Ne bi tija sad ulazit u detalje zašto je tome tako, ali koga više zanima opća problematika glede ovega naslova ... neka pročita sabrana djela Arijane Čuline.
Dunkve, kako se ovo gori navedeno mene tiče? A lipo. Aute i ja smo odavna već na suprotnin stranan ulice, grubo bi bilo reč na ratnoj nozi.
U mlađin danima, kad je još bilo vrile krvi i želje za pravljenjen monadi, nije me baš ništo auto posebno privlačilo. Uvik san govorija da neću vazest auto dokle ga ne buden moga utočit.
A usput, i stari mi nije bija baš faca u kojega bi moga u jednoj prostoproširenoj rečenici izmolit auto. Malo je težega karaktera, stara škola ... a i meni nije padalo napamet, ka nekin mojin kolegan, zamračit auto pa učinit koji đir.
Uz ovo auto je vezana i jedna konverzacija sa mojin prijateljen, sadašnjin prevoznikon, kad san kupija prvi kompjuter, 1990. godine, u ondašnjin frišopovima ...
Inače, toliko je bija zaluđen oktanima, da je i nadimak dobija po jednome motoru, pa recimo da smo ga zvali npr. Gilera, za prijatelje Tonči. Taman san se vratija iz ZG sa mojin prvin PC-on (286 na 12MHz, mono ekran, 24 pinski štampač)
- Tonči kupija san makinju za 4.000 DEM – pričamo mi u «Madere»
... a on se okriće okolo ...
- Di si je parkira? -
- Ma nisan kupija auto, vengo kompjuter -
- Kvragu ti i kompjuter -
- Ako mi kompjuter ne kupi auto za godinu dan, nisan za ništa ... -
Žaj mi je samo ča mu nisan slika facu kad me je, uredno posli godinu dan, vidija u novome Škodilaku ...
I ka malo ko, najprin san kupija auto pa položija vozački.  Odosmo mi po plavi Škodilak u Purger Vakuf, godine 1991. okoli prvega maja, i to pape, ujac i ja. Vozili smo se ćaćinon Ladon kockaston. I taman mu se nigdi oko Karlovca upalila lampica od rezerve.
"... čista ilustracija onega stiha pisme od Tutti Fruttija -ona je trošila ko ruska vozila ... "
- Mogu ja sa ovin doć do Varaždina, atroke u Zagreb ... – samouvjereno izjavi pape.
Usput smo ga ujac i ja voltavali da mu se uvatila paučina okolo drugega karburatora na Ladi, a svako malo nas priđe koja bisna auta na autoputu, i ocu malo krv proradila, pa udri po gasu. Lada je išla ka zmaj, kad se očepija drugi karburator, moga si prostin okon vidit kako pada kazaljka od goriva ... 
Triban li napomenit da smo taman posli naplatni kućic na Lučkome ostali bez goriva. Toliko o ruskin vozilima. Ja san se samo moga tješit da će Škoda, moja buduća favorituša, bit barenko manje rastrošna ...
Je, ali nisan moga kontat da će me rebnit na drugu stranu ...
Sve smo to lipo zalili sa prvomajskin malin vunastin travojedom na ražnju  , u pjesmama opjevanome Klisu , dok je to još bija glavni put u unutrašnjost ...
... a nisan njanci bija zapantija broj od registracije kad mi je prvi put diga pauk. Bija san sritan da mi je nije ukrelo ...
Položija san vozački i počeja pomalo vozit ... i prva monada je uletila sa sedan dan vozačkoga staža ... iša san se parkirat izad zgrade, i kako jeman noge broj 46, namisto kočnice pritiska gas, pa lagano uletija sa haubon ispod balkona od polukata  nisan vidija sve zvizde, samo onu jednu koja mi se napravila na šoferšajbi ... cijena popravka prava sitnica. Lipo je krenilo iz početka, a nisan ni zna ča me još čeka.  
Salamuni iz Škode, to još oni iz socijalističkoga mraka, ugradili su antifriz koji nagriza aluminijsku glavu od motora, i termostat koji bi uključiva ventilator na 97 stupnjev, ka da smo u Sibiru, a ne u Dalmaciji.
Posljedice tega su bile katastrofalne, iako nije tako izgledalo u prvi momenat.
Prokuvala Škoda, dakuće, i ajde, kako je onda bija crnjak sa poslon i pinezima, da ti ja to jednome na crno sredit. I lipo mi je sredija. Glavu je jema bit brusija sa najgrezijon karton deveron, da ne rečen šmirglpapiron, a nisan sigur da to nije obavija i sa kojon grezon rašpon.
Pomišalo se opet voda i ulje, fala Bogu, i tek san onda vidija da mi se oti ča mi je dricava glavu od motora POTPISA NA GLAVU MOTORA SA ONIN SLOVIMA ČA SE TUČU BROJEVI ŠASIJE.
