Prevladavanje Istorije -Todor Kuljic - Lijepe djevojke
petak , 28.12.2018.2012 Ana Tasic
Click here: Prevladavanje Istorije -Todor Kuljic
On prihvata da nacionalnost determiniše posmatranje istorijskih događaja, ali ne prihvata zarobljenost u prošlosti, on želi da je prevlada međunarodnom saradnjom u sferi ekonomije. Svaki balkanski narod ima mit o sopstvenoj starosti: od ilirskog porekla Albanaca, antičkih Grka ili Rimljana pretočenih u Rumune, do pokušaja povezivanja sa Etrurcima ili Venetima u Sloveniji ili Persijancima u Hrvatskoj, 18 O. Nešto bolje znanje pokazali su kod pitanja o redosledu boja na srpskoj zastavi ali i u ovom slučaju postotak tačnih odgovora jedva prelazi polovinu 56%.
Zbog toga je važnost bavljenja njima u ovom radu veća. Rezultati pokazuju da građani Srbije većinom ne vole preterano istoriju, da ih ona malo ili gotovo nimalo ne interesuje i da je skoro uopšte ne poznaju.
Novosti iz proslosti - Nemoguće je zanemariti činjenicu da savremena društva imaju jak otklon od prošlosti, kao ni to da je nekada lična frustracija u pozadini negativnog odgovora. Na konstataciju da je i njegov sin srpski nacionalista, Vučić se tobože zgrozio i preporučio mu da čita Andrića i prizove se pameti.
Pavla 1567 , Beč, Kunsthistorisches Museum ISBN 978-86-7202-123-3 Tiraž 1. Objavljivanje ove knjige omogućila je Evropska unija. This book has been produced with the financial assistance of the European Union. Za sadržaj ove knjige isključivo odgovara Beogradski centar za ljudska prava. Stavovi izraženi u knjizi nisu nužno i stavovi Evropske unije. The contents of this book are the sole responsibility of the Belgrade Centre for Human Rights and can under no circumstances be regarded as reflecting the position of the European Union. SADRŽAJ Vojin Dimitrijević — Predgovor: Istorijska muka od istorijske istine. Izmene i revizije kao da su se ubrzavale pa se slobodno može reći da je taj proces ispravljanja, brisanja i dodavanja u poslednjim godinama bio sve intenzivniji. Moralo je da mu postane očigledno da za ideologiju, politiku i društvene i nacionalne interese istorija ne predstavlja nauku u kojoj se znanja i uviđanja samo produbljavaju i obogaćuju već da je to priča koja služi drugim svrhama, koja se stalno ponovo priča u skladu s interesima i namerama pripovedača, kao bajka narodu pred spavanje. Ni to ne mora da bude posebno pronicljiv zaključak za one koji su malo više pratili rasprave o suštini i nameni istoriografije. Ja još uvek pamtim jedan skup UNESCO, kome sam prisustvovao kao vrlo mlad i neiskusan čovek, gde sam slušao predstavnika rumunske Čaušeskuove akademije nauka; on je — kao da iznosi opšte prihvaćenu istinu — govorio da su nastava istorije i upoznavanje građana s povešću nešto što ne zavisi ni od kakvog naučnog istraživanja već da je to oblik narodnog vaspitanja koji od stanovnika treba da stvori dobre nacionalno i klasno svesne ljude. Očigledno je bilo da su svi verovali da istorija, mada možda nauka, ima neku posebno važnu političku i nacionalnu misiju i da je možda ne treba ostaviti u rukama istoričara, kao što rat ne treba prepuštati generalima. Ovo verovatno objašnjava zašto je zvanična istorija uvek u neskladu s onim što pišu najugledniji istoričari i zašto se ona razlikuje od zemlje do zemlje, od naroda do naroda. Međutim, napori da se istorijsko sećanje izmeni, da se njime manipuliše, bili su kod nas i u našem okruženju toliko upadljivi i na njih je potrošeno