... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Dva miseca prisilnoga kućnoga pritvora, reka bi deboto ka pok. Blaženi Stepinac, samo ča ja nisan bija radi pulitike, vengo radi zdravstvenih razloga. Pomalo mi ovo prilazi u naviku. Rekli bi amerikanci bad habit, loša navika, ali pokopa san Sad Owl još lani, kad mi je pape partija. Ne smin se molat (pustit, za sjevernjake) nego se svakome problemu izbeljit i krenit dalje. Kako bi napisa jedan moj neshvaćeni facebook i nadasve RL prijatelj: da je čuja da smijeh produžije život.
A zašto neshvačen? Pomalo ... tek san počeja. Ovo kuva u meni još od petka uvečer, kad san jema prvi pravi izlazak još od lani, kad je bila godišnjica bombardiranja naše nesriknje crikve, za ne falit usrid mise
Puno toga me je sitilo na lanska događanja, kako je lani Željku Didoviću umra otac, ove godine je umra Petar Kalun. Od Đeme otac, pa san mu se od straja žalova priko posrednika da ne bi opet bija koji deža vi ...
Ukratko, jedva san dočeka oti prvi izlazak, ka pas kad ga moladu sa lanca. Samo ča ja nisan obaša i zapiša sva stabla u bližoj okolici, nego mi se tajming poklopija sa prvon „Noći pod maskan“ i nadan se, ubuduće, tradicionalnon pridajon ključi KPU Kampanel od strane našega predsjednika MO Zorana, našemu prisidniku od maškar Marinu. To ča su obadva Bonacina, i iz plemena Antikini, nije promaklo onima ča zapišijedu događanja i zanimljive detalje u naše malo misto. I to posebno one detalje koje bi glavni akteri najradije zaboravili. Dosje je već od par stranic, ali ćemo ga sačuvat na sigurnome mistu, za Mašogadur dogodine ...
Za kojega se iskreno nadan da ćemo ga spremat na neutralnome terenu, a ne kod mene doma, sa mojon nogon dignuton na kušinu .
Daleko od toga da mi je mrsko da mi ekipa dođe, unatoč svin fejsbukima, guštan malo proćakulat sa dragin prijateljima ... ali sam proces slaganja ovakove periodične tiskovine ka ča je „Mašogadur“ više sliči na peškariju (ribarnicu, za sjevernjake) vengo na visokointelektualni brainstorming zapadnociviliziranoga tipa. A priznaćete, kad počmu letit opisno-odgojne imenice i glagoli vrlo slikovitoga značenja, da nije baš pedagoški da mi moja mala Vinka čuje tatu i ekipu kako se međusobno verbalno častidu.
Tako mi modula 4. ZO
Dunkve, teškon mukon smo uspili završit Mašogadur dvobroj dvanajst u zadanin vrimenskin okvirima. Naoko isti gabariti, 28 stranic plus 4 vanjske, ali sa puno više materijala. Ne, nismo postali čarobnjaci priko noći. Samo smo reklame mali sponzori, koje su bile razbacane na cca tri stranice priko ciloga broja, zajedno sa ostalin malo većin sponzorima sve smistili na pridzadnju stranu. A i tekst „Centar svita“ smo ne puno, nego malčice sitnijin sloviman, pa je na kraju „unutra“ skoro trideset posto slik više nego zadnji put. Rekli bi zli jezici da je lako bilo skupit materijal jer smo imali dvi godine vrimena.
Bome, nadmašija san se ... nikad opširniji uvod! Ali, kažem ja, kako bi reka Vaha, nije bilo lako dva miseca stisnit u dvi beside.
Uputin se ja tako lagano na Sokolanu, i očekujen, poznavajuć ekipu iz maškar, ono klasično use, nase ... a ne bi se okladija da nije diko u škuro bilo i podase.
Odma s vrat me dočekalo ugodno iznenađenje. Mladi lavi i tigri, da ne rečen novi vitri ča su zapuvali u maškaran nisu samo deklarativni ... nego se vidilo odma ovon prilikon. Maške nisu bile zbrda-zdola, nego se vidi višednevno planiranje i uloženi trud.
Ono ča ne bi jema često prilike vidit na ovakovin događanjima su uža i šira obiteljska okupljanja, ča me je isto ugodno iznenadilo ove godine ...
Zokići
Božini
Ka i uvik, neka rečedu da je u vinu istina, ni maškare nisu za bacit, pa su i ovon prilikon isplivale na površinu karakterne osobine koje se uspješno prikrivadu tijekon cile godine ...
Ali to večeras nikome nije smetalo. Svi smo se zabavili večeras, molali ručnu kočnicu i udrili po gasu ... da ne ostanemo gladni, pobrinila se mješovita ekipa „Garaže“ ...
