Bol u potiljku, sljepoočnicama, čeonom režnju glave, očima. Drhtavica. Vatan zrak na škrge. Teško dišen. Srce se uzlupalo. Alarm. Vrti mi u štumiku. Pretvaran se u zvir. Moran poć ča s posla.
Izlazin na autobusnu stanicu. Hodan. Lakše mi je. Čekan četvorku. Misli mi lete u svemir. Ukrcajen se u bus na izlazna vrata. Otvara se samo jedna vratnica. Vidin dvi gospoje u poodmaklin godinama da su se izgubile ka kokoši bez glave. Ne znaju kako izać iz autobusa. Ulazin u bus, a ova me bada lumbrelon: "Asti Gospe, ajde izlazi! Ulazi se na ulazna vrata. Sad ćemo još ostat u busu radi tebe!!!" Stara krava! Sklanjan se ustranu bez glasa od ovih vratnica ča se nisu otvorila i propuštan putnice da izađu. Švercan se. Ljudi su smišni. Neosjetljivi. Nepristojni. Jadni. Tužni. Usamljeni. I zli! To uvidin tek kad me bol isključi od ostatka svita.
Jedva čekan leć u škuricu. U škurici nastaju najlipje pisme, tekstovi. Želje se roje ka lude. A tek snovi!
Lina san.
Jedan dan ću smoć snage da između povraćanja i leda na glavi sve to zapišen.
|