Plemenski nadimak obitelji moga nonota je bio Bandur. Njegov je nono bio pandur Austrougarske vojske, i to je ostalo do danas. Pokojni nono je još za života ispriča ratnu priču, onu iz Drugoga. Jedna od rubrika brojnih priča koje nam pričao u dugim litnjim noćima bila je i ona iz koncentracionog logora Mauthausen ( u blizini Linza u Austriji) u kojem je bija robijaš zajedno s muškima iz svoga malega mista. Priča je kako je pobiga iz logora i izvuka živu glavu tako da je prepliva La Manche i stiga do druge obale našega otoka. Fascinantna priča. Bila mi je draga jer nije bila klasika: partizani – fašisti. Nikad nisam razmišljala o vjerodostojnosti iste. Čak i onda kad sam baratala pojmovima di je La Manche, a di naš otok. Sve do jednog puta. Bija je to razgovor s materon u najlošijoj sobi nonotove kuće. Tu je nona držala svoju Singericu i stvari iz prošlosti. Upravo smo načele temu okrutnosti odgoja njenih roditelja, dok smo uvodile reda u kamari. Bubace koje je dobivala od nonotovoh vojničkog kajiša do onoga kako ju je mater znala stavit u vinsku bačvu ne bi li ju urazumila. Inšoma dela šoma, nije mogla odolit a da ne raskrinka nonovu priču: "Vrag ti odnija peticu iz zemljopisa! Mauthausen su oslobodili Saveznici. Rusi su ga spasili". O čemu to moja mater?! Saveznici?! Rusi?!! Ma ka da je to ne znan!!! Ovo mi je teže palo nego priča o Didu Mrazu. Znala san i za njega. Izdajnik jedan, ali nisan tila virovat u veleizdaju. Zanimljivo je da ima još priča u koje virujen, u koje ne sumnjam. Čak i danas kad san razotkrila laži na svojoj koži.
Svaku nonotovu priču, mi njegovi unuci, naplaćivali smo tako priređivanjem „splitskega festivala“. Pivali smo mu u svih šesnaest ispid križa palim skojevcima u mistu. Bija je nagluh. Ipak se razdragano smija, smišljajući novu priču za dičje uši.
|