Svakome se moze dogodit
Dobro nam je dosa ovi put, skratija nam je muke do prolica. Nepodnosljiva je lakoca ovog zimskog pecinskog bitisanja. Filmovi, igre, plesovi, presvlacenja, redjenja, krunice, cipelice, princeze, cajanke, knjige, price, izlezavanja, skakljanja, svadjanja, mirenja, a sve u ritmu lako cemo, ima vrimena, nigdi se ne zuri, sve je postalo relativno, zurba ne sluzi nicemu kad se ni ne ide nigdi, a proljece nece tako skoro. Izlazis vanka samo kad moras, u skolu, iz skole, u vrtic, iz vrica, na balet, s baleta, na karate, s karatea. Utorkom imam free day, u taj dan anji karate pocinje u 4 i 50 umisto u 5 i 40 ka u druge dane. Slavlje, do vanjinog vrtica sam sam po ure slobodna za SAMA otic DI ME VOLJA. Pa odem u samoposlugu kupit malo vise spize nego sta je neophodno. Ah, kako romanticno! Za dusu, malo keksica, jogurtica, budalastina, sokica, tek da se nadje za radovanje, uz sve ono sta pero bidan dovlaci svaki dan po nasusnoj potrebi.
Inace ujutro s vanjom zezanje brzo prodje, ni ne okrenes se a vec moras mislit s cim ces je najist da izdrzi do 6 uri – tamo im za snek daju neke cips-gluposti, sta je to za mog monstruma, kaze svaki put vice ‘Ja sam gladnaaaa!!!!’ pa se tete smiju i daju joj jos ‘rpu (‘h’ nam je jos problematicno).
Setnja do vrtica, pa sprint po anju, kuci pjevajuci, opet neko jedenje, ovo je monstrum druge vrste, raste, jos malo pa ce me tuc po glavi ka beni hil svoga celonju, dodje iz skole ka da je iz gladi ispala, ruca pa kaze a sta ima za rucak, glavna joj je uzrecica ‘Glaaaaadna sam!!!’, vecera pa pita sta ima za veceru, legne spavat pa me zove da ne moze od gladi zaspat.
Izmasem se tecicama i loncima, napisemo domaci rad, otrcim po vanju, eto i pere, ne stignes ni ohanit posteno, opet svi gladni, vrime je za veceru, vanja vec ujeda, anja samo sta ne place, pero bi se kara, ja se derem ka da sam nagluva, svak svoje simptome gladi ispoljava polako ali sigurno, a kad se svi izmisaju istovremeno to je za moju krhku nervnu konstrukcju smaranje samo takvo, nije lako izdrzat na gladno. I dok se svi nahranimo, vec je dici vrime za ic lec, ajme nikad docekat poljubit ih za laku noc, opustit se malo, izdusit od presinga. Onda triba ucit, budalesat, pada mi glava, idem lec, sutra cu.
I tako mi se svako jutro pari da sam se maloprije digla, a sad moram ponovo. JEZA! Ka u onom filmu di se oni ruzni tip sta mi je skroz simpa non-stop budija na isti dan, nikako da prodje, dok se nije podobrija, onda se kolo nastavilo motat, svanija je najzad novi dan. To je film o onoj bestiji sta li je, hrcak, nesto slicno, sta izviri iz rupice na kraj zime pa svi znaju da dolazi prolice, tako nesto, nisam nikad skuzila o cemu se u stvari tu radi i koja je to bestija. Ali mi je draga masu ona mekdovelica ili kako li se zove sta igra s njim kako li se zove u tom filmu kako li se zove s tom bestijom kako li se zove.
Sta sam ja u stvari tila kazat pa sam razvezala? Ah, da, uvod u anegdotu. Ako se to moze nazvat anegdotom… Dakle, ponediljak, utorak, srida, vanja i ja idemo u vrtic u 2 ipo ure, cetvrtkom je balet u 3, petkom nista, anju dovodi teta caroline, banja, mos se cili dan ZAJEBAVAT. Znam da nije lipo pisat ruzne rici ali mi je bija gust nazvat stvari pravim imenom.
