Whisky bar
To see a world in a grain of sand
And a heaven in a wild flower,
Hold infinity in the palm of your hand
And eternity in an hour.
William Blake (1757-1827)
20.05.2014., utorak
Autokanibalizam iliti o prodaji državnih resursa i imovine
|
U vremenu kada država prodaje svoje prirodne resurse i kada su već rasprodane (privatizirane) državne firme zbog čega su mnogi ljudi izgubili posao te radi opstanka počeli prodavati svoju imovinu, a posljednji trend je prodaja zlata, prisjetio sam se kratke priče "Meso" kubanskog pisca Virgilia Pinere. U toj priči zbog nestašice mesa i sveopće gladi, seljanin, gospodin Ansaldo naoštri ogromni kuhinski nož i bez jaukanja kao da je sve najnormalnije, sa svog lijevog guza odreže odrezak. Dakle priča se radi o autokanibalizmu, kada ljudi radi opstanka jedu sami sebe, kao što država tobože radi opstanka, a zapravo po diktatu MMF-a i EU rasprodaje svoje resurse. Također tu je s književnog aspekta vidljiv element Magijskog realizma, odnosno kada se čudne i bizarne situacije prikazuju normalnima, kao izjedanje samog sebe i rezanje šnicli sa sebe bez jaukanja. No nastavimo sa pričom. Ansaldo lijepo ugosti susjeda koji onda dovede seoskog upravitelja, koji fasciniran idejom, poput premijera koji je fasciniram idejom nekog ministra da proda neku državnu firmu, naloži da Ansaldo prikaže stvar ostalim seljanima, kako bi oni samo prihvatili preživljavanje u skladu s autokanibalizmom. Tako gospodin Ansaldo na glavnom trgu izvede jednu "praktičnu demonstraciju za mase" i svi seljani fascinirani sa svog lijevog guza odrežu, ne jedan, već dva odreska i lijepo se najedu iako su već dosta osakaćeni. Prvi se sam pojeso seoski plesać, koji je radi emocija zadnje pojeo svoje najdraže nožne prste, koji su mu valjda bili najpotrebniji za ples. Od plesača su ostale samo gumarice, odnosno plesačke papuče, koje su seljani izložili u muzeju lijepih sjećanja. Ovdje imamo prikaz nostalgije koje smo sve više svjedoci. Naime, nakon što je država rasprodala sve firme otvaraju se muzeji gdje se prikazuje tzv. Industrijska baština i svi sa sjetom pričaju kako je nekada život bio ljepši, bolji i sigurniji, ali takva su vremena i šta se može. Od svega su ostale stare fotke i ruzinavi artefakti, te možda derutna zgrada, ako nije pretvorena u hotel ili noćni klub koji je ubrzo nakon otvorenja propao. Također u selu je propao biznis proizvodnje ženskih prslučića (grudnjaka) budući su žene pojele svoje grudi. Ovo možemo usporediti sa situacijom kada nestane glavna grana industrije, onda propadaju i tzv. Luksuzniji i uslužniji biznisi, budući ljudi nemaju love! Zanimljivo je u priči kako Pinera za ljude koji su se pojeli ne kaže da su umrli, već nestali te ih cijelo selo drži kao nestale osobe, ukazujući time na to kako će ljudi sami sebe uvjeravati u laž da je još uvijek ipak dobro, iako im sve činjenice govore suprotno, pa će raznim spinovima, danas se koriste PR agencije, ljepšim riječima pokušavati opravdati situaciju. Tako je nakon plesača među prvima nestao najdeblji seljan, koji je zbog svojih 200 kila trebao najduže trajati, ali želudac mu je bio naviknut na velike količine hrane, pa eto. Onda ide nestanak jednog člana sela od kojeg je ostala samo hrpica izmeta, što oće reći, nakon neoliberalnih reformi i rasprodaje