Nije baš da je bila spiza za Mašošef, ali gladan niko nije bija, jer su kobasice bile po recesijskin cjenan, a da niko ne ostane žedan, pobrinila se isto ekipa mladi lavi iz maškar, u postavi za šankon ...
Iz priloženoga je vidljivo da su uspješno obavilli posal ...
Malo pomalo, pristizale su domaće i furešte maškare, a s vrimenon su se iznosile i prilično zanimljive ideje za zabavu nazočnih maškara ...
Čak i oni koji se nisu satrali za umaškarat, našli su koga da in popravi prosjek ...
... ili su ipak ostali širon otvoreni očiju kad su vidili da i slikajen ...
Većina nji bi se ipak deboto profesionalno namistila kad bi primjetili da san okrenija moga Cannona put nji ...
Ili se nisu njanci obazirali na me, u ognjici sportskoga nadmetanja ...
... lako je bilo sa Uvodićen igrat ...
Srića, nisan bija jedini sa fotoaparaton, pa san zamolija Antu Majića da me sa mojin aparaton slika sa mojin kumon @pechinon, koji se za ovu priliku maškara u Crvenoga Kmera ...
Kakova bi to večer bila brez škandala ... svi su očekivali ča će se dogodit, oćedu li frcat iskre i zapalit Sokolanu, kad se ova dvojica nađedu skupa ...
prvi javni bliski susret vlasnika dva mašogradska portala; sucurac.info (livo) i sucurac.com (desno)
... ali susret je proteka u duhu, starin nesvrstanin rječnikon rečeno, miroljubive aktivne koegzistencije. Škandal je doša odonamo di se najmanje očekivalo. Iako su cure skrikale i bacale riđipete kad su vidile „najdraži“ dres ...
... nekima od mladi lavi se ta egzibicija nije baš svidila, pače nisu se njanci tili slikat sa njin ... malo južina, malo nezgodni karakteri, a i di koja kap ... teške su riči pale, pa se, navodno, Mario čak i ispisa iz KPU Kampanel. Šteta!
Žaj mi je ča se to dogodilo kad san već bija iša ča, pa ovo pišen samo prema izjavam nazočnih. Nadan se da će za koji dan, kad se glave malo oladidu, svi uvidit svoje pogreške i pokušat izgladit nesporazume.
Kad san se oko devet i nešto uputija nazad, još me ništo sitilo u kome san se selu rodija. Trevin prijatelja Đemu, spomenutoga na početku, kojemu je bija umra otac, pa san mu se tek sad žalova. Nije aktivno sudjelova, radi pokojnega oca, ali mora je doć malo povirit.
Pita on mene:
- Kako zdravlje?
A ča ću mu reč,
- Bolje je, počeja san radit.
- Jesi li napisa Mašogadur?
- Jesan, iša je jučer u tisak!
- Sad moreš i umrit .... reče i odjezdi lagano unutra, sa demejanicon pod rukon.
E, ovi dijalog oslikava specifičan načuin komunikacije nas iz Mašograda. Jer, da su akteri ovoga dijaloga podrijetlon malo zapadnije ili istočnije, ili nedabože priko „meke granice“ ... letale bi šake a možda i noži.
I to me je opet sitilo na Mašogadur, i na to ča mi je bilo najgore i najteže od sve tridesetidvi stranice ako računan i korice.
Liva unutrašnja strana korice! Dva dana san se natirava završit, stalno san je odgađa za kraj kad sve završin ... i jedva. Srce me je zabolilo, grop u želucu ... Ali, neću, ne smin otkrit o čemu se radi. Dvadeset kun nije puno ... a ovi put će se Mašogadur moć nabavit na par misti dan-dva ranije od povorke.
Ali to još nije sve ... kad san već pritiska "pip, pip" za otvorit Moju Kobilu Suzi (Suzuki Swift, za sjevernjake) čujen glas izad mene:
- Ajme, već greš ća, a ja se taman uputija kupit HNK "Jadran"
šeik Al Antika sa dijelon svoga harema, u poslovnoj posjeti Mašogradu
Već san se tija vratit, učinija korak nazad, ali san se na vrime pridomislija, da ne buden mora opet u ponediljak n popravni kod dr. Barića. I zato ...
Zdravi mi, veseli i maškarani bili!
P.S. Samo djelić atmosfere otu večer, bar ono dok san ja bija doli ...
. 
Dva dana san se natirava završit, stalno san je odgađa za kraj kad sve završin ... i jedva. Srce me je zabolilo, grop u želucu ... Ali, neću, ne smin otkrit o čemu se radi. Dvadeset kun nije puno ... a ovi put će se Mašogadur moć nabavit na par misti dan-dva ranije od povorke. 