toliko truda i sredstava da je to svakome ko je svesno živeo moralo da bode oči i zasmeta. Doduše, nepoznavanje istorije u smislu običnog neznanja 7 Vojin Dimitrijević vrlo je rasprostranjeno: ni u jednoj zemlji većina ljudi ne zna za mnoge događaje i ličnosti iz prošlosti sopstvenog i drugih naroda, kao što uostalom — na veliko razočarenje političara — ne zna ni ko im je predsednik vlade i ko su mu svi ministri. Međutim, to neznanje po pravilu nije upadljivo usmereno i, za razliku od doživljavanja tekućih događaja, ne menja se neprekidno, ako se uopšte o neznanju može govoriti kao o pojmu koji ima nekakvu sadržinu. Na teritoriji bivše Jugoslavije je pak u poslednje dve decenije 20. Ona je pratila oružane sukobe devedesetih godina, ali ih je i svesrdno pripremala. Broj poznavalaca istine inflacijski je rastao. Svaka strana imala je svoju istorijsku istinu, novu istinu ili novootkrivenu staru istinu, i nametala ju je — ako treba i silom. U našem regionu kao da se sadašnjost stopila s prošlošću, pa čak i onom dalekom, i kao da su se prirodne promene u odnosu na viđenje tekućih događaja počele da prenose i na prošla zbivanja pa su se i predstave o istoriji, naročito one zvanične, rapidno menjale. Iz toga se moralo zaključiti da postoje napori, nesvesni ali naročito svesni, da se predstava o prošlosti promeni da bi poslužila nekom svetom cilju, važnijem od potrebe da se zna šta je bilo. Žrtva takvih promena postalo je i samo jezgro istorijskog znanja, ono za koje se pretpostavlja da ga građani znaju iz jednostavnog razloga što je osnovno obrazovanje obavezno a što dobar broj ljudi ide u školu i duže od osam godina. S druge strane, obični ljudi prestali su da veruju svojim čulima i da odbijaju da prihvate nešto čemu su sami bili svedoci. Najekstremniji, najkomičniji ali i vrlo opasni bili su teoretičari zavere, antiistoričarska gerila koja oduvek sumnja u nauku i objektivna znanja a naročito prezire školovane ljude: ovi šarlatani u ratu, kao i psihopati, dočekuju svojih pet minuta. On je morao da jom se pozabavi zato što nepoznavanje istorije i pogrešne predstave o prošlosti, pa i o onoj nedavnoj, utiču na ponašanje ljudi, naročito onda kada je u pitanju odnos pripadnika jedne grupe prema ljudima iz drugih grupa, i onda kada su u pitanju ljudska prava, koja su po pravilu individualna i tiču se svakog čoveka. Uživanje ljudskih prava u stvarnoj praksi često zavisi od toga ko je taj drugi čovek, kojoj naciji pripada, koje je rase, čiji je državljanin, koju veru ispoveda ili ju je nasledio od roditelja , koga je pola, kog je političkog uverenja, čiju ideologiju sledi, itd. Ovo je naročito upadljivo kada je reč o jednom od osnovnih načela primene i poštovanja ljudskih prava, a to je načelo jednakosti. Odricanje jednakosti najčešće se i najzlobnije ispoljava kao diskriminacija, tj. Individua se tada proganja, skučava, onemogućava ili pak favorizuje i nagrađuje samo na osnovu predstave o skupini kojoj pripada i ne ostavlja joj se nikakva 1 Vidi J. Bajford, Teorija zavere, Beograd, Beogradski centar za ljudska prava, 2006. Svi smo svesni toga da je u poslednjim decenijama došlo do najbrutalnijih izliva diskriminatorskog ponašanja, koje je išlo i do teških zločina, ali isto tako znamo — ili bismo morali znati — da takvo ponašanje često nije bilo spontano već inspirisano s raznih viših, intelektualnih i autoritarnih mesta, s kojih se isto tako pravdalo i proglašavalo dozvoljenim i poželjnim. Ovaj