... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Tri i po ure je, ne mogu se ničega pametnoga uvatit radit, jer očekujen oluju. Ne onu pravu a niti ovu „političku“, koju zazivljedu sa govornica i oltari i crveni i crni. Samo nastojin sačuvat bar psihičko zdravlje i šta manje gledat dnevnike i čitat vijesti opće prakse. Fizičko mi je ionako kompromitirano, jerbo već misec i po dan stojin na katu i nosidu mi u tećicu jist.
Rečena oluja nima veze sa meteorologijon, nego sa tri kvarta ovi sa slike ...
Četvrti je opravdano odsutan ...
... koji bi mi danas tribali doć dat ruke, noge i sve ostalo, da pomožedu u stvaranju novega „Mašogadura“. Koji lani nije izaša, ka ča nije bilo ni maškar, iz poznati objektivni, neki bi volili reč, i subjektivni razloga.
Dokle lagano meditiran, i kako bi reka Jure Pađen, kad misli mi vrludaju ...
... sićanja me odvededu prilično daleko. Rekli bi zli jezici da san ostarija, kad mi svaka druga rečenica počinje sa „Je li se sićaš ...“. Naravno da se sićan, još san, bar mislin da jesan, dovoljno bistar da uživan u sićanju na dobre stvari i nastojin ča pri zaboravit, ako već nisan, pizdarije koje su mi se događale ka i svima nan. Nekad davno nisan tako mislija, ali kad čovik uvati nike godine, svati da je genetika zajebana stvar.
Kad san jedan put, još ka mulac pučkoškolac, vižitava stare slike, vidin moga pokojnoga staroga u ondašnjoj vojsci, kako ništo mažinaje oko razglasa. Prokuplje, južna Srbija, pedeset i nike godine.
Puno san se puti kasnije sitija te slike .... sad mi nije baš pri ruci da je skeniran ali nastojaću to ispravit prvon prilikon. Malo pomalo san resta ... i došlo vrime da zaradin svoje prve pineze ... Mediteranske igre, a ja onda tek napravija legitimaciju, zar san se prvi put i obrija to lito ... radili smo ka vatrogasci, u friško otvorenome vatrogasnome domu, od milja nazvanome „Baraka“. I to onako zapravo, za pineze
Ko sritniji od mene, kad san jarpicu pinez stavija doma na stol, kad je bilo gotovo, i onda se sasta Konzilij. Ča ću vazest za to malo bogastvo? Mater ka mater, a sinko uzmi robe, uzmi ovo, uzmi ono ... nima ona pojma da je u mojoj glavi odavna sazrija plan, čin san čuja koliko ću dobit!
„Ja bi vazeja gramofon, pojačalo i zvučnike!“
Kad mi je mater onda šok priživila, nima jon smrti do tupe sikire! A i dan danas mi je osta prid očima oni očev zagonetni smješak koji sigurno nima veze sa onon njegovon razglas-slikon iz vojske
Triba li reč da mi je želja bila uslišana, još je i pape doda ono malo ča je falilo i uskoro su iz Niskozemske došla tri paketa.
... pojačalo ...
... i gramofon ...
Za ova dva san naša sliku, a zvučnika se njanci ne sićan oznake, samo znan da su bili Sony i barba Tonči Apoštol i je dobija u butigi za nike male pineze jerbo su ka ono stali u izlogu. To mi je najteže ča je bilo palo malo prašine po njima.
Pojačalo 2 X 30 zdravi Watti izlazne snage, gramofon „remenko“ bez suvišne elektronike i mekanike ... sa magnetnon zvučnicon i dijamantnon iglon.
Gramofon je bija odličan, a mislin da je i još danas u pogonu, sićan se da je bija partija u Varaždin, u mašogradsku dijasporu u Ivice Ljubenkova. Pojačalo je išlo samo sto metri dalje od zgrade, kod Igora Jurića, koji mi je nikidan reka da ga još služi.
