Suncokreta2

Ma.
Pun mi je kufer više neizvjesnosti i strahova.
Krpanja i prolongiranja nečeg za još malo vremena.

Meni se ne da tako živit.
Ono, ja bi više volila da me sad neko opali svom forcom nogom u guzicu , nego da ovako u ovoj neizvjesnosti lagano se održavam na nekom životu.


Ovo je otprilike ka da te neko priključi na aparate.
Ka živ si ali ne možeš uživat u tome šta si živ.
To tvoje preživljavanje služi samo ka statistički podatak, da si među živima jer je onima od gori potrebno da se prikaže kako je stopa rođenih i živih veća od stope umrlih.

E a ja sam za eutanaziju.
Zašto da se čovik pati , da živi stalno u boli i strahu a ništa ne može prominit, samo mozak vrti sto na sat.

Bilo bi poštenije lipo isključit sve aparate i gotovo.

A opet, prevelika sam kukavica da bi ih sama isključila.
Ponekad dođe mi da prerežem sve cjevčice i iščupam sve kabele, ali se uvik zaustavim sekund prije tog čina.

Ka kad povlačim depilacijsku traku, brojim do 7 i taman da ću napravit onaj okrutni potez i trznut rukom a neka me sila zaustavi pa počnem brojat iz početka.

I tako u krug.

Do sad sam se masu puta uvjerila da onaj ko te najjače drmne ti je najčešće najveći prijatelj. Ne zato šta te voli nego zato šta ti je dao snagu da ti sebe opet voliš.

Kako da si pomognem, da već kad mi mozak tako vrti u prazno , kreiram nekog svog imaginarnog prijatelja.
Nekog dovoljno zločestog i okrutnog koji će me mlatnut svom forcom u guzicu ili bez treptaja izčupat sve kabele.

Pa da se pokrenem, da sama učinim nešto a ne da samo cvonjim nad besmislom života.

Evo sad već ovako na prvu imam par kandidata od kojih bi se dalo kreirat tu moju imaginaciju.

I kad se promislim s kojim bi mi guštom to zlo opalilo nogu u guzicu i počupalo cijevčice dođe mi da se baš za dišpet borim.

Smrt neprijatelju. Sloboda meni.

U isćekivanju zimske, post novogodišnje , božićne i ćegajošsvene depresije, tila bi još zabilježit ovaj bezbrižan trenutak.

Je nebo je mračno i kažu dolazi orkanska bura, zima još pošteno nije ni počela. Još triba preživit i drugi misec koji ove godine, za pegulu, ima baš taj dan viška.

A ja danas izađem na balkon pokupit robu i ugledam taj mali cvijetak , bijeli, procvjetao,( i miriše čak) još mi se učini da nešto bode mi oko kad ono još jedan cvijetak crveni, pokazuje svu svoju raskoš.

Pa odgađam depresiju na još par dana.
Mislim kako da me uvati sada ...

Bilo bi nekorektno prema ta dva cvita.

Onda ovako antidepresivna razmišljam o depresiji i shvatim, nakon toliko godina da je ona potrebna.

Valjda.

Dođe ka neko stanje di sve radiš na minimum, ne trošiš snagu a nastojiš preživit.
Ka neka vrsta zimskog sna, samo malo frustriranija.

Ustvari ko zna, ja baš zavidim medi koji se lipo smjesti u svoju pećinu i odspava, a možda ta bidna životinja proživljava isto stanje duha, samo ne priča okolo da je depresivan, ne piše blog, ne kuka.

Da, depresija je potribna, da se valjda očistim , i pripremim za nove bljeskove ako ne i erupcije.
Tko zna.
Možda i griješim al ko bi se usudio danas drugačije mislit, pored ta dva budalasta cvijeta...