VRATOVI

Misli njegove mi prostruje
tamo negdje između srca i želudca.
Kuhamo si obroke žudnje,
ovakvi izgladnjeli do kože.
Dajemo si zapravo onoliko
koliko ide u nepovrat.
Ližemo si vratove,
bez da ližemo rane gorke, tmurne.
Njih ćemo proždirati onih dana,
kada će nestati u hiru.
Mi ćemo tada strujati onim zrakom,
kojim sada letimo i čekamo.