|
Nedugo nakon nedavnog texta o Vorijorsima (vidi niže), Robija nas je obradovao i svojim vidženjem goruče problematike glede sveprisutne pošasti onlajn igranja, ukorjenjene posebno medžu mladžim te nešto starijim naraštajima. kvari li dijecu? vodi li u ovisnost? pakao seksa, droge te nasilja nad prijateljima životinja?
za one koji žele znati više ćitajuči dalje:ćitajte dalje
*************************************
Uvod u zaplet, vrhunac i rasplet:
ovim tekstom nikoga ne želim omalovažavati, na nikoga se ne odnosi osobno
ili u cijelini. Cilj teksta nije nikoga poniziti ili razljutiti. Nikoga ne
mrzim i nitko mi se nije zamjerio. Oni koji ne razumiju moj vedar duh i
smisao za humor neka drže oči podalje od njega.
Prolog!
Svi smo mi očevi!
Malo nas je, al smo svi govna.
Redom. Mi, očevi.
01./02.07.2007.
-Smjenu primio u 18:00, u ispravnom stanju.
-Na objektu zatekao spremačicu.
-Sva vozila prisutna u krugu.
-Zadužio pištolj marke ... serijskog broja ... sa ... metaka i ... okvira.
-Obilasci: 18:00, 19:00, 20:15, 21:30...
Počela je još jedna noćna smjena. Još jedna noć puna razmišljanja, kave i
cigareta.
Ovo je noć kada svi rade nešto, kada svi bježe od nečega, noć kao i svaka do
sada, a ja i dalje trunem u stolici čuvajući neke hladne strojeve. Da ih bar
mogu silovati; ili oni mene. Samo stoje i hladni su. Da barem znaju vrištat,
pa da ih mogu mučiti cijelu noć sa vatrom i tako skratiti vrijeme. Samo bi
izgorili. Bez ijednog krika. Hladni su.
Pročitao sam u novinama da izviđački klub prima članove.
-Bože me sačuvaj - promrljao sam sebi u bradu.
Nikad mi nisu bili jasni momci koji se tiskaju u šatoru po nekoj vukojebini,
sviraju gitaru kraj vatre, vežu neke čvorove i njeguju tradiciju
Partizanskog života.
Moj otac je uvijek govorio:
-Sine! Nikad u izviđače! Tamo se u grupama tiskaju u malim šatorima i
međusobno griju tjelesnom toplinom. Što ih se više nagura u jedan šator, to
su sretniji. Tako postaju pederčine.-
I bio je u pravu, taj moj otac. Nekoliko mojih prijatelja je bilo davnih
dana u izviđačima i svi se danas pakuju u dupe. Matori pedofili vode u šumu
grupu djece i onda ih mame bombonima u šator. Od njih je i nastala sva ova
pedofilija danas. Bio je u pravu, taj moj otac.
Moj otac je ima čudne stavove prema životu. Malo kad je pokazivao svoje
emocije. Osim kad ja nešto zajebem. Onda su emocije prštale na sve strane.
One dobre nije poznavao. Njega su u rodilištu cijepili protiv emocija.
Mislim da me čak jednom pomilovao kao maloga. Taj dan je bio prilično pijan.
Sutradan se zasigurno kajao.
Jednoga dana, kao šestogodišnjak, dobio sam opaku temperaturu. Majka je
cijelu noć bila uz mene. Meni je bilo svejedno. Bio sam totalno sjeban.
Ujutro je pohitala do ljekarne i donijela svu silu lijekova i čepića za
guzicu protiv temperatue. Baš u taj tren se ustao otac i prolazio kraj sobe
u kojoj sam ležao.
-Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!!!! Ubićuteeeeeeeeee, pička ti
mateeeeriiiinaaaaa!!!! Štaaaa raaadiiiišššš toooo!!!! - proderao se na
majku.
-Dijete ima temperaturu 40,5. Moram mu stavit čepiće da ju skinem.-
-NEEEEEEEE! OŠ DA NAPRAVIŠ PEDERA OD NJEGA? DA SE NAVIKNE I POSTANE MU FINO?
NEMOJ DA-T ŠAMAR OPIČIM SADE! DAJ MU TO NA USTA!-
I tako sam morao da gutam čepiće za šupak, na usta. Bilo mi je svejedno. Bio
sam totalno sjeban. Dan je prošao i moja temperatura je pala. Izgleda da je
taj moj otac bio opet u pravu.
Moj rođak je imao gadnih problema kao mali. Stalno je imao temperaturu i
stalno su mu gurali čepiće u šupak. Danas mu guraju nešto drugo, na to isto
mjesto di su nekad ulazili svi ti silni čepići.
Bio je u pravu, taj moj otac.
