The Last Broadcast

Walking back to happiness

Super, super, sutra navecer pocinje strajk podzemne u Londonu. Udri brigu na veselje: bit ce veselo, o, da! Srecom, imam jos tjedan dana do pocetka novog posla pa ne moram razbijat glavu sa time. Navodno nece bit dodatnih olaksica pri parkiranju, a "congestion charge" (placa se ako vozis centralnim Londonom da se kao smanji broj vozila, zagadjivanje i guzva) ce jos uvijek biti na snazi. Tko te pita, snadji se druze. Bit ce ludilo, vidim ja. Vec sam rekla da ce ziher bit tucnjava pri ulasku u buseve. Ljudima treba po 5-6 sati da dodju na posao (tj da stignu iz jednog kraja grada u drugi). Ne znam zasto uopce i pokusavaju takav poduhvat: mislim, ono, produktivnost ce im bit ispod nule. Nek ostanu doma, pa postoji rad od kuce.

No, opet velim, glavno da imamo "slobodan Irak" i novu vladu tamo, i da su se Dablja i Tonci danas fino iskreno (ko fol) rukovali i uslikali kao best frendovi, kuzis, ono, ne? Namjerno sam izabrala sliku podzemne, koliko god da je horror, ne moze bit veci horror od dvojice super-mirotvoraca koji se rukuju. Mislim, pa ne zelim si ipak tak nagrditi blog.