jedne Zečice

Ona je super. Nekad zna bit paranoidna, ali je u sushtini tolika luđakinja da to nea nigdi. Tako opuštena, tako flegma, tako pod stresom da to nekad zna bit i komično, teški hipohondar kao i ja, ali prava dobrica koa ipak nekad zna pokazat zube.
Enivej. Jučer sam bila na plaži sa Njom i Njim. Ona inače voli fuksiju. Toliko voli fuksiju da je Njega natirala da obuče promotivni šorc i dres boje fuksije. Novo uživljenje joj je bila pedalina sa toboganom. Tila je onu na dalmatinca, ali kad je vidila pedalinu boje fuksije, odlučila je uzeti tu. Meni i Njemu nije bilo nothing special vozat se po pedalini, al aj, kad Ona oće. Tako je cute da joj nemoš odolit. Nitko joj ne može odolit.

Ali valovi tog dana su bili veliki i jedva smo izgurali pedalinu boje fuksije iz plićaka, kamoli je vozili. Kad smo napokon došli do pijeska, ja i On smo se uživili u spuštanje niz tobogan do tih mjera da smo počeli izmišljati nove načine kako da skočimo. Uživili smo se ka dica.
Ali ona nije tila. Da se boji visine. Ja sam rekla da se i ja bojim visine pa san se ipak spustila niz tobogan. Ona je rekla da se osjeća kao u Raljama. Da se popne gore, kad ono visina, Sunce, valovi i samo čeka morskog psa da iskoči iz mora i da neće. Da previše ginga.
Na kraju se spustila.
Čak dva puta.

40 kn za uru vrimena. Ostalo nam još deset kuna. I otišli na tobogane. Onaj crveni i plavi... Spustih se niz plavi i bilo je cool. Plakali smo šta smo za cookie dali 40kn a ona se uopšte nije spustila niz tobogan na pedalini. I onda smo užicali od Vrhovnog Oca da nam da para za još spustova.
I odoh se spustit niz crljeni i opizdin glavon da mi je sve zvonilo. Kurac. Tako mi treba. Curiosity killed the cat.
Inače me sad bole ligamenti na vratu iz nepoznatih razloga.

Ali bitno da se Ona vozila na pedalini boje fuksije sa koje nije skakala.
Ipak je to fuksija.