vlasništvas ostaje sranje. No seljane nestanak ljudi nije brinuo, jer opstanak im je osiguran, imaju svoje meso! Tu možemo reći kako se radi o kritici kada ljudi rade za jeftinu lovu i jedva preživljavaju, no upravo je taj nikakav život uz težak rad za malu plaću ono što ih ubija, jedu sami sebe. Seljani su, zbog svega, zaključili kako je glupo pitati se gdje i zašto se sve više ljudi sakriva, budući jedino što je glavno jest da su siti. I tako je selo nestalo time što su riješili problem stvaranjem još većeg problema, riješili kratkoročno, ali dugoročno se upropastili, kao svaka država koja rasproda sve svoje. Više nije vlasnik toga i od toga se ne može obnavljati i živjeti, već jede sama sebe, a kada država počne jesti samu sebe, kao što je napisano na početku, ljudi gube posao, počinju prodavati svoje zlato i ostalo dok sve ne prodaju i nestanu. No glavno da su siti. Tko je izdržao do kraja teksta, za nagradu dajem cijelu priču Virhilia Pinere, koja je izašla 1983. godine u knjizi "Antologija kratke priče Latinske amerike" izdavač Bagdala iz Kruševca (naletio na knjigu dok sam pred nekoliko godina spremao ispit u opatijskoj knjižnici i na pauzi čituckao razne zanimljive magijske i magijsko realistične stvari) Virhilio Pinjera – Meso Sve se zbilo jednostavno i prirodno. Iz razloga koje ovdje ne treba objašnjavati stanovništvo je trpelo nestašicu mesa. Ceo svet se uznemireo i počeše da kruže manje više gorke opaske, a čak i da se govorka o nekoj osveti. Ali kao što to obično biva protesti su se sveli na obične pretnje i ubrzo je ovo žalosno selo počelo halapljivo da tamani najrazličitije biljke. Jedino se gospodin Ansaldo nije pokorio opštem stanju stvari. Savršeno spokojno je naoštrio ogromni kuhinjski nož i potom spustivši pantalone do kolena, odsekao sa svog levog guza jedan lep odrezak. Pošto ga je oprao, začinio solju i sirćetom, malo ga – kako se to kaže – bacio na roštilj, dobro ga je propržio u velikom tiganju zajedno sa nedjeljnim tortiljama. Seo je za stol i omirisao divni odrezak. Tadas je začuo zvono na vratima; bio je to komšija koji je svratio da malo predahne...Ali Ansaldo uz otmeni poziv iznese svoj odrezak. Komšija upita, a Ansaldo mu samo pokaza levu stranu svoje stražnjice. Sveje bilo jasno. Tada komšija, očaran i ganut, bez reči izađe i posle kratkog vremena vrati se sa seoskim upreviteljem. Ovaj izrazi Ansaldu svoju žarku želju da se i njegovi dragi sugrađani ishrane na Ansaldov način, odnosno sopstvenim mesom, poštovanim mesom svakog pojedinca. Stvar je odmah bila ugovorena i posle izliva zahvalnosti svojstvenog lepo vaspitanim ljudima. Ansaldo pređe na glavni seoski trg da izvede, kako je to sam lepo rekao "jednu praktičnu demonstraciju za mase". Tamo je dao na znanje da će svaka osoba iseći sa levog guza dva odreska potpuno istovetna tamnocrvenom gipsanom uzorku koji je visio sa blistave žice. Podvlačio je, dva odreska, a ne jedan, jer ako je on sa sopstvenog levog guza izrezao lep odrezak, onda neka svi postupe u istom stilu i nikom nište ne treba da bude uskračeno. Pošto je ovo prihvaćeno svi se dadoše na posao isecanja dva odreska sa svoga poštovanog levog guza. Bio je to veličanstven prizor, ali ga ipak ne treba opisivati.Izračunato je koliko će dugo selo uživati u dobrobitima mesa. Jedan istaknuti stručnjak