* Yuriko Dagger *

Yuriko stoji na staklenom mostu.
Svojim bijelim rukama po nebu iscrtava znakove. Znakovi se pretvaraju u ptice, ptice se pretvaraju u kapljice i padaju u zelenu rijeku. Uživa u prizoru kojeg sama stvara.
Ne zna gdje je bila nekoliko dana.
( Ne može shvatiti da o njoj nisam razmišljala.
Jadna moja Yuriko.)
Izvadila je bodež i promatra zmaja na njegovoj dršci.
Okreće ga. Ogleda se u srebru.
Na most dolazi starac, na glavi mu crni šešir, širokog oboda.
-Ti mora da si Yuriko?
-Mogla bih biti, a tko ste vi?
-Ja sam Diov djed, Ankar.
Yuriko se razveseli, priđe mu bliže, pruža ruku.
-Tako sam sretna što vas vidim, njega nema već nekoliko dana. Čekam ga ovdje na mostu, mislim da bi ovuda mogao proći.
Starac baca oko na njen bodež.
-A bodež, otkud ti?
-Ne mogu vam to reći. Žao mi je.
-Mogu ga vidjeti?
-Samo na kratko.
Pruža mu bodež.
Starac uzima bodež u ruku.
-Zmajski bodež?? Otkud tako maloj curi Zmajski bodež?
-Već sam vam rekla, djede, da o tom ne smijem ni riječi!
Djed je velikom rukom pogladi po sjajnoj, crnoj kosi. Vraća joj bodež.
-Dobro ga čuvaj! Trebat će ti!
-A Di vam je pričao o meni?
Djed Ankar se nasmije.
-Čak i više nego je potrebno.
Yuriko se zacrveni.
Nasta tajac.
Stoje tako i gledaju u rijeku. Voda nosi samu sebe. Živa. Izgleda kao zelena jegulja.