svilska

Marina je lijepa kao anđeo.
Stoji pred izlogom trgovine u Avenue Mallu, obučena u jednostavnu bijelu haljinicu, s ticijanskim slapom kose razbarušenim na sve strane. Lijepa je.
Naizgled, ali samo naizgled i na prvi pogled, ona bi mogla biti mlada žena koja upravo sada ide s posla na kavu s prijateljicom, obavlja posao za firmu u kojoj radi ili kupuje cipele.
Zavirite li pozornije u Marinino lice, postat će vam jasno da u ovom trenutku nije ništa od toga. Velike plave oči, mutne i ostakljene od plača previše nalikuju na loptice skočice, one prozirne za 5 kuna iz automata. Pogled joj se povremeno zalijepi za nešto što agresivnije iskoči iz mase, pa odskoči na iduće. Ruke pletu nevidljivu koprenu nervoze, usne tiho recitiraju pjesmu nad pjesmama, a ramena, krhka, tanašna, lijepa ženska ramena, bremenitija od Atlasovih, ne odaju namjeru da se ikad isprave.
Tog dana, baka Dragica čekala je svog nećaka iz Suhopolja da mu preda suhoparno rješenje suda o podjeli obiteljskog zemljišta, a kako se nećak najavio da će kasniti jer mu šef ne da službeni auto, nevična razgledavanju izloga i gradskoj gužvi, skutrila se pod velikim fikusom i okom zapela baš na Marinu.
U trenutku kad su Marinina ramena vidljivo zadrhtala pod teškim teretom koji se nad njih nadvio, a niz blijedo lice kliznuo novi slap suza, Dragica više nije mogla izdržati. Obliznula se, zaštrikala obrvama, pa odlučnim koracima krenula spasiti nesretno djevojče.
I tako, probila je Dragica obruč vlastite nesigurnosti i stampedo šopingholičarske omladine, pa majčinski brižljivo zgrabila Marininu drhtavu ruku i odvela je u jedinu dostupnu oazu gdje se u miru moglo saslušati kakav je to grozomoran problem tako izmučio ovo nježno biće.
Posjela ju je za jedini slobodan stol u kafiću, nježno i utješno je podragala po ruci, dala joj papirnatu maramicu, a uz sebe stavila onu rabljenu. Za svaki slučaj, ako priča bude stvarno dirljiva.
„Nu, draga, ajde, mir. Nije to tako strašno. Mlada si, zdrava, lijepa. Kad se udaš...“
Dragica skromno naruči dvije gorke kave, a Marina zajeca još jače.
„Ajd, ajd“ potapše je mudra žena „Bude to prošlo. A kak se ti, mala, zoveš?“
Marina se pribere, zašmrca i obriše nos.
„Marina. Baba, ne jebi me s glupim pitanjima, znam da mi nećeš vjerovat. Imaš cigaru?“
Dragica, ipak malo zatečena uvodnim nastupom milog djevojčeta, suosjećajno odmahne glavom. U njenom selu puše samo muškarci .
Marina nervozno ustane , nažica par cigareta od klinca za susjednim stolom i zavali se natrag, dlanom još više razmaže debele naslage maskare pod očima, oblizne se i zapali, pa povuče dim kao da joj je zadnji udah.
„Okej, babac, koji ti sad kurac oćeš od mene?“
Dragica tu smireno zaključi da je dijete stvarno zabrazdilo i odluči istjerati istinu na čistac.
„Sunce, ajde se smiri. Vidjela sam ja odmah da su to veliki problemi, kad onako plačeš u ćošku. Ajde, reci ti meni, što je bilo? Znam ti ja svašta, ništa ti meni nije čudno.“
Marina rezignirano uzdahne, pa povuče još dim, dva, šmrcne, nakesi se i popravi sise, pa se nagne prema Dragici.
„Gle, babac. Ako ti i kažem, nećeš mi vjerovat. Vidim ti po faci da nisi taj kalibar.“
Dragica to shvati kao izazov, ali najlon vrećicu s papirima sa suda privuče ipak malo bliže.
„Samo ti meni pričaj, draga. Nisam ja od juče.“
„Oš mi vjerovat ako ti kažem da sam anđeo?“
„Oću. Ako ti tako kažeš...“ reče Dragica, promislivši kratko, sada s jasnom vizijom toga sa čime se sve Majka Tereza morala boriti.
„Oćeš kurac! Al dobro, nabijem te na taj tvoj Caritas džemper, ak oćeš baš čut, ćut ćeš! Znači, ja sam jebeni anđeo. Kapiš?“
„Hm?“ izgubi Dragica nit na trenutak.
