... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Polako je, napokon, došlo lito! Ušuljalo se ka lupež, na prstima, kroz škuribandu, da ga ne bi slučajno ko vidija i zapita za junačko zdravlje di je do sad
Nakon monsunski vlažnoga petoga miseca počela je žega, kojoj će tribat barenko dvi šetemane da iščiča svu ovu vlagu ča se slegla priko mire za ovo doba godine.
Ha, uvod dostojan Vakule, da ne rečen staroga barda Sijerkovića. A kako i ne bi, kad san deboto počeja sanjat nepregledna polja angriza koliko je bilo kiše napadalo, deboto šesti misec a ja se mora pokrivat su dvi deke. Strašno!
No, i to je napokon izad nas, sad je ipak došlo vrime za lipšu radnju, stanje i zbivanje. Škola je završila, bar za ove ka ča je i moja Vinkica, i tribalo je poć timbrat kartelu na igralište isprid škole, di su se uz prigodan program dica oprostila od stare školske godine i razminila planove i nadanja za litnje praznike.
Pri svega, lipo se sredit, nije to bija baš tek tako neki bezvezni dan ...
Gledan ja ovako moju Vinku, pa se sitin, pari mi se da je tek jučer krenila u prvi razred ma vrime gre ka ludo, dica restu ka iz vode .... metar i vaga ne lažu. Nećemo sad o kilima, ipak je ženskica u pitanju ali kad se sitin da je krenila u prvi razred sa 136 cm visine, a da sad, nepune dvi kalendarske godine potla jema 153 cm, sve san van reka! Meni se, ča je svaki dan vidin, izdužila priko noći, a ča bi tek onda reka oni ča je nije vidija odavna. Ne bi još meknija točku na i, mogla bi ona još koji cenat narest do kraja šestoga miseca, kad dobijedu svidožbe
Žaj mi je samo ča nisan moga i osobno povirit i pogledat kompletnu svečanost povodon kraja škole ... neodgodivi posal je bija po sridi ... prispija san samo na kraj priredbe, dovoljno da vidin čopor razdragane dičurlije na pozornici kako, predvođeni teton Marijanon, plešedu na ovu megaturbopopularnu uspješnicu, koju nan je za vlastiti 17. rođendan obradila čak i puknuta ekipa sa Radio Dalmacije, na čelu sa Želon i Mišen ...
Krasan završetak škole, koji je, uz to, jučer bija podcrtan i otvaranjen kupališne sezone 2013. na Gabinama.
Sve su svemu, ni danas, u subotu, nije Vinku puno tribalo zivkat za ustajanje. Judo-natjecanje u Solinu. Gradska dvorana. Moran priznat da nisan nikad bija tamo, i već se spreman pitat di je točno dvorana, kadli se isprid nas stvorija kombi Judo kluba „Kaštela“ pa smo mudro, utiho, vozili za njin i bez suvišnih „kako i di“ prispili na vaganje pri natjecanja. Prve glasine su govorile da će bit samo Vinka i Martina, dvi klupske kolegice u kategoriji „Djeca ispod 10 godina, kg 40+“, ali se to ispostavilo ka netočno, jer in se pridodala i Lucija iz Dubrovnika, tako da je ipak cila kategorija mogla stat na jednu sliku ...
Lako za Luciju, ali radi nje mi se pružila prilika za još jedno blogersko upoznavanja uživo, jer Lucijina mamica nije obična, bilo kakva, nego glavom i pojavon @šašava_mamica , još jedna davnašnja kolegica sa bloga, koju san ovako jema čast upoznat i u stvarnome životu, a ne samo virtualno.
Nije bi tribala bolja inspiracija za naslov ovoga posta: Vesna Vučićević alias @šašava_mamica i Filko Garbin alias @umorno_oko, sa svojim podmlatkom na judo natjecanju u Solinu. I naravno, fala Martini za prikrasnu sliku.
Dokle smo mi tako ubivali vrime potribno da munjevita administracija obavi svoj posal, tribalo je ča i prigrist. Radi Vinke mi je, naravno, ne radi mene
Jema zalihe u mome dropčiću koliko van srce oće, fala na pitanju
Čekan ja tako red u brzogrizu (fast food, za sjevernjake) kraj dvorane, moj se sengvič već lagano krčka u tosteru ... i dolazi niki momčić, još dite, i vrzma se okolo šankića.
- Barba, koliko je sendvič?
- Dvanajst, odgovara konobar ...
Mali se već uputija nazad, a nato će mu konobar:
- Koliko jemaš?
- Deset ...
- Ajde, dođi da ti napravin sendvič ---
Mali cili sritan, dobije sendvič i odo dalje, a žena koja je skupa sa menon dočekala svoju brzu spizu, plaća račun i daje konobaru još dvi kune ... „ovo ti je za onoga maloga“ ...
Još san u šoku. Zašto?
Pa zato ča je to u ovome današnjemu svitu, kad nikoga nije briga za bližnjega svoga, ovo kap nade da još nismo svi srca kamenoga. I to uduplo! Najpri onega konobara koji je malome, bez pitanja i žicanja, moliću lipo, da sendvič jeftinije za dvi kune, a potom i ova žena kraj mene koja je, opet ničin izazvana, dala dvi kune, „za maloga“.
Sendvič je, fala na pitanju, ekspresno konzumiran, borbe su prošle, više ili manje uspješno, pa smo se nakon podjele medalja ...
... lagano uputili do Splita na ostatak turneje planirane za taj dan. Ali, o tome nekon drugon prilikon, a dotle ...
Zdravi i veseli bili!!!
