... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Ove godine nismo ni namirili činit velike putešestvije za godišnji, taman kad nan se potrefilo da smo i Zakonita i ja skupa cili sedmi misec na odmoru. Ne moreš virovat!
Prova san je nagovorit da gre sa nama u Varaždin i Koprivnicu, ali zaludu. Niman sad ni vrimena ni volje nabrajat koje mi je sve skuže (opravdanja, za sjevernjake) istresla da ne bi išla sa nama.
Zanamisto da mi je samo rekla da jon se ne da, i da jedva čeka da nas se riši na dva dana, da se more lagano lađat pod klimon i gledat filmove koje jon je volja
Vinka? Nije je tribalo posebno nagovarat! Najveći je problem bija, ako je to problem, dogovorit se koju ćemo muziku slušat! Jerbo san jon reka da neće ić sa menon ako će stalno jemat slušalice na glavi, to bi mi bilo ka da gren sam, a bome sam mi se ne gre po ovoj vrućini prić polak „Lijepe Naše“.
Učinili smo kompromis – dva dana smo sastavljali putnu play-listu, jedna moja pisma, jedna njezina. Moran priznat, dapače i pofalit se, da san je dobro školova! Nije bila nijedna domaća pisma iz njezine kvote, samo par moji, od „Azre“ i „Bijeloga dugmeta“! A ono ča je izabrala se i meni svidilo, isto ka i njoj ove moje. Slušali smo lipo na lagano, mogli smo cilin puten i pričat, pa je cili ovi izlet posta jedan lipi „quality time“ koji san proveja sa mojon Vinkon. Jedna od usputnih efekti puta, kome se nisan ni nada, ali mi je drago, dapače, gušta san
Nisan tija forsirat, obziron na moje zdravlje i očekivanu gužvu na putu, krenili smo u petak, 22. sedmoga (srpanj, za sjevernjake), ruton „priko sedan gora“ ... Prgomet – Drniš – Knin, di smo stali popit kafu. Vidija san puno požari puten, jedan veliki je bija naviše Drniša (Svilaja?), a bome ni ovi naši doli nisu mirovali ...
Foto: Mijo Jaredić
Jema bit da su oni ča su gasili oko Dugopolja punili more jušto uz rivu u Vranjicu ... Zna san da su piloti ludi, ali ono, makar i samo na videu, još nisan vidija. I kako je napomenija autor videja Josip Ćaleta, OBAVEZNO poslušat sa zvukon!
Respect!!!
Nakon prve jutarnje doze kofeina, iduća postaja naše male ekspedicije po hrvatskin lokalnin cestama je bija motel „Borje“. Taman za malo raniji obid. Legendarni fažol, ka obavezni dijal svakoga puta na sjever, još iz vrimena prije autoputa ...
Vinka je, bez imalo sluha za ćaćinu tradiciju, izabrala špageti bolonjeze ... i nije je tribalo puno nutkovat! Nije ostalo na pijatu njanci da bi se koji mrav moga najist
Još jedna mala stanka, u Zagrebu sa napojit Kobilu Suzi, i oko dvi ure smo arivali u Varaždin. Lako ča je vruće, peče zvizdan samo koji stupanj niže vengo u nas doli, ali ovod vlagu moreš rizat nožen
Toliko je vruće da se i sastanak varaždinske MENSE održa u debloj ladovini ...
Sačekali smo ipak da ona užarena balota gori malo kalma, pa smo se uputili o Varaždinske toplice obać Jasminku, koja je namo naa prisilnome odmoru, nakon ča je učinila prilični remont na škini (kičmi, za sjevernjake) . Lipo mi je vidit ovako razbacanu, da jon se vratija dar govora ...
... jerbo mi je priča Ivica, koji je još od prošloga stoljeća u varaždinskoj dijaspori,
... da je bila cila lešana i za nepripoznat kad je tek došla. Drago mi je da se brzo oporavlja, i želin jon da ča pri dođe nazad zajebavat svoga Franu
Kad smo se vratili nazad do Ivice, vidija san ništo ča san mislija da se more doživit samo na ekvatoru: u ponoća je, usrid lita, na mojoj Kobili Suzi bilo PRST ROSE!!!