činilac koji ometa razvoj ljudskih prava i njihovo puno poštovanje nije smeo da ostane neispitan i nije se mogao prepustiti ličnim impresijama, stečenim s nedovoljno iskustva ili, što je još gore, posredno i pasivno, uglavnom preko medija koji su i sami preuzeli ulogu kontrolora istorije i vaspitača naroda. Zato je projekat čiji se prvi rezultati nalaze u ovoj knjizi zasnovan na obimnom i pouzdanom istraživanju javnog mnenja na relevantnom uzorku stanovništva Srbije i cilj mu je da što neposrednije utvrdi stepen poznavanja istorije u našem društvu i glavne smerove boljeg poznavanja i goreg nepoznavanja istorijskih činjenica koji se mogu zapaziti. Ekipa profesionalnih istoričara koja je istraživanje zamislila i formulisala njegove pravce nastojala je da na najobjektivniji i najneutralniji način uporedi istorijske činjenice onako kako su nepobitno utvrđene relevantnim istraživanjima, građom zasnovanom na autentičnim izvorima, s onim šta ispitanici misle da je istina i da to saopšti najvernije i najmirnije. Pitanja u upitniku grupisana su u sedam celina: Istorija — uvodna pitanja, Opšta istorija, Nacionalna istorija, Srbi i drugi, Identitet, Religija, Fašizam i antifašizam, Komunizam i Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije 1991—1995. Rezultati ispitivanja mišljenja građana Srbije, koje je za Centar obavio tim poznate agencije IPSOS Strategic Marketing, u publikaciji se saopštavaju u preglednim tabelama koje svakome mogu da posluže da obrazuje sopstveno mišljenje. U tekstovima u ovoj knjizi autorke pokušavaju da daju odgovore na takva pitanja, koji će se proveravati na širim skupovima kompetentnih stručnjaka ali stoje i na raspolaganju javnosti radi daljeg traganja za pouzdanim tumačenjem. Centar očekuje da će time započeti širi dijalog koji će doprineti tome da posledice deformacije istorijskih znanja ne budu tako pogubne kakve izgleda da su u najskorijoj prošlosti bile. Istraživanje je realizovano na reprezentativnom uzorku građana Srbije starijih od 18 godina. Uzorak je bio troetapan, slučajan, reprezentativan i stratifikovan. Etape uzorka su bile: 1. Veličina uzorka je bila 1086 ispitanika. Prikupljanje podataka obavljeno je u periodu od 20. Isto tako, dr Svetlana Logar, koja je bila na čelu IPSOS-ovog tima, i ovog puta je pokazala da nije samo vrstan stručnjak u svojoj oblasti već da je i osoba iskreno zainteresovana za unapređenje ljudskih prava i demokratije. Neke ilustracije objavljene su ljubaznošću Muzeja istorije Jugoslavije u Beogradu i Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi, u Solunu. Centar duguje naročitu zahvalnost Delegaciji Evropske unije u Beogradu, koja je finansirala ovaj projekat. Takve se analize često mogu čuti u našoj stručnoj i političkoj javnosti. Argumenti na kojima počivaju takvi zaključci uglavnom se svode na analizu govora ili postupaka predstavnika elite, onoga što se javnosti nudi kao dominantni koncept, kulturni model ili sistem vrednosti. I ako jesu, šta društvo zna o istoriji, kakva je njegova predstava o prošlosti? Ako ima znanja o istoriji, na kojim premisama se ta znanja zasnivaju; odnosno ako ih nema, postoje li granice manipulacije? Istorijska svest jedan je od važnih faktora koji čine sistem vrednosti jednog društva. Hobzbaum, Nacije i nacionalizam od 1780. Program, mit, stvarnost, Beograd 1998; E. Gelner, Nacije i nacionalizam, Novi Sad 1997. Analize nacionalističkih diskursa u Srbiji krajem osamdesetih