za anatomiju je prorekao da će osoba težine sto libri, ne računajući utrobu i ostale nejestive organe, moći da se hrani mesom tokom sto četrdeset dana uzimajući pola libre dnevno. Sve u svemu, bio je to uzaludan proračun. Važno je bilo da svako može da nabavi svoj lepi odrezak. Ubrzo su se pojavile gospođe, koje su iznosile prednosti ideje gospodina Ansalda. Na primer, one koje su već proždrale svoje sise nisu morale da prekrivaju tkaninama grudni koš i odeća im je dosezala samo do pupka. Ineke, ne sven nisu više govorile, jer su izjele svoj jezik, koji je, usput rečeno, kraljevska poslastica. Na ulicama su se odvijale vrlo ljupke scene: tako, dve gospođe koje se dugo nisu videle, nisu bile u mogućnosti da se poljube; iskoristile su svoje usne za spremanje izuzetnih pečenica. Ni sudija nije uspeo da potpiše smrtnu presudu jednom osuđeniku jer je pojeo jagodice na prstima, što je, prema pravim gurmanima (a sudija je to bio) kasnije dovelo do stvaranja one tako poznate i rado korišćene uzrečice "posisati prste". Bilo je čak i malih pobuna. Sindikat fabrike za izradu ženskih prslučića je uložio protest pred odgovarajućim vlastima, a ove su odgovorile da nikakav slogan ne bi uspešno povratio običaj nošenja prslučića. Ali sve u svemu, bile su to naivne pobune koje ni na koji način nisu poremetile snabdevanje sopstvenim mesom. Jedan od najslikovitijih događaja tog prijatnog dana bio je isecanje poslednjeg komada mesa seoskog igrača. Ovaj je, iz poštovanja prema svojoj umetnosti, ostavio za kraj svoje prelepe nožne prste. Njegovi bližnji tvrde da je poslednjih nekoliko dana bio uznemiren. Preostao mu je samo mesnatio deo palca. Zato je pozvao svoje prijetelje da prisustuju operaciji. U sred krvave tišine odreza sebi poslednju porciju i ne bacajući je na vatru dopusti da padne u šupljinu koja je nekada bila njegova usna duplja. Tada se svi prisutni uozbilje. Ali živelo se i to je bilo najvažnije. I da je možda...? Da li se možda zato igračeve patike sada nalaze u jednoj od sala Muzeja slavnih uspomena? Zna se samo da je jedan od najdebljih seljana (imao je više od dvestotine kilograma) potrošio svu rezervu raspoloživog mesa u kratkom periodu od petnaest dana (bio je izuzetno proždrljiv i organizam mu se navikao na velike količine hrane). Posle ga više niko nikada nije sreo. Zacelo se sakrivao...Ali nije se samo on sakrivao, već je takvo ponašanje uzelo maha. Tako je, jednog dana, gospođa Orfila upitala svog sina – koji je proždirao resicu levog uva – gde je ostavio ne znam ni ja šta i nije dobila nikakav odgovor. Ni molbe ni pretnje nisu pomogle.Pas tragač je jedino uspeo da nanjuši gomilicu izmeta na mestu na kome se po tvrđenju gospođe Orfila nalazi njen ljubljeni sin u trenutku pitanja. Ali ta sitnja uzbuđenja nisu umanjivala radost žitelja. Na šta bi se i žalio narod kome je opstanak obezbeđen? Zar nije na taj način rešen veliki problem uzrokovan nestašicom mesa? To što su se stanovnici sve više sakrivali nije imalo nikakve veze sa celom stvari. Bila je to samo uzgredna pojava koja nikako nije uzdrmala čvrstu volju tih ljudi ispoljenu u snabdevanju ukusnom hranom.Možda je slučajno pomenuta "uzgredna pojava" bila cena mesa svakome ponaosob? Ali, bedno bi bilo postavljati dalja nepotrebna pitanja, sada kada su ti mudri ljudi siti. |
