Iako bi mnogi od vas, pogotovo oni ča živu u Kaštiliman, mogli pomislit kako je ovo neka skrivena reklama za poznati ugostiteljski objekat u Kaštel Glavogradu, moran is razočarat ... Mišo mi neće zamirit, on ionako jema svoje stalne goste, a takovima i ne triba reklama. Naslov je ovod stvarno u svom primarnome značenju ... pjesnički rečeno mozak na pašu, jerbo mi se on najviše uznojia i umeja ove dane. Pogađate već, gotov je „Mašogadur", petnajsti broj ...
... i opet, pogađate, sve na prišu, paniku, u zadnji momenat, onda se se događadu i, teniskin rječnikon rečeno, prisiljene i neprisiljene pogreške. Bože moj, ni Oni Gori nije savršen, i on se bar jedan put za**eba pa posla potop na zemlju, da se bidni Noa uznoji sa svin kalafatima onega vrimena za zgradit brod ... ostatak čitajte u Bibliji, ne da mi se sad. Dunkve, fali se (i ja i oni! ... da ne bude zabune, ne bižin od svoga dila), pa se onda uz obostrano čašćenje, pič**ranje i ostali ceremonijalni rječnik popravi koliko se more popravit, ali nikako, ali baš nikako ... ne mogu in dokazat neke stvari.
Prvo i prvo: ROKOVI!
Da se moglo do sad, već bi Japanci bili izumili demejanu (demižon, za sjevernjake) od pedeset litar ča stane u žep. Tako i vrime ne moreš smotat, skratit, produžit, osin u SF filmoviman i serijan. Ako se ništo u normalnin uvjetiman radi nedilju dan, onda je vrlo opasno to isto napravit deboto svaki put u tri dana. Stradaju getribe, ležaji, svićice, gume, felge ... da se poslužin automobilskin rječnikon, e da bi me neki lakše razumili. Ljudi, meni je pedeset i treća, nisan više mladić, i kad san bija puno mlaji ronja san na paniku i posal u zadnji momenat, a pogotovo sad. To znači, kad si u stisci, da se nima vrimena detaljno prigledat i na miru ispravit greške, je li koja slika i baza ulizla ili nije. A ovako svi, bez potribe, grizemo jedan drugoga, a jedino ča more izać iz svega toga je da ću ja radi toga pri vrimena doć na odjel kod Ivane, ćeri od Žutoga.
Drugo: KVALITETA SLIKA!
Najmirniji san bija kad san sam skuplja slike: onda san odma škartava one ča su mutne, zrnate, slikane sa nekon Nokijon staron deset godin di samo autor vidi ko je na slici, i onda me cjepi kako je tio vrhunska baza i mora uć u Mašogadur. Najgore od svega je ča ja onda moran radit na toj slici bez potribe da bi je doveja na koliko-toliko pristojan standard za štampu. Jer kad ti nekome takovome „paparazzu“ rečeš da mu je slika za qujac, odma se uvridi, jer je umislija za sebe da je Lupino, čin je vidija one puste megapixele na kutiji od mobitela svak misli da je, u najmanju ruku, Feđa Klarić oli Ante Verzotti ... Još san dobro proša ako me samo nazove mudrijašen 
A sve je to samo druga varijacija pri spomenute priče o „demejani od pedeset litar“
Treće: ČA OVO SVE MENI TRIBA?!
Pitanje svi pitanja, rekli bi oni ča mi odavno kjucaju po glavi ... Već san bija jedan put iša ča, pa kad san vidija ča su učinili, vratija san se nazad. Radi „Mašogadura“ najviše, jer tija/ne tija, to mi je drugo dite, od oni prvi korakov kad san ga umnožava na crno-bilome fotokopirnome stroju, priko prve štampane korice u boji, koji su to gušti bili, pa do sadašnjega ciloga u bojan. Kako to drugo dite? A lipo, Vinka je tri godine mlaja, ali mi je ipak prva. „Mašogadur“ je drugi, ali mi je ipak ka dite.
