Godišnji part I

utorak , 26.07.2005.

Jedan od boljih godišnjih odmora. Krenuli smo busom oko pola 8 navečer. Nismo htjeli ići autom jer sam dobio dvije džabalesku povratne karte do Pule a auto tamo svakako ne koristim. Maler na samom početku puta. Zaboravili smo sendviče a trudnice su jako neurozne kada su gladne. Sreća da na benzinskoj ima onih Montana sendviča (koji koštaju ko i poštena velika porcija ćevapa pa i više) pa smo i taj problem nekako prebrodili. Pored standardnog pregleda karata kondukter je morao opomenuti i putnike u busu da "ne skidaju čarape jer šta bi bilo kada bi svi putnici izuli cipele". Pohvalna inicijativa koja nije zbunila pojedince pa smo tako cijelim putem mogli uživati uz opojne mirise od kojih otpadaju trepavice. Kada smo malo odmakli od Bosne pojavio se problem nehvatanja bosanskih radio stanica koje emitiraju hitove Šemse Suljaković ili Jelene Karleuše ali šofer se nije dao zbunit pa je iz svoje fonetske zbirke ipak iskopao kasetu sa hitovima Halida Bešlića tako da o spavanju nije bilo niti govora. Čak su se i pojedinci tako opušćali da su i ruke bile u zraku uz horsko pjevanje poznatih refrena. U Zagrebu smo stajali nekih pola sata što smo iskoristili za pišanje koje košta ni manje ni više nego 3 (slovima: tri) kunića. Ode 6 kuna ko po masnoj dasci a nismo ni krenuli kako treba. U stvari možeš i pišat i kenjat po vlastitom izboru za tri kune. Pa nek neko kaže da nema para u ćenifi. Nekako pred kraj puta smo ipak svi uspjeli zaspati uključujući i šofera koji nas je zamalo zalijepio u Vindon puretina reklamu ali se u posljednji čas prenuo i ispravio bus. Zamisli natpis u vijestima Umornog konja:

U Pulu smo stigli oko 3 sata i 24 minute. Sreća da je po redu vožnje dolazak u 5 sati i 30 minuta tako da smo morali naše domaćine malkice ranije probuditi što su oni sa oduševljenjem prihvatili…