JeDnA....PjEsMa:)

Živim u senci senke,
tvoje senke
i znam da znaš
još uvek šminkam
stvarnost svojom bojom
jer drukčije ne umem,
ne razumem
ne želim pred lažnim
svetom celim
da se lažno veselim
to nije osmeh,
to je grč...
ljudi su slepi
lepi dani,nasmijani,
za tebe,
za mene skice
druge duge ulice
srce skitnice zgaženo
nehotice
znam da znaš
jer u svim snovima ti vrtim sve te prazne reči
praznim danima
nestaješ,
i priča odavno nije fer
lepotica i zver
suviše razno,
sve je prazno,
prazno je zarazno,
neprolazno..
vračam se njima
zar misliš
da se stvarno ponosim time
u mojoj glavi posle svega
sve one nemaju čar ni ime
samo te oči,
posečene vetrom,
koje sjaje baš kao i moje
znam da znaš,
al ne vidiš i ne čuješ
i ne znaš koje
male stvari se boje
plašim se da priznam
da postoje,
rae gnoje...
i da mi fališ
fale mi dodiri,fale mi reči,
falei mi osmeh,
fali mi lice,
fale mi laži,
fale sitnice
dosta krivice,
ptice selice nestaju..
ja ostajem i svi ti pogledi me plaše
prokleti,srečni,zagrljeni ljudi,
te uloge su bile naše...
samo moje i tvoje,a gde smo sad,
gledaj u mene,
nema mene
samo sene uspomene
samo tragovi...
koliko dobiješ,
toliko daj,
ti nisi smela,
znam da znaš...
jedan život,
gde prestajem ja,
gde poičinješ ti..
jedna ljubav,
gde stali smo mi
gde sad su drugi
i reci šta je to ponos,
šta je to sram,ne želim da znam,
na s6arom mestu
bit ću sam
sve suze sveta
sprala je kiša,
na kraju nisi ni siguran
da si uopšte plakao,
niti da si dno dotakao,
a nagao kakav jesam,
slagao sam sebe da si laž
i vratio je
svojim starim stazama...
ali ni svi peroniu sveta me nisu promenili
i dalje isti blejer iz bloka,
uvek mastarskog toka,
mikrofon i dalje rokam
na putu do dola luke sreče,
i dan je taj što me vara,
plavetnilo neba misli skreće
a onda padne noć
prokleto dugi sati
sakatim srcem shvatim sitnice,ponos,
i inati neće mi dati
da pratim trag a znam
sve je ništa
slomit ću kazaljke,
vreme će stati,
kosmos će čekati,
da samo umem,
da te vratim...
tražim te,sanjam te
u pijanim očima,
u noćima
u tuđim licima,
u stanovnicima
nekih drugih svetova,
gde je naš...
mičem usnama bez glasa,
poka pad zaborava plašt
čutim jer znam da znaš
uvek si znala i nek znaš
ti, jedina moja
koja nisi odavno jedina
svaka sekunda kao godina
al barem znam da nema nas
i spreman sam da
budem nasmijan pred svima
iako te kada solo
i dalje oblikujem od oblaka dima i kroz paučinu,vračam dane,
kad samo ti i ja još bili tim
oprosti što nemam snage da te lažem
da ti želim sreču s njim..
šta će ti to od mene
sve uspomene sa kaputa stresi...
budi što jesi,
tu gde si...
šta god da se desi,ti budi OK
i nikada ne saznaj
kako to boli,
kad nekoga voliš,a mrziš,
kad mrziš,a voliš
i lomiš se da izdržiš,ostaje nada
da će,nekad,negde,neko,
hteti da shvati mene,
moja ljutnja ,maštanja
i sanjanja i znati da ih
prati tko zna...
možda jednom
nađeš me,
tamo ovde prestajem ja,gde počinješ ti,
gde sad su drugi
ali srest će samo
stranca,prolaznika i pogled leden...
iako te je taj neznanac
nekada voleo više od sebe...