Ne izdrziv bol. Osecala sam ga svuda. Od desne ruke, pa sve do prstiju na nogama. Htela sam da vristim, ali nisam mogla. Htela sam da pozovem nekog upomoc, ali nisam mogla ni to. Oci su mi bile sirom otvorene. Nisu htele da se zatvore.
Razmisljala sam. To je jedino sto sam mogla da uradim u ovom trenutku.
Razmisljala sam o majci i o bratu. Da li ce me ikad pronaci? Razmisljala sam o tome gde sam ja to.
Iznenada videla sam farove kako mi se priblizavaju. Eto mi odgovora. Na putu sam. Nadala sam se da ce me neko pregaziti i prekinuti bol koji sam osecala.
Farovi su se sve vise i vise priblizavali. Jos samo par sekundi i bicu mrtva. Nisam mogla da nateram sebe da se nasmejem. Ali duboko u sebi osecala sam spokoj. Napokon mir.
Farovi su bili toliko blizu da sam mogla da vidim i pijano lice coveka koji je sedeo za volanom.
Na jednom neko me je zgrabio i odneo. Vise nisam videla farove. Ubrzo sam opet bila na zemlji. Samo sto je sad ta zemlja bila meka, poput trave.
Bol kao da je za trenutak prestao, ali onda se vratio veci i jaci nego ikad pre. Kao da je vatra gorela u meni. Strujala je kroz moje vene. Vrisnula sam ne znajuci ni sama kako sam uspela. Silueta neke osobe stajala je pored mene. U grcu od uzasa koji sam osecala morala sam da okrenem glavu na drugu stranu. Cula sam korake. Ne! Izgleda da odlazi.
- Pomozi mi- uspela sam tiho da prosaputam.
Koraci su zastali. Cula sam kako mi se opet priblizavaju. Ni sama nisam znala kako me je ta osoba cula, ali nadala sam se da ce da mi pomogne. Necije nezne ruke polako su me okrenule. Bio je to decko, ne stariji od 17 godina.
Njegove oci susrele su moje. Bile su prelepe zlatne boje. Videla sam tugu u njima. Toliko veliku tugu. Vatra u meni me je opet nadjacala. Jako sam mu stegnula ruku. Pocela je kisa. Opet me je podigao. Za tren oka nasla sam se u zatvrorenom prostoru. Nisam znala kako mu je tako brzo uspevalo da me premesta. Nije me ni bilo briga. Zelela sam samo da bol prestane. Cula sam kako se vrata lagano zatvaraju.
Moja poslednja nada za spasenjem je upravo otisla. Sada, prepustena sama sebi, cekala sam da umrem.
Onesvestila sam se.
**
Lagano sam otvorila oci. Bol je napokon prestao. Prvo sam za trenutak pomislila da sam mrtva, da sam u raju. Ali ova prsanjava soba bez prozora, bez namestaja samo sa jednim ogledalom nema sanse da je raj. Odlucila sam da ustanem. Mislila sam da ce mi biti tesko da se krecem ali graciozno sam skociila, izvijajuci se i praveci salto u vazduhu. Docekla sam se na noge. Wow. Nikada nisam bila sportski tip, nisam znala kako sam to izvela. Lagano sam prisla ogledalau, ocukujuci da vidim rascupanu kosu, upalo lice, poderanu odecu. Pa, barem za odecu sam bila u pavu. Ali moje lice... Bila sam izrazito bleda, a oci crvene. I pored toga izgledala sam prelepo. Moja smedja kosa leprsavo mi je padala na ramena. Uzasnuto sam odstuknula od ogledala. Kakvo sam ja to bice? To nisam ja - Melody. Setila sam se onog decka sto me je doveo ovde. Gde je sada on? Ko je uopste on?
Osetila sam cudno grebanje u grlu koje je postajalo sve jace i jace. Odjenom sam znala sta mi je potrebno, i sta zelim. Krv. Ljudsku. Brzo sam krenula napolje. Hladan vetar mi je zaviorio kosu. Primetila sam da su mi cula izostrena. Osecela sam neke mirise koje ranije nikada nisam, i videla sam boje za koje nisam ni sanjala da postoje. Brzo sam krenula kroz sumu koja me je okruzivala. Odjedno sam cula necije otkucaje srca. Nisam vise mogla da cekam. Pocela sam da trcim. Stabla drveca su previse brzo proticala pored mene. Shvatila sam da trcim velikom brzinom. Kako?-zapitala sam se. A onda sam shvatila da to nista nije bitno. Bitna je samo krv. Ubrzo sam cula te otkucaje srca sve blize i blize. Zadovoljno sam se nasmesila, i usporila sam. Napokon videla sam mladu devojku kako sedi na jednom panju. Razgovarala je moblinim i smejala se.
-DA, i dalje te cekam. Pozuri.- govorila je ona veselo u telefon.
Njen miris bio je prelep. Mamio me je. Polako sam se prisunjala iza nje. Shvatila sam da se krecem skoro necujno. Spretno sam je zgrabila i prislonila moju glavu na njen vrat. Zavristala je. Zedj je sada bila prevelika. Lagano sam otvorila usta i krenula sam da je ujedem. Odjenom sam zastala. - Sta je meni?- upitala sam se. -Zelim da ubijam ljude?. Ne, to nikako nisam mogla.
Pustila sam je. Devojka se okrenula. Videla sam joj suze ocima.
-Molim te. Nemoj da me ubijes.- porsaputala je.
Samo sam se okrenula i pobegla. Nisam mogla da verujem u kakvo sam se cudoviste pretvorila. Zelela sam da ubijem devojku koja mi nikada nije nista uradila. JA sam bila njeno godiste, a ona me je molila za milost. Nisam vise ni znala ko sam to ja. U stvari nisam znala sta sam ja. Moje gadjenje prema samoj sebi polako je potiskivalo zedj.
Trcala sam, kako mi se cinilo, satima. Nisam se umarala. Dospela sam na jednu cistinu. Zastala sam. Legla sam na travu. Lagano sam zatvorila oci, nadajuci se da cu da zaspim. Mozda, kada se probudim bicu opet normalna ja. Tako, lezuci, cekala sam da zaspim. Medjutim nisam. Posle nekog vremena sam odustala. Ustala sam, a grebanje u grlu se vratilo. Lagano sam protresla glavu. Ne, vise nikada necu napasti ni jedno ljudsko bice. Odlucila sam da pobegnem iz ovog mesta, iz ove sume.
Krenula sam opet da trcim.
Nadam se da ce da vam se svidja :)
Likove primam