„Ne kapiš ti niš. Muda labudova. Ok, pajs sad ovo. Mali performans, samo za tebe. Jebena stvar, neš to više nikad vidjet.“
Marina povuče dim, namigne šeretski Dragici, pa nježno puhne u šalicu kave pred sobom. Bijela keramika polako se pretvori u prozirnost, a tamna tekućina isto.
„Šta kažeš, a? Dobra fora? Votka, jebote. Nije rakijetina, to vam je užasno!“ S gađenjem namršti Marina lijepa usta.
„Oćeš i ti jednu?“
„N-ne. Ne pijem“ strese se Dragica u džemperu.
„Jesam ti rekla da sam anđeo, a, babac? Ajd sad, kad si me već nafukala na to da ti sve ispričam, sad ćeš čut. Kažu da se može dobit odriješenje grijeha ako se ispovijedim po pravilu, pa me možda i vrate tamo gore, u tu njihovu vukojebinu. Ja ti, ak oš, napravim votku, ono, zbilja je dobra, a skupa ćemo konobara zajebat za platit. Ono, samo nestanemo. Vuuuš. Dil?“
Dragica, našavši nezgodnim anđelu odbiti ispuniti želju, pokorno kimne glavom i pred njom nikne votka, koju, zaključivši da je stvarno bolje tako, oprezno srkne.
„Aj sad, slušaj vamo.“ Nagne se Marina prema Dragici.
„Stvar ti je malo zajebana. Fak, ne znam oćeš li ti to skužit, izgledaš mi malo... onak... (odmjeri Dragicu) .. no, dobro. Ko ga jebe. Uglavnom, reko gazda jučer: tražimo in-di-vidu-u, tak nešt, koja će se infiltrirat dolje među ljude. Kao ono, jebote, proširio se neki nemoral, propast civilizacija, kurac – palac, tak nešt. Seru, al nema veze. Ne znam kako, al ko za vraga, bacilo mene tu. Kao, nek istražujem, koja je, kao, razina, pa im dođem reć. Kuiš?“
Dragica srkne votku i kimne glavom, pomilovavši križić koji joj je visio oko vrata.
„Kurac ti kužiš, babac, tis već odavno ishlapila. E, pa, bome sam i ja, čini mi se. Ode sve, jebemti svete gajde, u... 3mp3ja. Da ne kažeš da pičkaram.“
Marina se snuždi, zapali novu cigaretu, pa se sva uvuče u sebe. Izgledala je kao da joj je jako hladno punih par minuta. I Dragici se učini da je jako zahladnjelo, a primjeti i da su ljudi počeli oblačiti jakne.
Marina tiho zajeca, pa joj niz lijepo lice ponovo klizne suza. Dragica, ne mogavši ne primjetiti da stvarno izgleda anđeoski i ponovo tako ranjivo i krhko, osjeti navalu sućuti kojoj se njen zdravi razum nikako nije mogao oduprijeti ma koliko se trudila, pa je ponovo pogladi po ruci i ponudi joj maramicu. Marina glasno obriše nos i baci je u pepeljaru.
„I što je onda bilo?“ ohrabri se Dragica.
„Šta bi bilo, jebote. Sjebala sam, eto što je bilo.“
„Sjebala?“
„Sjebala, zajebala, nego šta! Sjebala, zajebala, jebala se.“ frkne Marina kroz suze.
„Hmm... kako to misliš? Sjebala? Jebala? Dijete drago, zašto toliko psuješ?“ sjeti se Dragica svoje majčinske uloge.
Marina zakoluta suznim očima. Plavetnilo različka okupanog rosom.
„Pa jebote, kud baš mene pošalju u ovu debilanu. Ok, gle. Jebala sam se. Ševila. Prasnula. Izvršila koitus. Prcala, trljala, trošila, maznula, kresnula. Ono, penis – vagina, jebote. Znaš valjda šta je to, pička mu... uh! Halo, babac, seks!? Imaš alchajmera ili si djevica?“
„Aha.“ propiskuta Dragica. Ošine pogledom klinca koji se preglasno zasmijuljio za susjednim stolom.
„Kužiš sad zaš sam se sjebala? Umjesto da napravim istraživanje, ono, popisat grijehe i to, ja sam išla onak, empirijski. Jebemmu, nisu mi dali upute kak spada, a taj frajer... uh, ženo, koji lik, ono dvajst centimetara, ziher. Nije da nisam mjerila. Al sam se jebala, sjebala, i sad ne mogu nazad.“
Marina opet prosuzi, kap se otkotrlja s vrška savršenog nosa i smoči cigaretu.
„Pa, ovaj... a kako to da su baš tebe poslali? Ja sam mislila da su anđeli...“ tiho će Dragica.