godina vidi u: N. Smit, Nacionalni identitet, Beograd 1998. Istorija može biti dobar alibi, a predstava koja postoji o njoj u javnosti je neophodna da bi se razumeli današnji događaji. Slika koja u javnosti postoji o prošlosti formira se i menja u zavisnosti od potreba sadašnjosti, svaka generacija piše sebi potrebnu istoriju. Prvi talas promena u predstavama o prošlosti dogodio se krajem osamdesetih godina 20. Novoproizvedena istorija trebalo je da dokaže da su Srbi uvek bili na pravoj strani, da nikada nisu vodili osvajačke ratove, da su bili istorijski pobednici i da nisu činili ništa nažao svojim susedima. Slika drugog obično je tu da bi slika o nama bila bolja8 ali, istovremeno, i naša idealna slika potrebna je da bi se drugi dodatno unizio. Takav odnos neophodan je za svaku vrstu ratne propagande, pogotovo u situacijama u kojima je potrebno u kratkom roku promeniti prethodnu, pozitivnu, predstavu o novopečenom neprijatelju. Istorija tu uvek pada kao prva žrtva. Bilo je potrebno iz njenog skladišta izvaditi negativne događaje, potisnuti pozitivne, stvoriti istoriju sukoba koja objašnjava novi rat koji se 4 5 6 7 8 L. Fevr, Borbe za istoriju, Beograd 2002, s. Čolović, Bordel ratnika, Beograd 1993, s. Todorov, Mi i drugi, Beograd 1994. Od praistorije u kojoj su nalaženi koreni nacije,10 do novijih perioda koji su mogli prizivati i proizvoditi sećanje o sopstvenoj naciji kao istorijskoj žrtvi. Kreirana je, za rat veoma propagandno potrebna i upotrebljiva, paranoidna predstava o ugroženosti, koja razvija anksioznost, strah i podstiče na agresivnost. Fotografija preuzeta iz Nastava moderne istorije jugoistočne Evrope. Balkanski ratovi, Beograd 2005. Radić, Srbi pre Adama i posle njega, Beograd 2005. Srbija protiv novog svetskog poretka, Beograd 2006. Fotografija preuzeta iz Nastava moderne istorije jugoistočne Evrope. Balkanski ratovi, Beograd 2005. U kratkom roku stvoreni su ili obnovljeni snažni stereotipi12 o gotovo svim susednim narodima, s izuzetkom prijateljskih Grka i Rumuna. Kako se rat u Jugoslaviji komplikovao, stereotipi su počeli da se odnose i na ostatak sveta, posebno na velike zapadne sile. Konkretni događaji, bombardovanje 1999. Milosavljević, U tradiciji nacionalizma ili stereotipi srpskih intelektualaca o nama i drugima, Beograd 2002. Da se ne bi dovodio u pitanje Miloševićev nacionalni program, koji su delile i mnoge stranke nove vlasti, bivši predsednik je optuživan kao poslednji evropski komunista, što je donosilo propagandne poene novom režimu kome je antikomunističko raspoloženje javnosti duvalo u leđa. Od promena praznika, zakona, imena ulica, spomenika do udžbenika temeljno se radilo na promeni poretka sećanja. Upravo zbog toga što je veliki deo stranaka koje su činile novu vladajuću koaliciju imao nacionalistički program, mit o istorijskoj sudbini srpskog naroda u velikoj meri je zadržan i posle 2000. Događaji s kraja prve decenije 21. Bila je to prilika da se ispita kako su uticale prethodne propagandne poruke, da se dopre do nivoa svesti građana koji je inače teško dostupan uobičajenim metodologijama koje, obično, istražuju samo jednu stranu — onoga ko proizvodi istorijske mitove. Projekat Novosti iz prošlosti omogućio je da steknemo uvid u tu drugu stranu, u načine na koji građani vide prošlost, sebe i druge u njoj. Ne radi se samo o ispitivanju njihovog znanja o prošlosti, već o pokušaju 13 14 D. Stojanović, Ulje na vodi — Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, Beograd 2010, s. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, Zagreb 2008. Na osnovu tih predstava građani donose sudove o savremenim događajima, procenjuju, mere i, na kraju, glasaju. Rezultati ovog istraživanja imaju poseban značaj za današnju vlast i trebalo bi da budu važni pokazatelji stanja svesti u Srbiji. Pored toga, nada je da bi rezultati istraživanja trebalo da upozore vlasti na štetnost posezanja za prošlošću kao argumentom u kreiranju sadašnjosti i da pokažu da je potrebna visoka skrupuloznost i osetljivost u baratanju istorijskim sadržajima, jer nonšalantni zahvati utiču na dodatno uvećanje već postojeće konfuzije u društvu, zbunjuju građane i utiču na dalje slabljenje nikad čvrsto postavljenog sistema vrednosti u društvu. Na njima je najčešće predstavljena naša zemlja s njenim prirodnim bogatstvima, planinama, rekama, ravnicama, jezerima, svojevremeno i morem, dok se oko nas nalazi pretežno sivkasti prostor, ponekad s iscrtanim granicama unutar kojih, retko, pišu imena susednih država, koje, sudeći po tom prikazu, nemaju lepote uporedive s našim. Tako se šalje poruka da je bogati prostor naše zemlje okružen bezličnom sivom masom, koja se, već samim tim, vidi kao manje vredna. Takav način viđenja odnosa mi-drugi jasno otkriva obrazovni autizam koji stvara etnocentričnu predstavu o svetu u kome smo mi centralna, ako ne i jedina tačka. Poznati su trikovi s geografskim kartama sveta na kojima se Evropa ne nalazi u centru, a koje izazivaju šok i zbunjenost kod evropskih đaka naviknutih na to da je središnja pozicija uvek njihova. Istraživanje u okviru projekta Novosti iz prošlosti omogućilo je da sad i empirijski utvrdimo kakve su posledice takvog tipa obrazovanja i javnog diskursa. Rezultati koji su pred nama svedoče o snažnom etnocentrizmu ispitanika koji, 15 16 D. Ubedljivo najupečatljiviji rezultat koji o tome govori u ovom istraživanju jeste odgovor koji su ispitanici dali na pitanje koga smatraju najznačajnijom ličnošću u istoriji sveta. Uprkos činjenici da je posebno bilo postavljeno pitanje o najznačajnijoj ličnosti u istoriji Srbije, ubedljivo najveći procenat ispitanika opredelio se za to da na dva vodeća mesta svetskih ličnosti stavi velikane iz nacionalne prošlosti — Nikolu Teslu 21% i Josipa Broza Tita 10%. To je zabrinjavajuće jer svedoči o zaslepljenosti sobom i nesposobnosti da se u odnos mi-drugi uvede racionalna hijerarhija, da se realno uvidi sopstveno mesto. Pohvalno jeste što je za najznačajniju ličnost izabran naučnik, ali stavljanje Tesle daleko ispred Ajnštajna 2% govori o istoj nacionalnoj aroganciji, o davanju neumerenog značaja samima sebi. Takvo viđenje istorijskih ličnosti svedoči o dubini svesti o sopstvenoj posebnosti koja se Fotografija preuzeta iz Nastava moderne graniči s konceptom izabranog istorije jugoistočne Evrope. Posebno je zanimljivo materijal. Takva jednodušnost u podršci Tesli možda svedoči i o potrebi za konsenzusom, jer je Tesla nesporna ličnost protiv koje niko ništa ne može imati, nacionalni pomiritelj koji stoji iznad uobičajenih podela, što je verovatno bilo bitno za postizanje vodećeg mesta i u istoriji sveta. O postojećem etnocentrizmu na zanimljiv način svedoče odgovori koje smo dobili na pitanja o događajima u kojima su Srbi učestvovali zajedno sa drugim narodima. Tipičan primer predstavljaju odgovori na pitanje o tome ko je najzaslužniji za stvaranje zajedničke jugoslovenske