Iako su postojali svi preduvjeti, ni Vinki ni meni se nije ukazala njanci jedna ona leteća krvopija od komarac. Još jedan upitnik se pridružija onoj šumi isti ča su mi bili naviše glave. Ujutro najranije, oko deset uri, kad smo se probudili odmorni od puta, svratili smo povirit do lokalne birtije („Pikabia“) koja mi je ostala u odličnome sjećanju još od prvoga puta kad san bija gori, kad smo Zlato Mamino i ja došli gledat utakmicu Hajduka i Varteksa, davne 2001. godine. Sve pet, sve OK, dok san lagano ispija prvu jutarnju dozu kofeina ...
... dokle nije izad mene jedan od konobari zapeja i izlija mi na kosti punu čašu ladne pive. Mislin da je bija PAN, ali nije bilo bitno, krivo mi je ča je čovik razbija čašu, i ča san ja mora minjat i donju i gornju majicu, a taman san pripremija dress-code za aeromiting.
Bidan mali, konobar, kad je vidija mene i ča je učinija, smrza se ... gleda me kako ću reagirat. A ja računan, nikakve koristi da dignen graju, samo san mu se zafalija ča me je lipo razladija i krenija kod Ive prominit se. Shit happens ... ni prvi ni zadnji!
Stigli smo na varaždinski aerodrom kad se program već dobrano zahukta! Malo san slikava ja, a kad bi već lagano prokuva, iša bi uvatit malo ladovine ...
... pa bi Davor nastavija slikavat. Ovo san uspija izabrat od prikazanoga, ča smo uspili nas dva slikat ...
Bilo je tu akrobatski avioni ...
... koji su činili tumbule na par metri visine, taman da uvučen glavu u ramena kad promislin ča bi se dogodilo da mu malo noga popuzne sa gasa ...
Poseban mi je gušt bija gledat ovega oldtajmera, JAK 11, školski avion nasta na temeljima legendarnoga sovjetskoga Jaka-3 iz drugoga svjetskoga rata ...
I ova elegantna jedrilica je isto lagano lelujala zrakon, izvodeći razne piruete za koje san mislija da nisu ni moguće na letjelici bez motora ...
Vrime je bilo neizdrživo!!! Već spomenuta kombijacija vrućine i velike vlage me je pomalo umela, i mora san se povuć na rezervni položaj, po mogućnosti sa klimon!
Nisan više moga ostat, neka je tribalo letit još avioni, među ostalima i švedski Grippen koji je triba doletuit iz Mađarske ...
Skočija san od sriće kad san u daljini, na parkiralištu, ugleda moju Kobilu Suzi, deboto ka Scrat iz Ledenoga doba kad ugleda svoj žir
Uputija san se polako, ceston koja je bila taman kod aerodroma, prema Ludbregu i dalje put Koprivnice, guštajuć u pogledu na sređene kuće sa punin balkonima cvića. Nikako se Vinkica i ja nismo mogli složit kojoj bi od njezine dvi babe, Vinki ili Slobodni, prije „ispale oči“ da vidi ovoliko cvića na jedno misto ... Prijatelji iz Koprivnice su nas odveli u njihovu klet, malo dalje od grada, pa san namo malo pružija noge i punija baterije nakon onih „gradela“ na aerodromu. I gušta gledat na odrinu od četri vrste grožđa koja je činila debelu ladovinu isprid kućice!
I tamo je, ka i u Varaždinu, bilo, da karikiran, 120% vlage ... ali opet, njanci jednoga komarca. Ovo je već za „Zonu sumraka“ ... Poslin obida smo se polako uputili nizdol, samo ča smo se pri toga našli u PRC-u („Podravkin rekreacijski centar“) kod koprivnice popit još jednu kvizašku kavicu ... našli smo se sa teton Jasnon i malo proćakulali ...
Povratak je iša istin puten: autopu Varaždin do Karlovca, pa staron ceston do Gračaca. Uz obavezno stajanje na Borju, ali ovi put bez fažola jer je već bila kasna ura. Samo smo, uz ugodne zvukove neke domaće floklorne grupe, popili piće i krenili dalje.
Kako je već bilo malo i kasno, nisan se tija skroz iston ruton vraćat nazad, nego smo se putevima Winetoua priko Velebita spustili na Obrovac, pa priko Ravni Kotari kod Zadarskoga aerodroma na autoput.
Već nas je debelo uvatila noć, negdi oko deset uri, kad smo došli doma.
Vinka je svečano izjavila da bi ona opet. I tata bi ...
Zdravi i veseli bili!
