mitske priče i legende
Narodna vjerovanja i pričanja o vješticama
Vištice možeš poznati između Jurjeva (dva su Jurjeva!). Uzmu se uža i onda se vežu, kukanj staviš mu ime: »Ovo je Begze«. Drugi kukanj vežeš: »Ovo Fate, Kate«, i tako vežeš i nadijevaš ime na koga imaš miso da je vištica. Moreš vezati i deset kukanja. I to se obisi na verigam. Kad dođeš u jutru, koji se kukanj sam odrišio — ono je vištica.
Ako neka žena neće da proda svoje srebro, nakit, i ona je vištica. Ima tih vištica koje nešto u tome imaju, neku silu u tom nakitu. Jednom je svaku noć jednom čovjeku koze neko pomuzo, svaku se noć muzle, pa su ih i puškom čuvali. Kad jednom, čuju oni u toru kako nešto govori: »Stani, vlaso moja, i tamo se pomakni!«. I taj čovjek koji je čuvo ugleda svoju tetku. Puko iz puške, puška se razleti, a lončara (zemljana posuda) u koju je puko - razbijena. Kad on tamo - krv. Nema niko. On kući, kažu, tetka mu jedva živa. I treći dan dođe joj kući da se halali s tetkom: »Čuješ li, tetka, ja ću pitat, a ti ćeš odgovarat. Di si bila tad i tad. Di si bila kad mi je sin umro, di si bila kad mi je ovo, pa ono, di si bila kad si zavađala čovika i ženu, kad si dicu morila, kad mi je neko koze muzo?«. I kad mu je tetka sve iskazala, halalio joj i izličila se i živila još godinu, ta tetka mu. To je u Drežnici bilo.
»Ona« je buruzur (bihuzur, tegoba) kad namini sihir na nekoga, a ne zna da skine s njega. Može sestra, ako je »ona«, na sestru da baci sihire. Bio je takav slučaj u Gornjoj Drežnici. I taj sihir može skinuti s čeljadeta samo onaj ko bolje zna. Išli su čak hodži u Soviće (kod Jablanice) da skine sa te sestre sihire.
A bila je na Brštenovači (D. Drežnica) žena, umrla je davno, i ona je bila vištica. I sin joj se oženio, ali svako dijete koje se rodilo - umre. I onda je taj čovjek - a znao je da mu je mati vištica - uzeo nož i zaprijetio materi da će je zaklati ako mu još ijedno dijete umre. I više mu nisu djeca mrla.
Pričalo se da je vištica svaka imala po neki svoj šćap. Jedna je žena u Bunčićima imala tri šćapa, nikome ne bi dala da u njih kreće.
Narodna vjerovanja i pričanja o vilama
Šašković je neki našo vilu i odapinjo joj kosu. Rekla mu je: »Ako mi dlaku ne prikineš, valjaću ti, nagradiću te!«. I svojom mu rukom dala. I on sve, on polako, polako, polako, i pričo je on da su joj noge ko u magareta, a gori đevojka. I toliko da ima silen kose, znaš šta se kaže: »Kose ko u vile«. I on je otkačio i ona nemu dala te triske. I on doli niz točilo, kako je išo od nje - baco: »Šta će mi ovo?«. Kad je došo kući, kad istreso, kad - dukati. Vrati se, kad je došo gorika, tamo izgorilo ko ugljen, našo ono, ondi, ono ondi đe je baco.
Vjerovanja i pričanja o mjesecu, suncu, dugi i vjetru
Kad je užba (pun mjesec), valja se dobro zagledati u misec. Vidi se di »sidi Mujo za trnovim panjem«, tako su stari ljudi govorili dici.
Kad je pomračenje sunca, di si - sidi na zemlju, nemoj ići. Tako su stari govorili, to je božje davanje. To aždaja jede sunce kad je pomračenje.
Kad ubije neko zmiju, priča se da sunce stane i kaže: »One (ruke) ti cvale (što si ubio zmiju)!« A ako je ne ubiješ, sunce kaže: »One (ruke) ti sahle!«.
Pričalo se da su nekada bila na nebu tri sunca, pa je aždaja pojela dva, a treće lastavica iznijela više na nebo. I zato nemoj bit lastavicu, gri'ota je.
Duga na nebu je znak da će se ustaviti kiša; ako prođeš ispod duge, muško će postat žensko, i obratno.
Kad oreš, ako padne kiša dobro i nalije se volu cili rog, kažu: »Biće dobar rod, jer pola roga je pola roda«.
Kad bi u Drežnici ljudi redili žito ili grah, razvijavali ga pa nema vitra; a triba ti, onda bi stari ljudi znali reći: »Zatrpali su vitar u jami«. Virovalo se da se vitar može zatvoriti u jamu.