države. Ako se oduzme mali procenat glasova koji je potrošen na pogrešne odgovore, jer je promašena epoha u kojoj je stvorena Jugoslavija Josip Broz Tito 14%, Komunistička partija 2% , veliki procenat sabranih glasova govori o tome da je izuzetno jaka istorijska predstava da su Jugoslaviju stvorili Srbi ili njihovi najuticajniji politički predstavnici. Kao što se vidi, na različite odgovore koji polaze od ključne uloge srpskog faktora kralj Aleksandar, Srbi, kralj Petar, Nikola Pašić... Ako bismo na to dodali izuzetno visokih 29,6% građana koji su odgovorili da ne znaju odgovor na to pitanje, videli bismo da je samo mali procenat ispitanika bio spreman da u tom činu vidi i druge: velike sile izdvojilo je svega 3% ispitanika, Hrvate 2%, Slovence 1%, a sve zajedno 0,6%. Dakle, stvaranje zajedničke države shvata se isključivo kao delo srpskog naroda ili njegovih predstavnika, što jasno svedoči o tome da zaslepljenost sobom i sopstvenom ulogom gotovo u potpunosti zamračuje mogućnost da se drugi uopšte i uoči. Istovremeno, ovi podaci svedoče o snazi predrasude o Jugoslaviji kao državi srpskog naroda, što je određenje koje se često moglo čuti i u javnosti i u istoriografiji, u čemu i jeste ležao jedan od ključnih nesporazuma među njenim narodima koji je doveo do njenog dvostrukog kraha. Zanimljivo je da ovi odgovori pokazuju da u javnosti nije prihvaćena suprotna, a takođe često navođena propagandna teza, da je Jugoslavija bila prvenstveno hrvatska tvorevina i da je Srbima bila nametnuta bilo kao plod hrvatske ili zavere velikih sila. Još manji procenat građana poverovao je u tezu o krucijalnoj ulozi masona i Vatikana 0,8%, 0,2% , što je takođe spadalo u česte čaršijske teze. To govori o dominantnoj svesti o značaju velikih istorijskih ličnosti, što je romantičarski i devetnaestovekovni koncept istorije. To je posledica pogrešnih poruka obrazovanja, ali i političke realnosti čiji je jedan od hroničnih problema proizvođenje režima koji, uprkos postojanju institucija i propisanih procedura, zavise od jedne, ključne, političke ličnosti koja objedinjuje u sebi sve nivoe vlasti, a odluke donosi na vaninstitucionalni način. Društvo se oslobađa odgovornosti i isključuje iz učešća u demokratskom sistemu i poretku. Kad smo kod svesti o istorijskoj odgovornosti, zanimljive odgovore dobili smo i na pitanje o odgovornosti za raspad Jugoslavije. Odgovori na to pitanje pokazuju sasvim suprotnu situaciju: pojedini političari kao najodgovorniji dobili su svega 32% glasova ispitanika, dok je ostatak od 68% glasova otišao na različite odgovore koji su krivicu videli kao kolektivnu. Tako je međunarodna zajednica dobila 35% glasova, pojedina rukovodstva 25%, a pojedini narodi 8%. Ti rezultati sasvim su suprotni od onih prethodno analiziranih, jer sad zasluge nisu pripisane herojima, već je odgovornost postala grupna. Možda to upućuje na zaključak da se zasluge za pozitivne istorijske rezultate pripisuju istaknutim pojedincima, dok se odgovornost za negativne događaje deli u okviru većih kolektiva. Analize udžbenika istorije pokazale su da se kroz nastavu istorije neguje slika o sopstvenom narodu kao istorijskom pobedniku, da se pobede ne objašnjavaju, dok porazi uvek podrazumevaju više pasusa obrazloženja, koji postaju i neka vrsta opravdanja. Kada se postavi pitanje o odgovornosti naroda za raspad Jugoslavije, onda Hrvati dobijaju rekordnih 70%, Slovenci 33%, a Srbi svega 9%, dok je kod političara odgovornost