Bila je to 1986. Bile su poklade. Dogovorili smo se u ulici da se svi
navečer odjenemo u neku pizdariju i poharamo sve kuće. Djeca su se oblačila
u razne kostime i maske, zvonila po kućama i pjevala, a ljudi su im za
uzvrat davali slatkiše i novac. Ja sam htio da budem dimnjačar. Obukao sam
staru crnu trenerku, crne cipele i tatinu crnu radnu jaknu. Iz podruma sam
uzeo grumen ugljena i počeo da mažem lice pred ogledalom. Majka mi je
donijela sivu kapa, te ju počela mazati drugim komadom ugljena. Smijali smo
se i dobro zabavljali pred ogledalom. Moj otac nije volio smijeh. Kada bi ga
čuo, išao je za njim kao morski pas za tragom krvi. Privukli smo ga! Sami
smo si bili krivi. Vrata od WC-a su se otvorila i ugledali smo oca kako
stoji sav crven i zadihan.
-PA SAČEM DA VAM JEBEM I OCA I MAAAAJKUUUUU! ŠTAAAA RADITEEEE BANDO
JEDNAAAAAA? KOJI KURAC RADITE I ŠTA SE SMIJETEEEEEEE?
AAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!! TROŠITE MOJ UGALJ! - vrištao je na vratima i
mlatarao rukama.
-Poklade su. Dijete ide sa prijateljima u ulicu, pa će malo da se
ludiraju. - reče mu majka
-IDE ON U PIČKU MATERINUUUUUU!!!!! TO SU SVE PEDERČINE! OBLAČE SE U ŽENSKO
RUBLJE I STAVLJAJU HIGIJENSKE ULOŠKE U GAĆE DA IM ŠUŠKAJU. TO IM JE
OPRAVDANJE DA SE MOGU VATAT ZA GUZICE! MARŠ U SOBU!-
Šta sam mogao. Gledao sam kroz prozor kako druga djeca pjevaju ispred kuća i
pazio da me ne bi vidili iza zavjese. Nisu mogli i da su htjeli. Bio sam
dobro maskiran očevim ugljenom. U mraku sobe. Iza zavjese. Bio je u pravu,
taj moj otac. Sva ta djeca koja su se volila maskirati za poklade danas su
modni dizajneri, vole muškarce i plastičnu kirurgiju. Tako su nastali
Homo-Metro-Nano-Sexualci. Bio je u pravu, taj moj veliki otac.
Znao je on mnoge stvari, pa me je kao i svaki otac upozoravao na vrijeme.
Tako mi je jednom prilikom zabranio da treniram odbojku.
-To su ti sine sve pederi. Masni i znojni muškarci, u uskim svilenim gaćama,
pripijenim majicama uz tijelo, koji se guraju na uskom terenu. Svake godine
smanje teren za par centimetara da bi bili bliže jedan drugome i što više se
dodirivali. Zapamti šta ti otac kaže: jedan dan će se rukomet igrati na
hrpi. Jedan će da legne dolje na parket, a svi ostali da se redom slažu na
njega. Zapamti dobro šta sam ti rekao.- savjetovao me otac, a ja sam slušao
razrogačenih očiju, razjapljenih usta.
Bio je moj idol.
Prije dva dana je bio kod mene. Taj moj otac. Zatekao me po tko zna koji put
kako igram sa vama i pričam na TS. Samo me pogledao i odložio na stol neko
meso i suhu kobasicu što nam je donio. Zaboravio sam da sam otac, da sam u
braku, da sam samostalan, da imam svoj posao i život. Ponovo sam bio dječak
od nekoliko godina koji sjedi na stolici i sluša očeve savjete.
-Vidm da ste jako bliski. Ti znaš kako će to da završi? Jedan dan će netko
da predloži nekakav tulum i druženje. Pjevat će se, svirati gitara, palit
vatra za roštilj, obući ćete one svoje smješne kostime sa oznakama klana,
netko će predložit da se baci rukometa ili nogometa, na kraju ćete se svi
umoriti i završiti pijani, nagurani, u jednom šatoru ili sobi. Sine! Ostavi
se toga. Znaš kako to završi? Znam da znaš.-
I tako sam odlučio da prestanem igrati. Idem lagano da odmorim dušu i spasim
guzicu. Ne želim da me nitko jebe. Otac me davno upozorio na tekst iz jedne
pjesme (danas pokojnog) Satana Panonskog:
-Puno sperme rukometno igralište, moja guzica bogato nalazište...
Ako loviš san, naročito onaj sa "virtualnim" grudima, možeš propustiti
stvarnu ljepotu pred vlastitim očima.
Borat!
Vidimo se miševi!
Tko zna kad i tko zna gdje...
Sve vas volim! - (nadam se da moj otac neće nikada pročitati ovu rečenicu))
Sa štovanjem:
Robija.
|
posjeta
