Jedva san dočeka poć. To sad već postaje ka periodički napadaj euforije. svako lito, na pripreman nikad mlađa ekipa, napravi se dva–tri dobra rezultata, i onda odma nezasitna splitska publika očekuje čuda, prvenstvo u najmanju ruku, a dobro bi došla i euroliga, kad već lani nismo bili prvaci.
Jučer san negdi pročita da je Zoran Vulić, legendarni igrač i uspješni trener „Majstora s mora“ reka da nije lako bit trener u najluđemu gradu bna svitu, jerbo svaki muškić mlaji od trideset godin misli da bi on moga igrat u Hajduka, a oni stariji od trideset da bi bili bolji trener nego oni ča je sad na klupi. Makas se radilo i o Capellu ili Guardioli, za ne falit.
Kako se i ja nisan nikad cjeopija, naravno da san podlega zarazi, pa san jedva čeka da krenemo, da Zlato mamino dođe po mene. Opremljeni navijačkin rekvizitima i opijeni borbenin navijačkin pisman ča su bumbizale sa CD-a, krenili smo prema Poljudu.
Za divno čudo, uspili smo se parkirat skroz blizu, na Skalice, i krenit lagano prema stadionu ...
... usput registrirajući ekipu sa zidića koja je lagano ispijala svoju žuju/karlovačko/laško/whatever lagano vatajuć broj okretaja i radnu temperaturu potribnu za praćenje utakmice na Poljudu.
Na ovu vrućinu čovik se mora pazit sa dodavanjen tekućine, jer začas moreš završit na infuziju. Tako smo i mi, kako smo malo uranili, svratili po osvježenje u kafić na kantunu o Poljuda i ulice 7 Kaštili ... di smo trefili još našega svita ...
... a kako je bidan konobar stenja od posla, dokle je onako grintav i štuf doša do nas, jema san vrimena za potegnit još koju sliku ...
... navijačkih „hordi“ na pohodu u, doduše malo olinjali, hram baluna. U međuvrimenu je i umorni djelatnik ugostiteljske ustanove pristiga sa hladnin pićen, pa smo se i mi uputili, cili uru vrimena prije početka, da zauzmemo misto.
Bome, bilo je svega za vidit. Nisan ni ja baš na svaku utakmicu, ali bilo je ovi put svega, od dobrodržeće mame šminkerice koja je pričuvala maloga dokle tata šminker donese pivo ...
... pa do Torcide Mašograd (ogranak penzija) koji su nas također počastili svojom nazočnošću ...
Stalne pacijente, ka ča je Zlato mamino dokle nije na brodu, neću ni spominjat. Skupilo se možda dvadesetak illjad svita, Pezzi bi siguro reka trideset ... a kako smo poprilično uranili, mogli smo vidit i detalje koreografije koju je Torcida spremila za ovi put ...
... pozdravili smo košarkaše ST Univerziteta koji su u Beogradu utisno sa domaćinima osvojili prvenstvo Evrope.
Rekli bi zli jezici da neš' ti takmičenja, a na to bi mu ko drugi samo doda da je gušt pobjedit Komšije makar se na franje igralo. Pivalo se i skandiralo unisono, ka jedan, koža mi se naježi neka je vanka 40 C ...
Upalija se semafor ... krenili su nji dvadesetidva trkat za mijuron ...
... Torcida je odma prikazala koreografiju ča su je spremili ... da ljudi manje gledadu onu žalost ča bi se tribala zvat trava ...
I .... ča je onda bilo?
Bolje mi je da ne govorin, jerbo toliko stručni ekspozeji o trenerskoj taktici i tokovima baluna nisan čuja odaaaaaavno! Jema je prav Vulić ono ča san na početku napisa! E zašto je meka ovoga a ne onoga, nema smisla da citiran sad baš svaku besidu jer bi me siguro cenzurirali radi opscenog izražavanja u javnosti. Dunkve, izgubili smo jedan i nula, od devetnajst tiri na gol jedna štanga, par mrtvi šansi koje je golman skinija, i jedan put su makli balun sa crte da ne ulize u gol. Malo? Puno? Zaludu je bilo i onoj ča se je u punoj vrići ku**ci mašila baš za pi**u. Neki to zovedu loša srića, Smoje bi napisa neka budedu sritni da krave ne letidu. Ako je to ikakova nada, tješi me jedino da su naši najbolji kad ih svi izaseru, izgazaju i izvriđaju. Ko je spomenija Intera od lani?
Ljudski se nadat da će i Poljud malo obasjat Sunce ...
Dočekaćemo valjda i ti četvrtak, a do onda:
Zdravi i veseli bili! 
|