I to na mistu di bi glava, je li, tribala bit idealno ravna, radi boljega nalijeganja ...
Neću ni spominjat ča mi je onda bilo štete na motoru, košuljice cilindra, klipovi, prstenovi, pišiću, kakiću. DEBOTO GENERALNA ...
A onome ča san da dricavat glavu prvi put da san moju sliku da me dobro zapamti, jer kad me vidi diko na cesti da odma biži da ne izgubin kontrolu nad vozilon ...
Bilo je još monadi sa ton Škodon, ali ko će se više svega sitit ... tu i tamo bi je tuknija, ča ja, ča brat ... zlato mamino. Uspija je u razmaku od godinu dan stuć TRI RAZLIČITE AUTE, i nijedan put nije bija kriv. Lupija je sa mojon Škodon, ćaćinon Ladon i još jedno je bilo službeno auto, dokle je bija mobiliziran, više se i ne sićan koje je bilo. Čista srića, ili kako je u «Velome mistu» pokojni Smoje progovorija kroz justa Mare Mulice, dokle je pomogla Peguli da očisti jaketu od golubova «projektila»:
- Budi sritan da krave ne letu!
I tako, malo pomalo došle i povlastice. Najprije je Zlato Mamino iskoristilo MOJU, jerbo san jema veću ... duga priča ... i došla Corsa u kuću. Ko mu je moga stat na kraj ...
S vrimenon i ja san zaključija kako mi je jeftinije kupit novo auto vengo održavat skoro desetogodišnju Škodu ...
I tako, dan ti ja oglas, oću reč nisan ga da nigdi, nego san samo napisa na komad karte i zalipija na zadnju šoferšajbu:
«Prodaje se češka plavuša, u najboljin godinama ...»
... i da prostite, za par dana san naša kupca, i to susida iz zgrade di san sta, kojemu i da san tija nisan moga lagat ča je sve bilo sa auton. Učas smo se dogovorili, i eto ti početnoga kapitala za novo auto. A ostatak, pitaćete se?
Pa lipo, kako san dimija trikutije crvenoga marlbora na dan, malo «crnjaka» malo iz butige, sa čiston računicon dolazimo do cifre od 1000 kn misečno, koliko mi je iznosila i rata za kredit od tadašnji 10.000 maraka. To se zove spojit ugodno sa korisnin. Ostavit se nikotinskih štapića i kupit auto. Uz male dodatke, ali nećemo baš sad svaku gledat ...
Malo familija, malo bratova povlastica, i eto ti prinove u kući:
... more pi**it ko ča oće, ali ovo mi je bila daleko najdraža auta od svi ča san i vozija ...
Zli jezici su me odma pitali da kad će mi doć druga polovica aute, ali svakoga od nji bi odgovorija kad bi ga seja na vozačevo misto i kad bi vidija kako jema mista.
Neka patu neprijatelji. Davno me je, još za Škodu, jedan moj prijatelj prigovorija da ne bi on to nikad kupija, na što san ga podsjetija da znan, jer san Škodu kupija ja sam, a nije mi je kupija ujko ka njemu fiću.
Uostalom, sidija san malo povišeno, na čemu su mi moja kolina bila neizmjerno zahvalna, a i vidija san priko krova od golfa jedinice. Poučen iskustvima sa Škodon, plaća san kasko, ča se kasnije pokazalo pametnon odlukon.
Na malome mostiću kod Gospe od Otoka u Solinu, priša mi lola na moju stranu i frontalka ... njegova Vectra satarena, motor pobiga nazad 20 cm, a meni da nije vezni lim probija kiler, deboto san moga nastavit vozit ...
Nisan kriv, ali opet je bilo lipše znat da jemaš kasko, ne daj bože zla.
Vridi spomenit još jedan bliski susret sa jednin našin Mašogradskin gvozdenin pravnikon ... kriv je po svin osnovima, i nakon skoro dvi godine, kad je samo sa jednon žalbon sve moglo ić u zastaru, on je, jer kaže da junačko srce nije moglo izdržat, napisa protutužbu, bila su četri ročišta, opet je proglašen krivin ka i prvi put, i sve je ionako išlo u zastaru. To su van bili doživljaji. Mislin da nije tako bilo ni pokojnome Titu na bombaškome procesu.
I tako san ja pomalo vozika Agilu i mislija da je monadan doša kraj ... ali jeste kua, dragi gledaoci, jednoga dana san vodija penziće u Zadar, na putu za Premudu ... 26. 8. 2003. zapantija san datum, bija mi je to drugi rođendan ....
Na povratku, naždera se ja ki prase, u Sukošanu, i uvatila me gužva da san od Vodica do Šibenika odija tri kvarta od ure. Prođen Šibenik i odma na borajskoj cesti, u Vrpolju, vata me san ...
