XIII

Nije me bilo par dana , ali to ne znači da mi se nije desilo sto stvari.
Bilo je, moglo bi se reći podosta burno i naporno.

U ponedjeljak je bila prava ludnica na poslu.
Baš taj dan su se svi Austrijanci sjetili zvati i rastezati me na sto strana.
Bilo je zanimljivo pokušavati uskladiti svoj rad kao nekog kao voditelja projektnog tima, prvog programera u grupi, jedinog koji govori njemački i čovjeka koji bi još trebao i mentorirati nove ljude, naravno bez neke posebne naknade za svoj rad.
U stvari dobro mi je došla takva situacija, mogao sam u poslovnom smislu i smislu suradnje ocijeniti svakog od kolega sa kojima sam u sobi.
Na primjer, ako mi netko visi na kavi sat vremena , a vatra polako gori, u budućnosti nema šanse da mu vjerujem.

Nakon što je prošlo to razdoblje koje mi je diglo poprilično tlak i još više stanjilo živce, došao je komični dio.
Naš Austrijanac nam je došao i imali smo sastanak na razini oba tima ( 18 ljudi ).
Tu nam je prezentirao planove za budućnost, jedan projekt preuzimam ja ( moram sa njim i šeficom malo popričati o plaći ), a za drugi za koji zasad zna tražio je dobrovoljce, jer bi ljudi koji rade na tome morali biti na raspolaganju recimo in a staru godinu i potencijalno u firmi dočekati i Novu.
Kad je pitao tko bi to radio, normalno da se nitko nije javio, pa čak nitko nije ni trznuo.
Pokušao nas je trznuti rečenicom, da ako nećemo mi , da će onda posao dobiti konkurencija.
Na to je bilo još manje reakcija.
Kasnije me pitao zašto se ljudi ne javljaju, na što sam mu jednostavno odgovorio, da nismo motivirani.Naime u Austriji ili Njemačkoj, ljudi za isti posao koji recimo ja radim na istoj kvalitativnoj razini, dobivaju otprilike 5 puta više love i normalno da ja nisam motiviran čekati Novu godinu u firmi, za što ću dobiti netto otprilike 200 kuna.
Isprsite se gospodo , pa ćemo se i mi žrtvovati.
Inače, počeo sam razmišljati o tome da se odselim na Novi Zeland, baš zbog posla, ali o tome nekom drugom prilikom.

Poslije takvog dana došao sam doma negdje oko 8 navečer i naravno da su mi opet nešto zaje…. Na ISDN-u, pa nisam mogao ni na Internet.
Kakav početak, takav kraj dana.

I kad bi čovjek već pomislio da stvarno samo fali šlag na torti i on je došao.

Obično kad bi imao nejasnu situaciju sa curom ili curom za koju bi se zanimao, odsanjao bi san koji bi se više manje i ostvario.
Nemojte misliti da sam pukao i da mislim da sam prorok, ali kad te neke stvari opterećuju, mozak ti iskalkulira opcije i barem meni u snu odvrti film.
Kad bi barem tako bilo is a Lotom ili Bingom, pa da imam neke koristi, hehehe.

U svakom slučaju, uopće na malu ( opisanu u jednom od prijašnjih blogova ) nisam ni pomislio od njene glupe poruke, ali sam sanjao da sam od nje dobio mail u kojem mi poručuje da sam ja ipak taj za nju, zove me na promociju...
Možete misliti dokle su išli detalji, da me je oslovila sa Koreliću( crtao sam joj za diplomski u Corelu ),a navela je i moj mail( dakle nema sumnje da sam to baš ja ).

Iskreno, boli me dupe za sve, ovako i onako sam ušao ponovo u fazu posao, pivo, TV i spavanje.Žena tako i tako ima dosta, valjda bu se koja našla i za mene.Kad-tad.

Na takvu moju primjedbu bi me moj najbolji prijatelj sada htio daviti, ali o tome nekom drugom prilikom.

Jučer mi je dan prošao naporno kao i prethodni, ali dogodile su se dvije dobre stvari.
Imali smo neku proslavu u firmi, naravno sa puno pive, i dobili smo obavijest o premiji(našoj, austrijska još mora doći).
I tko onda kaže da se ne treba veseliti , pa makar i takvim malim stvarima.

U svakom slučaju, sad sjedim na poslu, pišem i upravo mi zvoni telefon, predbroj Austrija i moram ići.

Pozdrav,
XIII