Davnih dana, devedeset i neke, još je postoja neki tračak optimizma o svitloj budućnosti, rat je završija ... koliko/toliko, stvari se polako vraćaju u normalu. Je da san još uvik mojin penzićima na špale (plećima, za sjevernjake) ali posla jema, stvaraju se nekakovi planovi. Čak bi se i na Šoltu uspija dikod zaletit, obać malo okolo, Šibenik, Zadar. I priko tvrde i meke granice, fala na pitanju ... Benzin je bija 4 kune, ej! More li to neko zamislit iz današnje perspektive? I još smo kukali da nan je loše 
Sve je to lipo, ali iz toga, budućnost će pokazat, završnoga boravka moje malenkosti na adresi Mašograd, Putaljski put 14/IV nije ništa od nabrojenoga toliko ostalo usičeno u moje pamćenje, ka ovi događaj o kojemu van mislin pripovidit.
Opet, naravno, flešbek ... okinut sa nevinim pretraživanjem starih slika koje još nisan uspija skenirat. Priča počinje ... ne mogu se više ni ja sitit koje godine, devedeset i neke, sa prvin ledenin burama. Nije baš da je bilo za smrznit se, ali dugi rukav i jaketa su bili neophodni odjevni predmeti, a Maslenički most nije bija zatvoren samo radi tega ča ga još nije ni bilo ...
Koju godinu prije san se primistija na sjeverni balkon, sa svin mojin stvarima o tehnike, jerbo mi je južna kapunjera, veličine 1,5 x 1,2 m postala pritisna. Jedva je bilo mista za mene i još jednoga čovika koji bi mora stat na noge.
Dunkve, vidin ja po ponistri, ujutro najranije, kako je neki tič učinija potribu ... više puti, slobodan san primjetit. Samo malo pristojniji izraz za izasranu ponistru. Nakon par dana, gledanja, čišćenja, beštimanja i opet iznova, primjetija san ga ...
A virujte mi, nije ga bilo lako ugledat. U ciloj onoj prašumi na balkonu, ča je moja mater godinan uzgajala, dominira je, cilon širinon balkona, voštani cvijet ...
... lip za vidit, ali san ga jedan put zamalo iskida od grinte (ljutnje, za sjevernjake) kad san, pukin slučajen, otkrija da njegov cvit ispušta sluzavu, voštanu (gle čuda!) lipljivu masu. Koja mi je upropastila mac (bunt, za sjevernjake) najfinijega papira za laserski štampač. Ča je jema nesriću da stoji taman ispod dva velika grozda rečenoga cvića.
Neka mi oprostidu ljubitelji ukrasne flore, ali ovo ipak nije priča o cviću nego o ovome malome pernatome stvorenju ...
... koji se lipo smistija poviše ulaznih vrata, u teplo, i kad san ga napokon ugleda, nije mi tribalo puno da rišimo mali problem sa njegovon velikon potribon. Prišutnin dogovoron nas dva, ka da je obeća da više neće srat po kući, a mi smo svi obećali da ga niko ne smi ni dirat ni zajebavat. Uvečer bi mu otvorija malu ponistru naviše vrat od verande ... a on bi uletija i smistija bi se poviše ulazni vrata od stana ...
Nakon ča bi se uvjerija da je situacija pod kontrolon, samo bi zacvrkuta, lagano turnija glavicu pod krilo, za ubit oko i dočekat novi dan ...
Nije ga smetalo ni ako bi ko doša, samo bi izvadija kljun ispod krila, pogled livo, pogled desno, i glavicu nazad, o svome poslu ... vidila beštija da je niko ne dira, pa nije ni ona nikoga. Triba li napomenit da više nije bilo ni jednoga govanca po balkonu?
Triba li napomenit i da mi niko nije virova, pa bi došli povirit do mene, ne bi li se uvjerili 
Svaku večer bi ga dočekalo malo mrvic od kruva, malo šedemikana, i vode za napit se. Šedemikan nije bija problem nabavit, od moga pokojnoga strica Mirka, ča je u kući u svaka doba jema bar dvadeset grdelini, verduni, faganeli i ostali pripadnika tičjega svita, podvrsta pjevice. Njega san i pita, ka poznavatelja tičjega svita, koje je vrste ovi moj sustanar, ma ni on, po slikan, nije uspija poznat. Niko mi je reka, kad je vidija slike, da bi mogla bit sjenica ...
U ono doba bi se i ja ranije diga, bilo je posla ... i prvo ča bi mi bilo za učinit, otvorit onu malu ponistru. Onda bi se on učas probudija, sta na kantunić od ponistre, pogleda put mene, ka da me pozdravja, i odleprša u svoj tičji život ... Tako je bilo cilu zimu, do prvi zraka prolitnjega sunca, poznati ritual ... dočekat ga sa otvorenon ponistron, aha, doša je, zatvorit ponistru, on se smisti, odspava lipo u teplo, ujutro opet otvorit ponistru .... uvatija san sam sebe diko kako ga čekan da dođe, pa da onda mogu na miru o svome poslu. Jednu večer ga nima ... i tako dvi-tri večeri za redon. Pojavija se opet, jednu večer, prinoćija je i onda ga više nismo vidili. Ča je bilo sa tičen, nikad nismo doznali, je li ga dokusurila koja veća beštija oli je strada od ljudske ruke ... mislin da nikad i nećemo doznat. Ostala je samo lipa uspomena na miran suživot male i velike beštije, tiča i čovika, duboko zakopan u sićanjima jednoga, odnedavno, pedesetgodišnjaka. I tako bi i bilo, da se nisan uvatija vižitavat arhivu ...
... i podilit sa vama ovu priču iz devedesetih. Priču koja je, bar meni, bar za niko vrime, izbrisala crnilo i vratila pinkicu vire u bolju budućnost.
Zdravi i veseli bili!!! 
|
