|
Danas me jedan dragi blog podsjetio na pisma. I ja dugo nisam napisala pravo pismo. Zadnje sam pisala majci koje nažalost više nema. Danas mi je žao da joj nisam više pisala. Inače pisala sam pred nekoliko godina (nisam ni sigurna koliko točno) pisma mojoj Sanji kad su nam odnosi bili u krizi. Nisam znala šta bi i napisala sam joj pismo. I gle čuda dobila divan dug odgovor. To je trajalo neko vrijeme i više puta smo tako jedna drugoj rekle što nismo znale kako u lice. Obožavala sam ta pisma još ih čuvam. Baš bi ih mogla ponovo pročitati možda sam nešto i zaboravila i to mi možda pomogne u današnjoj situaciji. Sjećam se jedan dan sam dobila divno pismo, pročitala sam ga dva puta i stavila u džep tute da mi bude blizu. I naravno oprala sam tutu bez provjere šta je u džepovima šta inače redovno radim. Kad sam izvadila robu iz mašine i našla komadiće papira i shvatila šta sam napravila rasplakala sam se. Toliko mi je to pismo značilo. Sanja je baš bila tu i upitala me zašto plačem. Kad sam joj rekla odgovorila mi je: ne plači napisat ću ti ja drugo pismo. Ipak nikad više nisam dobila TO pismo i danas mi je žao da sam ga uništila. Možda da opet napišem jedno pismo vjerujem da bi opet mogla dobiti odgovor. Jer moja Sanja je pomalo zatvorena osoba, teško pokazuje kako se osjeća i šta misli, a pismo je ipak nešto drugo. Kad razmislim mislm da znam na koga je takva. Ne pada jabuka daleko od stabla. |