nedjelja, 30.08.2009.

thousand miles seems pretty far,but they've got planes and trains and cars, i walk to you if I had no other way.

dugo nisam trenirala. jako dugo.mislila sam da ce sve to proci, ali nije... kad sam vidjela, sve je bilo isto. ja i ti... nakon toliko vremena imala sam osjecaj da se vracam na pocetak. a znas sta me je zapravo vratilo? susret s jednom osobom... jedan izlazak... jedan odnos koji je toliko podsjecao na ono sto smo mi imali, ali jednostanvo nije bilo to... i tada sam shvatila : prerano sam od tebe odustala. ali sada, nakon toliko vremena, ja znam da ja nemam nazad.
istina, ne razumijem svoje osjecaje. jedan dan mislim jedno, jedan dan drugo... dolazim do iznenadnih spoznaja, pa onda ih iduci dan nijecem. ne razumijem samu sebe.
izasla sam veceras s tobom... ali neznam zasto. bilo me je tako strah. tako strah da su se stvari promijenile. da si se TI promijenio. i da i mi nismo vise isti... i onda premotavam film u glavi.
pola godine je to bila neka platonska ljubav.prevelika razlika u godinama. ti nisi odustajao. sad razumijem zasto. Jer ti je bilo stalo! a ja sam bila taka glupaca. odbijala te cijelo vrijeme... i mislila sam da ces uvijek biti tu... u jednu ruku sam se bojala, bojala sam se da onog trenutka kad me dobijes, da ti vise nece biti zanimljivo. i onda, kada sam konacno skupila hrabrosti, napravila sam jos vecu glupost. poigrala se s tobom. zasto? neznam ni ja. zasto sam te ostavila nakon samo 3 dana? bilo mi je stalo. znao si i sam da jeste.... a onda, saznam da si ti sa mojom (u nedostatku bolje rijeci) prijateljicom. okej. ona nije znala. ali zar nisi mislio da mi nece bitgi tesko svaki dan gledati te na treningu, gledati te s njom? sjecas se da mi niko nije morao reci da ste skupa... znala sam. od prvog trenutka. jednostavno sam osjetila. i onda svade, pa varanja i s moje i s tvoje strane... dok konacno nisam odlucila zavrsiti tu nasu pricu. i da, neko vrijeme smo bili odvojeni. ja sam prestala trenirati na 3 mjeseca. mislila sam da je sve to iza mene. ali nije.
i veceras opet. presla sam svaku pojedinost nase veze, sve tvoje postupke. i na pocetku, kad smo se tek nasli mislila sam da od mene zelis samo jedno. I kada si me upitao zasto sam odsutna? nisam znala sta da ti kazem. iducih sat vremena nisam znala sta da ti kazem. pocela sam plakati. Zasto? neznam. htjela sam otici, izisla sam iz auta i mislila pjesaciti iako nisam imala pojma kuda trebam ici. iziso si zamnom. vidio da placem. rekla sam ti da ces zakasniti na posao. reko si da nista nije vazno, da sam ti ja najvaznija. zagrlio si me a ja sam jos gore pocela plakati. rekao si da te zagrlim.i stajali smo tako. sjeli smo u auto. htio si pricati. i onda jos pola sata deranja i price : ko je kriv. mog placa. tvoga nerviranja.zakasnio si na posao.
nismo nista rjesili. a i sta tu imamo rjesiti? ti si zauzet. a ja sam jednostavno glupa. MI nepostojimo. I MI nemamo sta rjesiti... jos nekoliko tvojih poziva. jako dugih... pricas mi sta te muci...zao mi je sto te brinem ovim stvarima. zelis da se vidimo opet da pricamo. samo pricamo kazes. da moramo rjesiti ovo. da ne zelis da mi je tesko.
a ja znam da nemozes pomoci...
kazes mi : jedina me ti nikad nisi razocarala... mogla si mi napraviti toliko sranje kad si bila ljuta, ali nikada nisi.
da... mislim se u sebi. Iako mozda mislim da bi bilo najbolje da nisam pustila. radila sam gluposti. i sada mi nema nazad. prekasno sam shvatila.
ja neznam sta ti mislis. ne ulazim ljudima u glavu. i mislim da vise nije vazno.
sta ja mislim.
sta ti mislis.
ne, nemam pojma sta ce biti dalje. nemam pojma nista. znam da sljedeci put kad te vidim ti necu moci ovo sve reci... sve ce se zavrsiti na mome placu i govorenju da je sve u redu. i onda cemo se oboje jos malo derati. pa nekoliko telefonskih poziva. pa opet nista. i tako u krug...
i kada god zavrsimo, opet se vracamo na pocetak. vracamo na isto...
srljam.
idem glavom kroz zid.
bolice. slutim da hoce.
ali znas? nije me briga... nisam savrsena. a drukcije od ovoga neznam.
zao mi je zbog svega.
nemas pojma koliko se sada mrzim.