Korak naprijed ...
10.06.2004., četvrtak
Majku mu al sam ljuta danas!!! Al će ova ljutnja ubrzo isparit i onda će ostati samo osjećaj razočaranosti, "I told you so" principa, ego će mi spljasnut na područje smrzavanja i vjerojatno tamo smrznut i ostat, i da ne nabrajam sve osjećaje kad napravite nešto što ste znali da će biti pogreška al eto - nadali ste se... da možda ipak... možda (?).I tako vam je to. Sto pedeset puta sam žvakala i žvakala i žvakala pa objašnjavala i objašnjavala i objašnjavala pa plakala i plakala i plakala i trudila se i zajebala komplet situaciju i bilo mi žao i ispričavala se - al ono iskreno, ko kad kaže Đibo "Moglo bi bit da je lakše umrit" - a onda ispade da od svih njegovih problema (koji su mi ponekada, u ono nepravo vrijeme, išli pošteno na živce) sad moj jebeni kompjuter koji traži nove windowse ispada prevelik problem. Tko je sad ovdje lud? Mislim, nije da sam neki computer freak pa da znam kolko je to "teško" al sumnjam da bi se njemu kičma slomila da mi pomogne. I onda on meni o nekim stvarima kako sam u klincu, kako želi znati što se događa, da li je nešto pogrešno itd. Kad god mi nije trebala pomoč bio je tu i trudio se saznati i pomoči šta god - samo da je tu, a sad kad nemam nikoga nazvat na ovom jebenom svijetu za taj jebeni kompjuter (molim vas uzmite u obzir da ja NIKADA ne psujem - da, stvarno NIKADA!!!) koji će završiti u smeću jer mi ga puna kapa, i kad pregrizem svoj ponos i jezik i sve šta ti ja znam šta se grize kad zoveš nekoga za koga znaš da ga ne bi smio jer nemaš pravo od njega ništa tražiti itd. Taj netko ti još tako lijepo spusti da ti kaže da ne može pomoči jer je mislio da je nešto JEDNOSTAVNIJE???!!! A jebem ga ja... kolko jednostavnije? Jednostavno poput palačinki? Ili možda kina? Ili čevapa???!!! Skroz mi je puko film... E sad sam se smirila. Sad pak želim reći da sam znala da ču dobiti takav odgovor i da znam da sam ga zaslužila i da znam da mogu samo sebe pljuvati i osuđivati... Al šta ćeš - život je čupav i dlakav, a kad ga obriješ nije nikakav... (to je poslovica iz osnovne škole - najmudrija u mom životu - hahahahahahaha). Ja se stvarno nadam da ove gluposti nitko ne čita. Sudeći po komentarima, nemam se šta nadat - to je činjenica :)) |
- 18:31 - Komentari (0) - Isprintaj - #
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
Htio bih vam reći najdublje riječi, ali se ne usuđujem. Bojim se vašeg smijeha... Htio bih vam reći najiskrenije riječi, ali se ne usuđujem. Bojim se da mi nećete vjerovati... R. Tagore Nekad sam mislila da sve mogu sama. Da u dugim noćima, u tišini sobe, uz mene nema nikoga. Mišljah da moje planove ometaju ljudi, da sam sve to mogla učiniti bolje i drugačije. I to sve sama. Potpuno. Bila sam nestrpljiva i nepopravljivo tvrdoglava kada su u pitanju bile moje čežnje i zahtjevi. A sve to vrijeme uz mene je, poput nježne ali čvrste ovojnice stajao Gospodar. Nisam ni slutila kolika se snaga krije u Onome kojega možeš upoznati samo srcem. U onome kojega samo u ljubavi možeš vidjeti. Sve moje sposobnosti bijahu ništavne bez Njega, ali moje srce to nije znalo. Šutjeti nisam umjela, ljubiti još manje. Ali Ljubav nije mogla bez mene. Onaj koji je sama Dobrota i vjernost želio se nastaniti baš u meni. Tada spoznadoh da ništa nisam i ne mogu sama učiniti, da su bol i radost dar Onoga koji me ljubi. Željana Kovačević |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||