Totan d.o.o.

Latinsko Idro – od ničeg do užitka

Prosli tjedan bija je jedan od najbojih tjedana, ovog lita sigurno. Sve je pocelo sa nas pet i sa jedno odlukon koja se u našin glavam već duže vrime potezala. Tako smo se jednu većer nas troje našlo i rekli da jedne godine moramo početi. I odlučili smo pitati brod, dobili smo odobrenje da ga spremimo, spremimo za našu prvu regatu na latinsko idro. Iako je brod bija odobren niko nije virova da ćemo mi uopće odlučiti poćeti sa nekin radovima, pogotovo ne kad vidimo da na sve fali, jedino šta smo imali bila je gajeta i stari rasušeni jarbul i puno, puno voje.
Ali lagano smo krenuli našli smo lantinu i idro od nekih 6.5 m na brod od 6.5 m i nije baš bilo obečavajuće, ali odluka je stala moramo sudjelovati. Zatin je došlo idro o kojih 7.5 m e to je već bilo nešto. Jedan dan smo izgubili na planiranju, traženju, drugi dan je već bilo drugačije stvari su se pomakle, napravile su se sartije i već smo svi vidili uvećer jarbul kako uspravan. Treći dan tako je i bilo jarbol je staja uspravno i najvažnije čvrsto, i tada su na red došlo sastaviti idro i sve konope koje idu uz njega. Tako je i bilo do kraja dana, uspili smo, lantina je bila na jarbulu. Zadovoljstvo je bilo veliko, znali smo da je doša dan kad ćemo napokon zaidriti ka šta su naši stari pri. Sutra dan ujutro smo radili na još na sitnicama i doša je taj tren, naše prvo pokusno idrenje. Otišli smo malo vanije iako vitar ni baš nešto bija jak počeli smo ići, jedrili smo. U tin trenucima ushičenja zazvonija je mobitel, vijest više nego dobra dobili smo idro i to od 9 i nešto metri, plateno staro ali veće…To je značilo i novi posa produživanje lantine ali i ta prepreka je priskočena i sad smo imali još jedan dan da malo se uvježbamo nije nešto ali koliko toliko. E tu večer je i naš timunjer a i glavni meštar i malo kočnice opustija uz gemišt tj. gemište. Došla je subota bilo je idrenje iz Murtera do Betine a u 4 ure je bila marenda. Vitra je tama nešto bilo i kad smo krenuli lagano oni šta su bili iza nas pritvarali su se u točkice a oni isprid postajali sve to veći i veći, bili smo sritni vidili smo da nije ništa bilo uzalud, pa jebote možemo konkurirati i za prvih pola za nas više nego dovojno. Kad smo došli u Betinu širija se miris pečenog mesa i gemišt se točija. Nakon tog pala je pisma nešto lipše u životu od nog poželiti nemože niko, pisma, brodi poredani, idra kada je vrime stalo… U tom trenutku svatili smo koliko je naš trud bija još veći jer no viditi, doživiti… Kad smo krenuli nazad opet ista stvar ritko ko brži od nas, naravno glavnih konkurenata za prvo misto tu ni ni bilo ali opet bilo je 20-30 brodi.
Nedilja 1.10. 2006 dan za pamćenje ujutro smo malo vježbali da se i malo uštimamo ko će šta raditi. Što se bližila ura od starta to je i nervoza rasla. To je bilo to došlo je to zbog čega smo cili tjedan od 8 do noći bili na na nogama.