Pustila sam ih da budu sretni...
Par dana nakon što sam napisala post zvoni meni opet mobitel. Opet on. Želi da idem van s njim i još par njegovih (i nekad mojih) frendova. Ja glupača pristanem. Bilo mi je odlično, dugo nisam večer provela u muškom društvu. Na neki način mi je to i trebalo.
Slijedeći dan zvoni meni opet mobitel. On. Kaže da je u điru s dečkima koji su jučer bili s nama vani i da je za 1o minuta po mene. Ja glupača opet odem. Opet lijepa, čil večer. Odveze dva frenda doma. Ostali ja i još jedan ali sad sam ja na redu da me vozi jer ovaj drugi živi 1o metara od njega. Dođe na raskrižje. Pravo ide prema meni, lijevo prema doma od drugog frenda. Skrene lijevo. Kao zaboravio je da mora i mene vozit. Frend mu govori da se okrene a on: "ma kad sam vec krenuo ću te odvest pa ću nju". Tako je i bilo. Osim što me nije odvezao doma nego se zaustavio na obližnjem parkiralištu. Ugasi auto, okrene se prema meni i počinje pričat. Prekinuo je sa curom 3 tjedna prije. Nisu bili sretni. Sve mi je ispričao. Ja sam ga tješila, što ću.
Na kraju se opet okrene na temu nas. Mi smo ovo, mi smo ono. Bla bla. Nastane tišina. Poljubi me. Nisam se opirala, ne znam zašto. Odjednom počinju auta masovno prolazit. 6:30 ujutro je. On radi od 8. Dogovorimo se da se ovako nešto više ne smije dogodit. Odveze me doma. Odem spavat.
Slijedeća dva tjedna sam svaku večer, ali baš svaku, bila vani s njim i dečkima al nam se nikad nije dogodilo da ostanemo sami.
Onda je došlo vrijeme za fax i ja sam otišla od doma misleći kako nema šanse da se više vidimo. Iskorištavao me samo dok sam bila doma, sad me nema blabla. Ponedjeljak ujutro, prvi dan faxa, stiže meni njegova poruka da mi želi sreću ove akademske godine. Slijedeći dan opet poruka. Čuli bi se non-stop i išla sam kući 2 vikenda i njih sam provela s njima. Nikad s njim samim.
Do jučer. Nismo se čuli par dana. Sinoć oko 22 zvoni meni mobitel. On je trenutno na kavi s nekim društvom i kao hoće da dođem i ja. Odbila sam. Onda kaže da bi došao kod mene kad završi s njima. Odbila sam i to. 15 minuta kasnije mi šalje da su svi otišli kod njega i da se nada se se vidimo neku drugu večer. I ja si mislim da je tu gotovo, mogu mirno ić u krevet gledat serije i zaspat.
U ponoć i 30 dođe mi poruka u kojoj pita dal sam budna. Odgovorim da jesam i on mi kaže da bi došao do mene. I ja kažem ajde. J*biga.
Sjednem u auto i počnemo pričat. Uvijek pričamo kao da nikad nismo ni prestali. Čak i kad šutimo to nije ona neugodna tišina. Razumijemo se. Cijelo vrijeme se osjeća ljubav i snažna kemija. On se počinje igrat mojom kosom. Sjedimo zagrljeni i pričamo.
Nisam mu dopustila da me poljubi. I tako mi pričamo i pričamo... Uzmem mobitel da pogledam koliko je sati. 7:12 je bilo. Odem kući, on direktno na posao i to je to.

I koja je pouka ove priče?
Ne znam. Ne znam što hoće od mene. Ne znam ni ja što hoću ali lijepo mi ga je ponovno imat u životu. Ne treba mi kao dečko, samo ne želim da se vratimo na onaj odnos kad se nismo pozdravljali kad bi se vidjeli vani. Nema više curu, nije mu svejedno za nju. Sj*bali su oboje. Nije išlo. Od svih ljudi on meni dolazi plakat. I onda shvati da ne može bez mene. Ni ja na neki način ne mogu bez njega. Ali moram. Još mi kaže "ti imaš sve, ti si mi i prijateljica. od svih ljudi tebi vjerujem bez obzira pričali mi ili ne pričali."
Pa da budem ravnodušna. Ne mogu.