„Ehehehe, ti si mislila, te si mislila. Zajebi to. Jedan je mislio pa se usro. Pojma ti nemaš.“ Iskesi se Marina u naletu bijesa.
Dragica časak promisli, pa zaključi da je tu puno toga iznad mogućnosti trenutačnog shvaćanja, da je bolje da ne zna i odmahne glavom.
„Ne znaš? Hm, al znat ćeš, znati, uskoro.“ zapjevuši anđeo.
„Pajs sad tek ovo, jebote. I opet zajeb. Sve zajeb do zajeba! Sigurno neš cigaru?“ začuđujuće veselo ponudi je Marina. Očito, brzo je mijenjala raspoloženja. Dragica i opet skromno odmahne.
„Viš, koja kurčeva sudbina. Stoljećima tamo ne radim niš. Ono, jebenu vječnost. Zatvorili me ko zadnjeg šupka, ko da sam delikvent. Kažu, purgatorij. Jebeš to, kurac! Pokazivali nas studentima na praksi, ko da smo luđaci. I onda stigne dopis da nas puštaju u centralu na neki jebeni test napretka. Kuiš? Ko da smo zamorci. I krenem ja u centralu, ono, ne da mi se, jebote, i zalutam. A ne da mi se pitat nikog, oni usrani anđeli se drže ko svete krave, zlo mi bude...“
„Anđeli?!“ uzvikne Dragica „Pa rekla si da si ti anđeo?!“
„Oš ti mene slušat ili nećeš?! Ja ću popizdit, majkemi!“ popizdi Marina „Rekla sam, pa šta. Okej, lagala sam, jebote. Štaš sad? Tužit me mami? Popuši! Eto, nisam ja anđeo, ja sam nimfa, jebemti, baba, daj me slušaj. Dakle, uđem u krivi kurac od lifta, i umjesto u centralu, pošalju me s još dva anđeoska pedera u ovu vukojebinu. E, al onaj frajer, uhh... i zajebala, u kurac. U tri kurca!“
Marina naglo upadne u letargiju i posegne za maramicom. Suze upadnu u praznu čašu od votke.
„I kako ćeš sad natrag?“ stoički je priupita Dragica.
„Niš, fora je u tome da trebam izdrkat neku kao ispovijed, štajaznam šta je njihov CK tamo izmislio, pa se, ono, fol riješit grijeha. Ono, jebote, kojih grijeha, to te ja pitam. Al, ajd, dobro, ko ih jebe. Štajaznam, valjda onda prijeđu na drugoga, koji kurac, pa ja mogu natrag. Neki njihov sjebanitis.Eto, to ti je ta priča. Pa ti misli šta oćeš, ja sam svoje rekla.“
Dragica je razmišljala koji trenutak, pokušala racionalizirati stvar, zaključila da je potpuno promašila i da drugi put ne bude dirala u sudbinu nepoznatih žena, jer je znatiželja vražji posao, podigla sebe, ceker i papire od suda i odlučila polako krenuti, što dalje, to bolje.
Marina ju je promatrala, smješkajući se svojim anđeoskim osmjehom.
„Odeš, a? Ugnjavila sam te, jebote. Eto ti, kad hoćeš da ti se ispovijedaju. Zajebi to drugi put, babac.“
Dragica se usiljeno nasmiješi, a onda još na trenutak, prije nego ode, nevoljko pošalje zadnje pitanje.
„Ovaj... a što je to nimfa?“
„Hehehhe, stara, a ne moraš baš sve odma znat, jebote. Znaš ono da je znatiželja krknula mačku? E. Pizdarije.“ Nasmije se Marina, pa se prijateljski nagne prema Dragici i pikne je prstom u džemper.
„Bok. Loviš!“
Zbunjena i odsutna, Dragica izmigolji iz caffe Milleniuma na preosvijetljeni hodnik Avenue Malla, žustrim koracima izbjegne prolaznike, pa se baci svom svojom preostalom vitalnošću na pomična vrata, s ciljem da iz te neplanirane priče u koju joj ionako nitko neće povjerovati utekne čim prije. U žurbi, ne nadajući se, sudari se sa omanjim debeljuškastim muškarcem koji je neočekivano naletio iz suprotnog smjera, papiri sa suda razlete se kao anđeoska krila hodnikom, i kao kroz tunel, začuje njegovo ispričavanje. Glas mu je zvučao muževan i dubok, u nosnicama joj zatitra miris testosterona, a iz podsvjesti, prvo tiho, a onda glasno sve do zvonjave, baki Dragici nikne misao:
„Jebemti, koji frajer, ovaj ziher ima bar dvajst.“