Ajme gušti onda slušat ovu mou malu kolekciju ploč, koju san brižljivo povećava ... kasnije se tot pridružija i JVC linijski kazetofon, opet ka plod litnjega vatrogasnoga dežuranja ... ali to je za niku drugu priču. Prvi su prvi, je li ...
Najteže mi je bilo objasnit materi da se muzika ne more slušat utiho, a otac je činija fintu da ga nije briga, iako bi se dandanas okladija da je lagano gušta. Zlato mamino je još bija malan da bi se izjašnjava, ali vrime je pokazalo da smo ga dobro školovali od mali nogu, pa se i danas vidi da jema pravi nos za tehniku. I muziku, ofkors, ali ovod je prvenstveno rič o tehnici.
I naravno, ovo su bili samo prvi. Kasnije se stvar razvijala utabanin stazama ... jače pojačalo, jači zvučnici. Uz par kolateralnih žrtava ... Dokle san materi uspija objasnit da najprin triba smanjit pojačalo pa ga onda istikat iz zida, uspila mi je spržit dvi zavojnice na basevima zvučnika druge generacije zvučnika, Wharfedale Diamond MkII. Edukacija se isplatila, jer su rečeni zvučnici još uvik u voznome stanju, iako na rezervnoj klupi, kod moga brata.
A njih su, tokon godina, zaminili Energy 3.5. Nije neka razvikana, rekli bi gastarbajterska marka, ali u sprezi sa Technics pojačalon 2 X 80 W, na daljini od dva metra dobro skinedu prašinu sa kojega fikusa u kantunu sobe ... Danas je situacija kakva je, gramofona više nima, kasnije (1998. užežin PDV-a) nabavljeni Kazetofon Aiwa AD-WX929 čeka svoje ritke petke ako mi ča triba pribacit sa kazete ...
... daj mu Bože zdravlja, još uvik radi, iako ne ka u najboljin danima...
Sićan se kad san ga nabavija, donija san kašetu doma i krenija za poslon, a poslin kad san se vratija, nalazin brata di, naravno figurativno, buba glavon o zid i skalaje svece da za na „ovo“ snimit triba barenko šest miseci odit u školu.
I dandanas volin svoje uši počastit dobrin zvukon. Doduše, muzički ukus većine današnji konzumenata glazbe mi baš i ne odgovara, jer u mladin danima nisan baš zalazija u „Tri ferala“ .... ali zato bar mogu sam za sebe guštat u vlastitome izboru glazbe. Pukin slučajen san naša slušalice zaradi koji ne moran dignit kredit, da me ne sataru držeć ih na ušima i još uz to da je neloš zvuk ča iz nji izalazi.
Sennheisser HD-407, 150 kn, žaj mi je ka pasu ča nisan vazeja još jedne rezervne.
I tako, još od rani početaka, vodin računa da mojin bubnjićima glazbu isporučin u pristojnome, malo jačemu pakovanju. Naravno, ka i u svemu, ne valja pretjerivat
Taman san se sa prikladnon playliston tempera za očekivani plodonosni sastanak Uredništva. A ča sad slušan? Ka i svi, slušalice u kompjuter i slušan ča me je volja. Izbor glazbe je toliki da mi se diko zavrti kad ga pogledan ... samo se sitin ča smo sve mogli napravit da nan je bar ništo od toga bilo na raspolaganju o ono vrime kad smo još mislili da muzika more prominit svit.
Zdravi i veseli bili!
ali nastojaću to ispravit prvon prilikon. Malo pomalo san resta ... i došlo vrime da zaradin svoje prve pineze ... Mediteranske igre, a ja onda tek napravija legitimaciju, zar san se prvi put i obrija to lito ... radili smo ka vatrogasci, u friško otvorenome vatrogasnome domu, od milja nazvanome „Baraka“. I to onako zapravo, za pineze 