podeljena između Slobodana Miloševića 50% i Franje Tuđmana 48%. Radi se o potrebi da se odgovornost za negativno podeli, dok zasluga za pozitivne događaje pripada samo nama. Takva razlika supstancijalna je u načinu na koji se vidi odnos mi-drugi i ključno utiče na različito viđenje sveta oko nas. U slučaju prvog pitanja radi se o jednom od najtačnijih datih odgovora jer je 54% ispitanika ispravno odgovorilo da su to bili Srbi, Francuzi i Englezi, ali je ipak čak 42% građana iz tog istorijskog događaja izbacilo dve velike zapadne sile čiji su vojnici bili na tom frontu, i na njihovo mesto stavilo naše današnje saveznike — Ruse 11% ili Grke 16%. Bilo je i 16% ispitanika koji su Solunski front prepustili samo Srbima. U slučaju Jasenovca, ubedljivo najveći procenat ispitanika 66% izjavio je da su tamo stradali Srbi, Jevreji i Romi. Još 12% izjavilo je da su žrtve bili Srbi i Jevreji, dok se 7% opredelio samo za Srbe to ukupno čini 85%. Samo je 14% građana među žrtvama videlo i Hrvate, odnosno dalo tačan odgovor Srbi, Jevreji, Romi i Hrvati. Kao i prethodni primer Solunskog fronta, i slučaj Jasenovac svedoči o tome da se narodi s kojima su nam trenutni odnosi poremećeni ne vide i ne doživljavaju kao naši mogući saveznici ili sapatnici u bilo kom istorijskom trenutku, što svedoči o tome da su današnja merila i potrebe daleko jači od eventualnog znanja stečenog u školi. Tako, uz sopstvene heroje ili žrtve, mogu stajati samo predstavnici onih naroda koji su nam trenutni istorijski saveznici Rusi i Grci u slučaju Solunskog fronta ili oni narodi koji se, kao sapatnici, mogu tolerisati Romi i Jevreji. To je tipičan pokazatelj delovanja stereotipa, jer su oni jači od stečenog znanja, o čemu najbolje svedoče dva navedena primera o kojima su, sasvim izvesno, ispitanici detaljno učili u školi za koju, inače, tvrde da je njihov glavni izvor znanja o istoriji. Iz tih primera se vidi da znanje stečeno u školi ostaje samo na površini i da se lako povlači pred stereotipima kreiranim za potrebe trenutne političke situacije. Da je slučaj obrnut i da je obrazovanje pouzdanije i dublje, manipulacija javnošću bila bi, svakako, teža. To bi trebalo da bude jak podsticaj prosvetnim vlastima da modernizuju načine učenja, jer bi podaci stečeni u školi o drugim narodima, i posebno oni koji svedoče o situacijama u kojima smo zajednički prolazili kroz različita istorijska iskustva i iskušenja, mogli da postanu prepreka stereotipima, brana protiv budućih propagandi mržnje. O nerealnom i stereotipnom viđenju odnosa nas i drugih svedoče i odgovori na pitanje o tome gde je 1918, prilikom stvaranja Jugoslavije, bilo najviše pismenih. Čak 40% građana misli da je to bilo u Srbiji, 35% da se radilo o Sloveniji i 11% u Hrvatskoj. Iako su realni brojevi sasvim drukčiji, pa je u Sloveniji 1918. Doduše, takav odgovor posledica je i dubokog nepoznavanja ostatka sveta, posebno susednih naroda, pa takva vrsta greški ima koren i u neznanju. Dodatni dokaz nam je činjenica da je, među onima koji misle da je u Srbiji bilo najviše pismenih, čak 10% više mladih nego starijih ispitanika. Stariji građani su, zahvaljujući jugoslovenskom iskustvu, ipak znali, ako ništa drugo, koji su delovi te zemlje bili više a koji manje razvijeni. Takvo viđenje sebe i drugog neminovno vodi osećaju superiornosti na kome se mogu temeljiti mnoge pogrešne procene i političke odluke, ali o tome još mnogo više govore predstave o sopstvenoj veličini i