Bogu fala ... bolnička epizoda je izad mene. U subotu san izaša vanka ... tribalo mi je par dan da se rikuperan i dojen sebi. Ne mogu reč da mi je išta falilo, dapače, ali ono nevoje gledat oko sebe ... mogu reč da mi je došlo iz guzice uz glavu da mi je dobro kako je drugima ... ako ste optimista, ili da vidin ča me čeka ako „ne buden dobar“ .... ako ste pesimista.
Srića moja da je i ta epizoda izad mene, sa onin svin iglan, inekcijama ... zadnja dva dana mi je bilo najteže kad mi je bila skinuta igla za infuziju, pa su mi sestre dnevnu dozu likarija morali davat „odokativno“ u venu.
Kako nisan baš, Bogu fala, anoreksičan, nije mi baš lako ubost u žilu. A sigurno nije pomoglo ni ča nisan baš u ljubavi sa iglan i ostalin medicinskin alatima ... dunkve, na zadnju subotnju inekciju sestra se pripala da ću zakovrnit očima, samo ča nije počela vikat „dišite, dišite“ ... uf. I sad se uznojin kad se tega sitin. Nikad narkomana od mene 
Stiga san tako doma, na domaću spizu, kod moje dvi cure. Zakonita je dolazila svaki dan onamo povirit, ali Vinkica nije, jer je taman bila pribolila virozu pa smo se složili da je pametnije da se malo strpi. Kad san napokon doša, uvatila se za mene ka prilipak i nije me molala dokle nije išla u postelju. 
Donila mi je čak i malo cvića u vazici, ča san ja odma odnija gori u tinel/dnevni boravak/radnu sobu, olitiga ono di san kad ne jin i ne spavan. Na opće čuđenje i znamenjivanje Zakonite, uz pitanje da ča će mi cviće gori ...
Opet doma, na kauču, isprid ekrana ... prova san se odviknit od interneta/fejsa/bloga dokle san bija na Firule. Nije uspilo  Nakon pet dan reka san Zakonitoj da mi donese laptop jerbo me glava bolila od buljenja u oni sitni ekrančić od mobitela.
**** mater onome ko je kumova onemu vanbračnome ditetu mobitela i kompjutera, jerbo sve one „pametnice“ ča is badamo sa masnin prstima potiču iz te protuprirodne zajednice. Tato san jedva dočeka produženje pretplate u moji vatrogasac, i vazeja normalan mobitel, a da nije „na prste“ ...
Kako san se lagano počeja privikavat na domaće prilike, spizu, boje, okuse i mirise, proradija mi je, među ostalima, moj organ za disanje. Rekli bi zlobnici da nije ni čudo, obziron na gabarite ... najpri su mi zavonjale mimoze, odma u nedilju ....
... a onda lagano i ostalo. Proliće je u zraku, a to mi još više tuče po glavi zato jer san opet, do daljnjega, smanjenoga radijusa kretanja, pa san iša povirit samo u vrtal .... povonjat, i slikat prve vjesnike proljeća, ljubice ...
... ka i sve biljčice ča ih punica sadi, sređije i zalije priko cile godine, i one su stidljivo počele bacat prve pupe ...
Danas nima škole, potira san nji dvi da se gredu prošetat vanka, lipo je vrime, i ja bi od gušta malo prođira uz more. I naravno, nigdi bez fotoaparata. Da ča će joj, jema mobitel ... onda san samo pružija ruku sa malin Ixuson, praćeno krajnje politički nekorektnon zvučnon kulison raznolikoga sadržaja, a najčešće upućenu onome ko je baštarda mobitel i fotoaparat.
Kažu mi da je cilin puten nika seoska đukela odila za njima ... dok nisu došli do mora, slikale jedna drugu. Malo san ih fotošopira, doveja na isti omjer i evo, odokativno, materijalni dokaz da će Vinkica po visini pristić Zakonitu pri nego izajde iz pučke skule.
Na povratku su malo fermale odmorit, i ubrat još cvića, onega ka ča jeman u vazi ...
.... i lagano doma. Sunce je već bilo prilično nisko, a moje su se pametnice lagano obukle, pa mi se još Vinkica došla žalit kako su jon se uši smrzle. Nakon ča su niko vrime sidile blizu pečice da uvatidu radnu temperaturu, samo su proletile kraj mene, jedva san i uspija slikat ...
Stoj ti tata gori, nama je teplije doli. Pećica na drva i tako to ... Neka gušta, još danas. Sutra neće, jer je niko natjecanje, ali od petka počinje opet i trening juda. Taman oni dan prije nego san završija u bolnicu odveja san Vinku na pregled u dičjega kirurga, koji je da zeleno svitlo za trening, ali da još niko vrime nima bacanja na ramena/na glavu nego samo lagano. Taman da Vinka nadoknadi ono ča je izgubila ... davno je bija 12.12.12. Puno lipi datum, rado bi ga ča prije zaboravija.
Petak počinje trening, a u nedilju Majka svih derbija. na Poljudu, naravno! Na moju veliku žalost, gledaću ga sa kauča. I potajno se nadat da ću tijekon utakmice itnit oni par petardi ča su nekin čudon priživile Božić. Neću bit tamo, ali ka da i oću. Zamolija san par prijateljic i prijatelji da zaviču koji put i za mene. HŽV!
Gren u ponediljak na pregled, bar se nadan da ću bit dobre volje kad buden odija tamo.
O povratku da i ne govorin ...
Doša san i do kraja, pa sad prigledajen, ispravljan greške i gledan jesan li napisa sve ča san namirija. pa ja nisan napisa ništa o onome ča je napisano u naslovu!
Pet banki je iza kantuna ... još malo više od misec dan, i zaokružijen okruglu pedeseticu, pet banki, ulazin u šesto desetljeće života 
Obziron na situaciju, glede mede i svega ostalog, mislin da će moja proslava pedesetoga rođendana, ako je i bude, bit prilično samozatajna. Da ne spominjen ono ča me čeka dvadeset dan prije toga ... prva okrugla godišnjica ulaska u bračnu tvrđavu!
Biće, nadan se, puno razloga za slavlje, ali prije svega, najprije, želin da me zdravlje posluži, sve ostalo ćemo lako ...
Zdravi i veseli bili! 
|
