Život donosi mnogo razočaranja. Proživljavamo ih iz svakog dana. Bilo od nas samih ili nama dragih osoba. Ja se trenutno probijam kroz rulju i tražim izlaz iz problema. Tamo me čeka riješenje svega. A ja ga ne mogu doseći. Znam da ga ne tražim uzaludno stoga ću samo nastaviti lutati među ljudima. Ne nazirem kraj. Ljudi se sve više skupljaju, a ja se sve više gubim među njima. Velik je pritisak, a ja mu se ne mogu oduprijeti. Znam da ću ugledati izlaz, osjećam to. Tražiti ću, mora se i rulja razići kada tada.

-Previše dopuštam ljudima da manipuliraju mnome.
-Previše me živciraju neki ljudi.
-Previše mi fali moja sestra.
-Previše mislim da su stvari onakve kakve zapravo nisu.
-Previše živčanim jer sutra počinje škola.
-Previše mi je jasno da je ovaj post napisan u nedostatku inspiracije.
-Previše shvaćam da post totalno glup, banalan i nema ničega pametnog što bi se moglo izvući iz njega.
-Previše mi se sviđa stavljati sliku prije posta.

Ništa ovo zapravo nije slično meni. Jako rijetko sam nervozna, depresivna i usamljena. Uvijek sam okružena ljudima koje volim, vesela i nasmijana. Danas je sve obrnuto. Možda je kriva kiša i tmurni oblaci. Jer sutra ću opet biti stara ja.

=*