Već par dan, kad projden uz more, ujutro kad gren na posal, vidin da je more ka uje, mirno, bez daška vitra, bez najmanjega valića. Ka jedno veliko ogledalo. I ne da mi vrag mira, odnesen ja jutros fotoaparat sa sebon, ali zapuvalo ništo, lagano, ka za dišpet.
Neka, nisan se ja da smest, pa san isto učinija par slik, taman san proša bananu na Gojači, parkira se malo daje da me ne bi ko, da prostite, okrpija straga, izašaa iz Moje Kobile Suzi (tm) i Canona u ruke 
Boje dana u nastajanju su bile čarobne, a more ipak dovoljno mirno da se nebo moglo donekle ogledat u njemu ...
... nisan moga izdržat, kad je već bila pri ruci, ne slikat i ovu malu divojčicu, napravljenu od debeloga brodskoga lamarina (lima, za sjevernjake) jer je onu prvu, đentilastu (krhkiju, za sjevernjake) bila satrala jedna od oni naši čisti kliški bura ... Jedan put je čak i Pauletić, e ONI Pauletić, bija spomenija da mu nije jasna ta kompozicija. Iz ovoga kantuna gledanja sad bi tribalo bit jasnije ... na stupu/podnožju je pisalo DJECA SU NAŠE NAJVEĆE BLAGO, a isprid toga povučene dvi kose crte, jasno aludirajući na logotip stanovite tvrtke koja je bila namirila ložit smeće u fabriki čija se silueta nazire u pozadini.
Mala od lamarina i dalje stoji, smeće se, baren za sada, neće ložit tamo di su ovi namirili ... a ja san mora lagano krenit na posal. I samo potegnit još koji brod ... ovi brez blica ...
... a kod ovega mi je blic osta upaljen. Mea Culpa! ... ali kad san pogleda sliku, poštedija san je od bacanja u škovace (recycle bin, za sjevernjake) jer su izašli na sridu zanimljivi odsjaji blicanja od mora na brod ...
Morete me sad vi zajebavat koliko vas volja, profesionalac nisan, stručnjak pogotovo, ali mi se ovi par slik učinilo lipo pa san odlučija podilit na blogu ...
Morat ću sad svaki dan nosit aparat na posal, ne bi li uvatija baš onu pravu kalmu bonacu ... Do nove prilike, zdravi mi i veseli bili!!! 
|
