Ajde, ne more baš svaki dan bit od mirakuli, ali ni ovo mi se baš ne događa često. Dan od prvoga puta i to dupli!
Da počmen od najranijega jutra. Jučerašnji datum, osamnaesti listopada, blagdan Sv. Luke, u mome malomen mistu Mašogradu se od davnina posebno štuje, i za njega su vezane brojne priče i tradicijska događanja. Dva najistaknutija su tradicionalno igranje na karte, noć užežin, na planinarskome domu, bar u zadnje vrime, i na sami dan ujutro, misa u crkvici sv. Luke na vrju Kozjaka.
Dobro, skoro na vrju, na podanku one špice di se smistila vojska, sa svojin antenan i repetitoriman.
Večer pri me jedna poznanica skoro uvjerila da je NLO sletija na Kozjak, jerbo je odozgar lipo svitlilo. Zaludu ja njon objašnjajen da je to 100% nikor spojija svitlo oko crkvice, za malo ulipšat Blagdan ... pri bi dr. Ivo proda dva-tri reloja pa uplatija za pomoć Ajduku nego da ona prizna da je falila.
Dunkve, ranon zoron, spremili smo se Vinkica i ja, ukrcali opremu u portapak, i ajde po bakicu Slobodnu. I oto je bija komadić mirakula, jerbo smo je jedva nagovorili da izajde malo iz kuće. I sad se vraćan na ono «prvi put» iz naslova.
Sramota me je priznat, bija san već obać crkvicu sv. Luke, kad je Vinkica bila skroz sitna, ali ovo mi je bija prvi put da gren gori na misu. Mea Culpa, Mea Maxima Culpa!
Srića da nisu gori činili ispovid, jer bi izgubija po dana samo na mene 
Put nije uopće bija loš, dapače, ona stara-stara Kliška cesta, pa najgori dil puta, do Blaca, uspon je ka priko Karavanki, a cesta betonirana 
Malo je bilo gobavo, ali se Kobila Suzi uzverala brez problema.
Srića je i da je bilo dosta našega svita ča su vozili uzgor, jerbo bi ja još luta po bespućima Kozjaka, da me Šime Antikin nije vratija na pravi put kad san krivo skrenija. Fala barba Šime! 
Kasnije je bilo malo makadama, koji je bija u puno boljemu stanju nego ona naša nesriknja cesta do planinarskoga doma «Putalj» sa kojon siguro more vozit samo Nisan Terrano, Jeep Grand Cherokee i takove aute.
Krajnji dil puta je bija asfaltiran, ali ka da su Bračani bacali krajnji sloj, jerbo je svako malo probivala trava iz njega.
Sve u svemu, skoro neokrznuti smo došli gori, pa san to odma zabilužija ...
Vinka je bila malo ošamućena od sunca, mislin da će me drugi put poslušat kad jon rečen da vazme sunčane očale i kapu. Malo je deplasirano spominjat «marčano sunce» u deseti misec, ali efekat je isti
Odozgar je puca još lipši pogled na Mašograd nego nikidan sa planinarskoga doma ...
... a i šire na cila Kaštila. Put juga se nije vidilo dalje od Hvara, jer je bila nika izmaglica, ali kad je na buru, vidi se deboto sve do Italije.
Kako mi je ovo, ipak, bija prvi put ovon prilikon, pozorno san slikava i «slikava» situaciju okolo. Mašo se svita skupilo, oni malo bolje kondicije su došli nanoge od Planinarskoga doma, a ovi ka ča san ja su ipak zaokružili tonobilon oko Kozjaka.
Od Gradonačenika i Seločelnika ...
... pa do oni najmlađi ...
Bilo nas je svi dobni skupina, od veterani mise na Kozjaku do ovakovi ka ča san ja. Svi smo se umirili i poslušali misu ča je predvodija don Emanuel sa pomoćnikon ...
... a u pomoć našin crkovnin pivačima su pritekli i pivači iz susjednih župa ...
 ¸
Triba li napominjat, da je i ovoga puta, ka i skoro uvik, kad mu zdravlje dopušta, uredno sve sa slikon i videjon dokumentira naš @iskreni.
Nakon mise sa posebnin gušton san odsluša, malo i otpiva, Lipu Našu, kojoj je ovi cili ambijent, malo sunca i friške arije, da još jednu posebnu dimenziju.
