Duboko, između njenih butina…, 04.02.2013. 21:04

Bili smo u šetnji, predvečerje, suton. Poneki prolaznik u parku se zamišljeno vukao stazom
između klupa, zelenih poljana i šumaraka koji su odisali svojom sparnom svežinom te letnje večeri.

Hteo sam da mi šapneš svoje bezobrazne misli, ono što želiš i kako želiš…bez stida i pokora.

Tvoje usne su vlažno progovorile: “Uzmi me, sada i odmah, ne žali me, bez milosti
dajem ti se kao na dlanu, imaj me ovog časa, u ovom danu. Rastrgni mi bokove, utaži mi žeđ,
skini mi okove, ja sam ‘luda’ već. Svuci greh sa sebe, samo tebi se dajem, opet i opet, i
nimalo se ne kajem !”

U jednom skoku, šuma oko nas, za tili čas. Ptice su ‘mukle, grane se svile, naša tela krile…
… uzeh te tog’ trena, a ti od čežnje omamljena i snena.
Jecala je breza pod tvojom plavom kosom, neusahlom rosom, kao pšenica zrela i tvoja koža bela.

Onda noć je pala, kao da je znala, zašto se ‘grešnica’ meni dala.

Ovde ću sada stati, priči nikad kraja, hteo sam Vam samo reći - i u šumi ima sjaja.

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.