Puno tega ne razumin, rečete vi, ni prvi ni zadnji, ali jedna od zadnji misteriji koje nisan uspija rješit, osin načina na koji funkcionira ženski mozak, je i vječno pitanje: Zašto je dan zaljubljeni smistilo usrid kurbe Veljače, kad priroda zna tako zaludat, da ti se i ovod, u nas di je ka ono raj na zemlji, zna duša smrznit, ka ova bidna japanska dunja ...
photo: Branka Gugić
Mislin, nadan se, znan, iz pouzdani izvori, da je zima, ipak, pri kraju ... nabavljaju se i sunčane očale ...
... jedva se čekadu prve zrake sunca, da se učine malo đir okolo, da se vidi je li more još na istomen mistu, jerbo posli oni pusti plima, oseka i cunamija čak i ovod, u ovo naše malo veće vale, a ne Jadranskoga mora, kako mu tepamo ... ništa te ne more iznenadit, pa čak ni uskrsla dubrovačka karaka, doduše, sad ne tegli topove, začine,m svilu i kadifu, vengo dokone turiste ča se dođedu izguštat ovod kod nas, desetak dan u lito ...
... ali kako nevoja nikad ne dolazi sama, moja mala Vinka, ča je izdržala cilu zimu ne razbolit se, sad je u dvi nedije peškala dva puta priladu. Prvi put, ajde, lišo brez punta, oću reč brez fibre, ali zato je ova druga dokusurila ... Stigla depeša, stoj doma, ništa od izleta, ništa od kina, deboto propa vikend. Ajde, pape je timbra kartelu na predstavi „13. portalaca u zemlji čudesa“ ča se odigrala u petak u „Kerumopolisu“, ali nije to to ...
Zato, ka ilustracija one stare „... nikad ne znaš zašto je to dobro ...“ iskoristija san priliku, isuka fotoaparat, i maalo prošeta do mora, na podan naše ambulante, dokle san iša po Vinkine nalaze. Kad san se već mora dignit rano ujutro za odnit uzorke, bar da nije zaludu ...
... vidin da je ribarska flota još na mistu, ljuljuška se na sitnin valićima oto jutro, kupa se u sunčanin zrakan, sprema se za plovidbu ove dane ... kako veliki brodi, tako i oni mali, pomoćni ...
... di se ko okreneš, ne moreš od liposti, je li ovo proliće i sunce marčano i mene plesnili u glavu, ili je ovo posljedica kronične neispavanosti ... oli ovamo ...
guštaš gledat, a ovamo ti pade kamen sa srca ...
... kad nepobitno utvrdiš da „bela zgrada“, starin ruzinavin antenama na krovu unatoč, još uvik nije priresla stari kampanel, žilavi spomenik stare gradnje, kojemu ni savezničke bombe u onome ratu nisu mogli ništa ...
Spustin se doli, meju voćke, i notan kako čele vridno radidu svoj posal, među sto koluri cvića ča lipo vonjadu da bi čovika ošamutilo da se brzo ne makne ...
Srića da niman sa čin povonjat cvit!
Di se ko okreneš, sve reste, buja, pupa ...
I tako, malo po malo, sitin se neki događaja iz prošlosti, malo me je taka jedan komentar na portalu da ne znan ča je ljubav ... i onda staneš, pa se zamisliš, pa je li to zapravo tako?
Zanemarijemo li danas naše drage, u toj prokletoj utrci zvanoj „Lov na kunu zlaticu“ ... Kako je bilo prije? U doba daleko prije mobiteli, interneta, fejsbuka, portali ....
I onda se živilo ... i radilo ... i ljubilo ... i izražavala ljubav na raznorazne načine. E, tu san vas dočeka ...
Ča je sve u stanju napravit jedan zaljubljeni deboto maloljetnik za svidit se izabranici srca svoga .... davno, pri rata, pri sarajevske olimpijade ... naoružan samo dobron voljon, jednin sasvin običnin gramofonon i kazetofonon, sa sasvin prosječnon diskotekon ondašnje domaće muzike, bez punih hadrddiskova empetrica, bez programa za obradu zvuka i sve blagodati današnje tehnologije ...
Eto, iskopa san, tražeć zeca po mojoj staroj audio arhivi, istira san lisicu ...
... pa evo poslušajte, ako van se da, naročito mlađi, ča se i onda, sa onin ča je bilo na raspolaganju, moglo napravit ... mikseta? samo na slici, u mislima, ka predmet želja ...
Sve u svoje vrime. Možda smo danas, dvadeset i nešto godina stariji, svoje osjećaje dugogodišnjin treningon naučili zatomit, oli izrazit drugovačije ... ali bit je ista ...
Vidi se da je proliće debelo zavrtilo mozak svima, sve reste, buja, vonja, sve je nekako lipše deboto za vidit vengo ča je zapravo ... jer kad čovik prošeta po ovome vrimenu, kad samo bokun bave lizne priko mora, mora se osjećat dobro ... pa mu čak i ovi natpis na brodu...
... izgleda optimističan i ostvariv, još ako uspijedu spojit dvi dobre utakmice ... ali nema veze, lipo mi je, moj galebe ... čak ni ovi očiti dokaz ljudske nekulture, dapače velikoga pomanjkanja kućnog odgoja ...
... ne more me izbacit iz takta.
Ali neka ga, na njegovu/njezinu dušu ... ništa mi neće ovi dan pokvarit ... a i maloj su nalazi dobri, malo grintanja po kući, koji dan, i dalje sve po starome ...
Zdravi mi i veseli bili! 
|