Nakon službenoga dila, don Emanuel nas je sve pozva na tradicionalni fažol, kojega su naši vatrogasci kamioncinon dovukli na vrj Kozjaka, i podilili uz pomoć ekipe iz Crvenoga križa. Kako nije bilo Jajca i oni ča cu nosili doma, doteklo je za sve.
Čak i oni ča nisu obožavatelji dotične spize izili su je sa gušton, jer je poznato da friška arija otvara apetit. Nakon ča smo naranili dušu i tilo, ostalo je još malo vrimena za skupne slike za uspomenu ....
... i dugo sjećanje. Pune duše, srca i štumika, uputili smo se nazad skoro pa pivajuć, sa pogledon na obnovljive izvore energije ...
Kad smo već kod onoga «pivajuć», cilin puten gori i doli svira mi je folder «klapska reprezentacija», sa osobnin izboron klasični klapskih pisama i onoga ča bi Gall nazva «Kambi Molesters», modernih klapskih obrada, koje su mi ipak uhu ugodnije nego kojekakve domaće baštarde pevaljki i turbofolka. Ne bi o imenima pevaljki, fala lipa.
Kako san danas vazeja slobodan dan, nastoja san ga dobro iskoristit do kraja.
Jema već par godin kako je ekipa bivši studenata FESB-a osnovala udrugu Alumni FESB. Unatoč metalurškome nazivu, Udruga se bavi povremenim druženjima članova, pa i organiziranjem popratnih aktivnosti, ka ča je «Znanstveni Kafić».
Ideja je da se za članove organizira predavanje o nekoj temi koja nije nužno vezana za struku koju smo završili/diplomirali, ali nas ipak sve zanima. Prošli misec san za dlaku iša na predavanje «Energetski otoci», o problemima proizvodnje energije koje je održa prof. Klarin.
Ovi misec nisan tija propustit predavanje o Djevičanskome maslinovu ulju.
Već vas vidin, ča me malo bolje poznajete, kako se valjate po tleju od smija - Filko pa gre slušat predavanje o maslinovu ulju!
Nisan požalija njanci momenta! Kako osobno poznajen predavačicu dr. Mirellu Žanetić, još iz kvizaških dana i povremenih druženja ST kvizaške ekipe u konobi «Nevera», zna san da more bit svakako, ali dosadno sigurno ne.
Skupilo nas se dosta u caffe «Lvxor» na Peristilu.
Fala na pitanju, okasnija san, pa san mora na skalan sidit. Ka da je koji derbi u pitanju, oli evropska utakmica. Ali nije me nažuljalo, predavanje je, ka ča san i očekiva, bilo zanimljivo. Tako smo doznali kad triba počet brat masline, jesu li Istrijani pametniji od nas zato ča i beredu skroz zelene, je li bolje više oli manje vode, je li bolje da je koja litra manje, a da bude kvalitetnije, centrifugalna oli hidraulička obrada (centrifuga, definitivno!), koju temperaturu smjesa ne smi prič da se ne ubije sve ono ča vridi u ulju (27 C) i još milijardu sitnica na koje triba pazit da bi ulje bilo zdravo i da bio se smilo zvat «djevičansko»...
Profesorica Mirella bi sve to zorno prikazivala, tako da bi i gori tukac od mene naučija ...
A vidin da i drugima sa strane nije bilo dosadno slušat, dapače, čak štoviše ...
Predavanje je učas završilo, pa smo svi mi koji smo bili zainteresirani, mogli stopit malo kruva i provjerit vlastitin čulon okusa sve ono ča smo taman čuli na predavanju, vezano za boju, okus i kvalitetu ulja ...
Nakon ča se zadovoljna ekipa razišla, osta san Marijani i Damiru pomoć prinit rekvizite do aute. Kad su makli platno od projektora, ukaza se prizor, malena bista, kraj koje san se mora slikat. A oni ča ne znadu čija je ovo sida glava njanci ne miritadu ovo čitat ...
Rič po rič, korak po korak, sve smo spremili u aute, i nakon još jedne čašice razgovora, Mrki, Blagi i ja smo se u miru razišli. Polako je završija još jedan dan za pamćenje, dan od prvoga puta.
Na povratku, do parkirane aute, još mi je jedan, u današnje doba, ritko viđen prizor, privuka pažnju. U današnje doba bicikli sa osansto brzina i amortizerima, koje samo ča same ne vozidu, ovi OLDTAJMER ....
Pari ka ljuti anakronizam.
Zdravi i veseli bili! 
|
