živim današnji dan
ponedjeljak, 05.04.2010.
potraga
Jučer je Levant uobičajeno išla s Malim Pasom u šetnju. Usred parka je odjednom nestao. Ništa novoga. Kako on nikada nije na lajni, a kujice se tjeraju, Mali Pas odjuri za mirisima prirode. I uvijek se vrati doma. Zna se on sam vratiti.
Ali jučer se nije vratio. Pa smo ga išli tražiti. Ima ogrlicu s markicom, na ogrlici ima broj telefona, a ima i chip. Sve to znamo. Ali vrijeme prolazi a njega ili glasa o njemu nema. Pa smo se podijelili. Levant je dežurala uz telefon, a ja sam išao ponovno van u potragu. Spustila se i noć.
Na svaki telefonski poziv smo odmah skakali. Zovu samo čestitari za Uskrs. Čekali smo, a što smo drugo i mogli.
Oko devet je ponovno zazvonio telefon i javila se nepoznata gospođa. Odmah sam uzviknuo "Našli ste ga!".
Ne samo našli, već smo ga i udomili. - Rekla je gospođa.
Gdje je, recite nam adresu. Idemo odmah po njega. - Veselili sam se Levant i ja.
Paaa znate mi već imamo psa pa ga nismo mogli zadržati, pa smo ga dali dečku moje kćerke, a ne znamo točnu adresu, javit ćemo vam, to je negdje na Kajzerici,....
Konačno smo dobili adresu i odmah odjurili tamo. Kad tamo, na toj adresi nema ničega. Stari razrušeni plot, a iza njega zapuštena šikara. Levantica tražila s jedne strane, ja s druge, ali ničega osim trnja i trnja. Ponovno smo nazvali gospođu i molili broj telefona, bilo što. Dobili smo broj telefona na koji se naravno nitko nije javljao. Sve je to postala neka čudna zbrka. Ipak smo bili sretni što je Mali Pas zbrinut.
Još nekoliko razgovora s gospođom i dobili smo novu adresu. Ovaj puta je kuća postojala. Pozvonili smo na vrata, a iznutra je izjurio Mali crni Pas.
Pišem ovaj post dok mi on sjedi u krilu i pomaže tipkati.