A ja svako jutro na kalendaru prekrizim dan danasnji, to je ritual koji je meni i anji osta otkad smo prvi put dosle iz splita u ovu vukogradinu, cim bi sletile krizale bi dane kacemo opet ic doma. Elem, ja jos krizam, mozda jednom i prestanem, a mozda i ostanem u istom filmu pa umrem suznih ociju na drhtavom rukom netom prekrizeni dan, vidicemo.
Zasto ovo pricam? Aha. I jutros ja prekrizila cetvrtak, komentirala s anjom da ne zaboravi da cu danas doc po nju mrvu kasnije nego inace jer moram dotrcat kad vanju ostavim na baletu. I sva puna svijesti o redovitim obavezama CETVRTKOM, odem u 2 ipo s vanjom u vrtic. Pita me teta Majra cim me ugledala na vratima onako zabundanu – dobro me prepoznala! – ‘Ali vanja sad dolazi svaki dan?’ (u stilu ali ste prominili pretplatu) – A ja kazem ne, nego ponediljak, utorak I SRIDU, ka i uvik, u cemu je baza? Ona izvuce mobitel iz rukava (ne znam odakle, prebrzo se stvorija) i - ZJUM! - spusti ga da se otklopi - ZJUM! - digne ga nazad do isprid ociju, kalendar na njemu vec svitli, baci hitri pogled u sitne brojcice i, ka da broji recke na koltu koji se jos pusi, njeznim glasom a uz celicnosivi pogled revolverasa iz laso romana krajnje stalozeno mi objasni ‘ali danas je CETVRTAK!’
Oooo, nooo….. A ja mislila OPET SRIDA! Vrtoglavica, hickok, postajem plavusa, drz’te me… Bidno ono moje dite cilo zabundano u gacama za snig gegalo 20 minuti u jednom, a sace i u drugom pravcu, a sve bezveze. I sad moramo dobro pozurit, 2 ipo je, do 3 triba bit u anjinoj skoli, a u medjuvremenu se vratit do kuce, uzest sta triba za balet, vanju dovuc do tamo, presvuc, ostavit, izletit, otrcat…. Ah….
Elem, cili ovi roman od 5 recenica i mali miljun nepotrebnih digresija je sluzija svrsi koja nije roman sam vec ono sto tek slijedi, a to je vanjin komentar na cilu zgodu.
Idemo mi nazad, zurimo, objasnila ja sta se zbilo i zasto se vracamo i zasto trcemo gori-doli ka dvi manite i sta triba, i kazem joj 'mama je malo KUKU' (ovaj su izraz njih dvi donile doma), i onako sva izjedena osjecajem krivnje nadodam 'izvini ljubavi sta moras trcat gori-doli'. A ona me na to pogleda iz onih pakleno mracnih kugli sta joj u glavi bljeskaju umisto ociju i najozbiljnijim tonom bakice sta je svu mudrost svita popila u trecoj ipo godini veli mi umirujucim, tjesiteljskim glasom: ‘Nisi ti mama kuku, samo si malo falila, a svakome se moze dogodit da nekad malo falije.’
I mirno, vedro i stovise veselo, bez kukanja i grintanja kao pri dolasku, otrcala ona samnom do doma, pricekala me da uzmem stvari, pozurila do baleta, letila s presvlacenjem, sve u svemu totalno suradjivala, bez ikakvih uobicajenih distrakcija u letu – za ne virovat. I poljubila me na brzinu za ajbog, sila tamo onako u trikou i rozim bicvicama i majusnim plasnim papucicama cekat da se sve curice obuku i da balet pocne, sva ko velika medju bebicama koje posli stalno izlaze iz plesne dvorane, zovu mame, oce pisit, ne da im se vise vracat nazad, a kamoli da bi ih se ostavilo tamo same… I sidi tako moja mudra bakica medju kmekavim trogodisnjacima, mase mi, smije se, mase nogicama onako sitna u velikoj stolici - 'zuri brzo po anju!' - dobacuje.
Pa da nije dobro pravit dicu na novu godinu! No comment...
I stigla sam, jesam se blago receno oznojila djipat ka manita u onom pernatom suskavcu do peta, noge mi otpale vuc one cizme od 7 milja, ali anjine stroge tetkice-cuvarice nisu me morale krivo gledat, a anja se nije imala razloga zabrinit di sam vise - tu mi je odma lakse, jer vanju i mene najvise brine da nam se nasa gladna anja ne zabrine.
|