Posli ovi pusti maškar, mali i veliki, lipi i grubi ... red je da se opet malo vratimo korjenima.
Kako se zove ovi blog ... ono o ocu četrdesetogodišnjaku ... a ko je glavna zvizda ovod ...
Njezino Veličanstvo Vinka Druga. 
Bemu miša, moraću pri godinu dan poslat je diko da bala ... ili da piva, ko zna. 
Kod tete Blanše, na primjer, za pivanje, a zua balanje nisan sigur jema li di u Mašogradu.
Zašto?
Evo, ovo san je slika dokle je gledala oni stari muzički film «Moje pjesme moji snovi». A drago jon je pogledat i «Mary Popins». I ne molaje je ... svako malo oće obnovit gradivo. A kad počne ona muzička uvodna špica, obavezno se i ona, ka i glavna glumica, mora vrtit po dnevnome boravku ka i trotul.
Neka, neka, lakše će zaspat! I nije jon sinoć puno tribalo. Pričajuć jon neizostavnu «Crvenkapicu», dotična junakinja njezine najdraže uspavanke nije njanci stigla do šume, a Vinka je već bila u blaženome snu ... doduše još malo hrče i puše, ali ništa nepodnošljivo.
Danas smo bili u likara, posli dugo vrimena, kašljanje je postalo nepodnošljivo, a i ona sama od svoga kašlja nije mogla spavat.
Teta doktorica je dala likarije i nadamo se da će ostat samo na tome ...
A dotle, stojmo doma i gledajmo američke mjuzikle ... može bit da poslin ova dva otkrije još koji iz zlatnoga doba američki mjuzikli. Ne mora nužno bit dičji film, bitno je da pivaju i da se Šefici svidi.
I pošto je ovo dičji post, red je da malo i proširin priču.
Nisan jedini koji je tija na Čistu Sridu iskoristit malo lipoga vrimena za prošetat po rivi. Uvatija san usput i moga rođu Igora. Čovik se uželija i sunca, i žene, i dice, i lipoga vrimena.  Ka i svaki pomorac. A u njegovu su slučaju gušti dupli. Rekla mu je mater, oli van ga moja teta Neve, «puno vrimena ništa, ništa, a onda cili dičji vrtić» ...
Ako Bog da zdravlja i pinez, gren u subotu u Zagreb. Na testiranje.  Ne, nije me opet bacilo na vozački, ili ono ča vi šporkačuni mislite. Davno još, kad je počela Kviskoteka, napisa san dvi poruke ka da ću se prijavit, i zaboravija na to. Sad mi doša poziv za testiranje. 
Potla «Najslabije karike» san mislija da je moja kviz-karijera završena. A sigurno nisan planira poć na «Kviskoteku». Možda probat opet «Kariku», ili «Uzmi ili ostavi». Ali «Kviskoteka»! Za to se smatram, još uvik, pinkicu preglup. Kad se vidin tamo na onoj katrigi di su sedili Dodig, Miočić, Pauletić ili Lojpur, da ne spominjen ostalu ekipu, pari mi se, unatoč moji ohoho kili, da san manji od makova zrna. 
Ali, kad su već zvali, i kad me Zakonita nagovorila (a nije jon puno tribalo) gren provat ... ako i dokažen da san za to preglup, bar san proba ... a i od jednoga testiranja me neće odnit vrag. Znanje, kakvo takvo, je ionako jedini kapital sa kojin raspolažen i sigurno se neće «oplodit» sa ležanjen doma i odgovaranjen «iz fotelje». Dovidova!
|