Izaša san iz aute, rastiza se dobri desetak minuti ... pleskan se da se probudin, i eto, ka mislin da mogu dalje, produžija naprid, i par kilometri dalje, meni se opet prispavalo.
Same okuke, ja gledan di ću fermat ... a ono u zal čas, liva okuka, lagana uzbrdice (skretanje prema Lepenici) a ja valjda trepnija malo duže i produžija ravno, napravija SALTO sa auton i evo vidite kako je to izgledalo ...
... još mi nije jasno kako san reagira ... izać sam iz aute, popet se na cestu i slikat ...
... srića i bog za kasko osiguranje, za auto san uvatija još šesto euri, a amo je zadnja šajba bila razbijena ... i CD je još svira. Neka mi ko ča reče kontra Kenwooda i Agile ...
I još mi je jedna ostala u pameti: prvi put u životu je ispalo pametnije da san pupast ...
Dokle me je u šibenskoj bolnici prigledava likar na ultrazvuk, ja ga lipo pitan da je li muško oli žensko ... nakon ča je čovik doša sebi od smija, lipo mi je objasnija da je bolje da jeman bokun droba, jerbo se ugrušak od pojasa stvorija u salu, di je relativno bezopasan, a da san kojin slučajen ka Švarceneger, da bi se ugrušak stvorija na puno opasnijemu mistu, čak i sa fatalnin posljedican ...
I tako, prvi par miseci, dokle san bija u gipsu, nisan moga vozit sad da san i tija, i na Milijunaša san prvi put išpa na štake ... a tribalo mi je još par miseci dokle san se uopće usudija sest u auto. Onda san niko vrime vozika bratovu Corsu ... dokle nisan naša trajnije rješenje.
... nije baš ovakve kolure, vengo bile boje, naravno, ali more i ovo poslužit ...
Parilo mi se to ka idealno rješenje. Auto je pristojno, jema klimu (jupiiiiiii!!!!!) i nije puno, taman mi je kasko pokrilo cijenu. Jedino ča me je mučilo da je auto prije bija u rentakara, i da je nakon toga još nika ženska vozila. Po godinan nije bilo staro, ali je prošlo malo više kilometri. Nakon konzultacija sa ljudima koji su na tome polju malo više upućeni od mene, prigriza san i uzeja, i parilo mi se, a i bilo je, jeftinije redovno održavanje vengo za Agilu ... sritan i zadovoljan, do nikidan, učinilo mi se dan ranije da je ništo šuškalo u motoru. Sutradan san iša u Solin ništo odnit, i eto malo više zaklapalo.
Alo meštre, ča ću? A dovedi ga ... a meštar u Trogiru. Znan samo da san izmolija više Očenaši i ZdravoMarija vengo oni put kad me je bija uvatija proliv da ne učinen u gaće.
I doša san lagano do Trogira, ali onda više nisan moga njanci upalit auto. A novi akomulator.
Dijagnoza: radilica, a kad je meštar kasnije otvorija motor, to je bilo formulirano ukratko u rečenicu:
«... najrentabilnije bi van bilo nać koji rabljeni motor ...»
Aleluja! Ode mi cila misečna plaća u Punto!  
I nadan se da je tu kraj priče, da neće bit dodatnih ispravaka dijagnoze.
A ako bude sve kako triba, prvon prilikon ću zamolit Don Radojka da mi po autu prolije cilu bačvu kršćene vodice ... valjda će to pomoć.
A da ne bude sve tako crno, a ko će se pobrigat vengo moja šefica Vinka ...
Bili smo malo najpri napravit radove na krovu
... jer smo se morali slikat sa teton frizerkon Jelkicon, kad smo zaboravili zadnji put, a zašto se tribalo sredit: pa zato da moremo lipo poć teti Nastiji na rođendan ...
... neću van reć koji   
I tako je proša još jedan burni tjedan, Vinku pomalo spremamo za izvadit angine, jerbo ne more proć bez tega ... trenutno je situacija pod kontrolom, i nadan se da će tako i ostat ....
Zdravi mi i veseli bili! 
Update:
Jema bit da ćemo i ove godine stavljat cviće na grobljima na Sve Svete u kratke rukave ... ajme nami kad zazimi!
Update 1. 11. 2007. :
Jema bit da me nije pogodija baš svaki galeb ča je priletija priko mene ... Koncert Jimy Page-a san propustija, a ovo, jema bit, neću ... Biće "Dima na vodi", biće, biće ... Zahvaljujuć nagradnoj igri i Radiodalmaciji. I malo sriće Amen!  
Pomladiću se barenko jedno dvadeset godin ... jerbo ću, sve mi se pari, odit autobuson na koncert, a ko zna kad i kako ću nazad, more bit ka u stare dane iz STOP-a kad smo se vraćali prvin "Zecon" ... Krhko je znanje ...
|