Da se razumimo, niko nije nezamjenjiv, pa ni ja. Neće sve propast bez mene, ka ča smo svi mi samo u prolazu na ovomen svitu i pomalo dolazu judi za nan koji će neke stvari radit bolje, a neke maalo manje dobro, ali će is radit. Neće se zemja pristat vrtit.
Kako se napravija „Mašogadur“ brez mene, tako se i sad radi bez nekih drugih, koji su partili, bilo svojevoljno, bilo po volji Onega Gori ...
Uvik isto, reć će oni ča redovito čitaju moje blogove u vrime od maškar. Je, samo dokle, do kada, pita bi vas ja? Samo onako, ne ka Žalosna Sova ... Volija bi da neko priuzme pomalo i ovo moje, volija bi da doživin da neko drugi piše „Urednikov kantunić", pa da ja to sa gušton pročitan u penzionerske dane, zavaljen u koju udobnu fotelju. Kod mene doma, naravno ...
Je li to puno želja za jednu rečenicu? A ljudski se nadat ...
Večeras je bila večer pod maskan u caffe baru „Best“, nasuprot knjižnice u Mašogradu. Pravo da van rečen, nije mi se dalo odit tamo. Da je bilo par dan kasnije, ajde, ali sad još punin baterije posli onega svega ča san od početka nadrobija.
Da se razumimo, nisan se zavalija, zakunja i pravija se da gledan televiziju. Bija je to, kako bi se reklo, aktivan odmor. Odlučija san dat svoj skroman kulinarski doprinos sutrašnjemu nediljnome obidu. Okad smo god, nadan se šta privremenije, u Zapadnin Kaštilin, uvatili smo običaj da nediljon, jedini dan kad smo svi u isto vrime za stolon, jemamo pinkicu bolji obid. Moj doprinos se sastoji u „Majonezi ala Dine“, napravljenoj po davno prokušanoj riceti moga pokojnoga ćaće, i za desert „Palačinke ala Filko“, i to u dvi inkarnacije, jedne sa marmeladon, jedne sa Nutellon.
Ovi put san jema posla sa industrijskon špijunažon: došla mi Zakonita da je li ona more gledat kako to radin. A evo gledaj! Potrajalo je cili deset minuti, dokle je nisan potira. Ne da jon ne bi tija reč, nego se tu nima ča gledat, nima čvrstoga riceta, sve je, deboto, odokativno. I ča je najbitnije, niman mota po kužini kad je i ona unutra, cilo smo se vrimeu sudarali  I svako malo dodan čagod ča nisan pri meća. Danas je to bija vanilin cukar sa cimeton i limunon. I mogu van reč da ne triba estrakta mećat unutra, da baš lipo vonjaju. A one na livu stranu, ča su sa marmeladon, još san malo posuja čokoladnin mrvican. Svaki put kad vidin pakovanje čokoladni mrvic, uvati me smij, jer se sitin jedne situacije doma. Mater je jedan put učinila tortu, ukrasila je, sredila, nije onda bilo puno ukrasi ka sad ... pa je posula sa rečenin čokoladnin mrvican. Onda je to primjetija Zlato Mamino, pa pita mater da zašto su na torti ova mišja govanca
A večerašnja „Večer pod maskan“? jbg ... drugi put ... ovako mogu stavit samo par slika od jedne druge „Večeri pod maskan“ koja se organizirala na, sada pokojnoj, „Sokolani“, daleke dviiljadeitrinajste godine ...
Mislin da je za večeras dosta, vrime je za poč u „sleep mode“ ... pri toga, fala Bogu, pročitat koju stranicu libra. Niti čitan „Dantea“ niti je kraj mene u posteji Bepina, ali uvik me lagano opusti pročitat koju stranicu pri vengo mi san počme lagano oči sklapat. Trenutno čitan „Svemirske vojnike“. Ni prvi ni zadnji put da Holywood uništi dobar književni predložak ... Puno mirnije spavan kad to napravin, a i zdravije je od „Normabela“ 
Do idućega javljanja, zdravi i veseli i, naravno, umaškarani bili!!! 
|
