Pijesme jednog manijaka

Gledo sam te sinoć.U garaži.Pokrivenu.Najlonom.
U garaži kobnoj, pokraj vila i motika,
na prljavom podu, baš mistična slika,
gotov da ti nalijem rezervoar benzinom.

Nisam pio.Nisam.Trijezan sam osto
U garaži kobnoj rekoh si : '' Ne plači! ''
sumnjajući da su tamne oči tvoji kotači
odakle mi nekako bolji život posto

Sve baš, sve je mrtvo: kotači, rezervoar i nešto treće
sve što očajanjem htjedoh da oživim
u slijepoj stravi i u boli sreće,

u garaži kobnoj, mislima u sivim.
Pa upalih motor, pomogo mi kum
U tišini kosilice buka: brum, ah, brum