Vraćali smo se od pedijatrice. Žurili smo na bus, jer to izgleda otprilike ovako: dva busa do Centra, i dva busa do Brda."Ajme mama, meni se piški"... Jadna ti san, di ću sad? "Jesi moga pišat u doktorice! Šta ne misliš glavon?!?" Eno tamo vidin jedan parkić. Moga bi se mali utirat među ova stabla. Ionako je mrčina. Neće nas niko ubrat. Sad kad sam došla bliže parkić je mali ka da je dvor. "Mamaaa...!!!???". "Ajde mali strpi se".
Bidno dite. Ne vidin nigdi na vidiku kafić. Probudija se u meni nagon grabežljivca. Mali mora pišat i pišat će! Čini mi se da nećemo bit sami. Nu vidi nje, ide baš priko ovoga dvora. Učinit ću malo odmak od nje. Valjda neće ženska skužit. Ali ona lagano zastaje. Eto ti, ko nema sriće, nema je.
"Mamaaa, pobić će mi". "Aj lipo se zavuci među ova stabla" ko šiška ovu zvir. Otključava vrata od portuna, i ne miče. Okrenit će se sto posto. Osjećan da me osjeća. Ma skužila me koza jedna. Okriće se. Obraća mi se: "A šta bi van ja sad mogla reć?! Je l' mislite da van je u redu da van mali zapišava isprid portuna?" Astiga ga, najebala san. Znan da nije u redu. "Ali malome je učinila mala potriba." "Šta to mene briga!?! Samo mi recite, da ja doveden moje dite da piša u vaš dvor kako bi to vama izgledalo?" "Skužajte, kriva san, ali, ali..." potonula san duboko od srama šta se iden opravdavat kad mrzin pišanje po ulici. Popizdin kad vidin kad matere puste svoju dicu da kakaju i piške po ulici.
|