starosti sopstvene nacije koje se mogu izvesti iz shvatanja drugih, o čemu će biti reč u nastupajućim potpoglavljima. Narod najveći Niz pitanja posvećenih teritorijalnim pitanjima otkriva da postoji jaka svest o sopstvenoj veličini i o tome da, istorijski, Srbiji pripadaju teritorije koje se nalaze izvan njenih današnjih granica. Većina ispitanika 55% misli da je Niš bio u sastavu Srbije Kneza Miloša 28% zna tačan odgovor da nije, a 17% ne zna odgovor na to pitanje. Čak 63% građana veruje da su Solun i Beograd bili u sastavu carstva cara Dušana, dok samo 24% zna da nisu. Kad je Dubrovnik u pitanju, 45% ispitanika veruje da je taj grad tokom istorije bio u sastavu srpske države, dok nešto bolji procenat nego u slučaju Soluna i Beograda, zna da to nije bio slučaj 38%. Takvo viđenja sopstvene veličine jednako je raspoređeno po generacijama, što znači da taj stav nije formiran zahvaljujući propagandi poslednjih godina, već se radi o široko rasprostranjenom uverenju o sopstvenoj veličini. Ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da među ispitanima 23 Dubravka Stojanović najveći procenat onih koji veruju da je Dubrovnik bio srpski pripada grupi visoko obrazovanih 55% , dok je svega 37% ispitanika sa završenom osnovnom školom prihvatilo taj istorijski mit. Isti je slučaj sa Solunom i Beogradom 68% prema 56% u korist najviše obrazovanih prema ispitanicima koji imaju samo osnovnu školu. Takav rezultat ruši stereotipnu predstavu o tome da su samo manje obrazovani prijemčivi za istorijske mitove, već dokazuje, u prethodnom primeru iznetu, tezu da su stereotipi i potreba za stereotipnim mišljenjem jači od znanja i stečenog obrazovanja. Ovaj podatak pokazuje i da je obrazovana elita istovremeno proizvođač i konzument mitova. To je dokaz poznatih teza o srednjoj klasi kao onoj koja konstruiše naciju i njene mitove, ali svedoči i o tome da i ona sama u njih veruje. Kad se saberu svi dati odgovori dobijamo 27,8% ispitanika koji veruju da je to bilo u srednjem veku, dok je vrlo mali broj odgovora od toga odudarao 3% za 19. Odgovori pokazuju i posebnu snagu predstave o državi cara Dušana kao nekoj vrsti nacionalnog ideala, iako o njenoj stvarnoj veličini ima malo realnih znanja. Narod najstariji Uprkos snažnoj mitskoj predstavi o sopstvenoj veličini, ipak se, među ispitanicima, svest o sopstvenoj starini pokazala kao najsnažnija komponenta istorijske svesti i nacionalne arogancije. Ta svest najslađe se hrani idejom o kašnjenju svih drugih, a naročito susednih naroda, i neprihvatanjem činjenice da su i drugi mogli imati tako dugu i uspešnu prošlost kao što je to bila naša. Ideja o narodu najstarijem bila je veoma prisutna tokom poznih 80ih i 90ih godina prošlog veka. Starina obezbeđuje primat, pogotovo u konkurenciji s narodima slične snage, veličine i istorijskog značaja. Kad nema drugih, jačih argumenata, važno je stvoriti i verovati u mit o sopstvenoj vremenskoj prednosti, jer to, u mrtvoj trci, daje prioritet koji je, inače, na osnovu realnih kriterijuma, teško obezbediti. Svaki balkanski narod ima mit o sopstvenoj starosti: od ilirskog porekla Albanaca, antičkih Grka ili Rimljana pretočenih u Rumune, do pokušaja povezivanja sa Etrurcima ili Venetima u Sloveniji ili Persijancima u Hrvatskoj, 18 O. Luković-Pjanović, Srbi, narod najstariji, Beograd 1994. Poznat je bio slučaj grčko-makedonske granice na kojoj je tokom devedesetih godina trajao rat posterima na kojima se vodila bitka da li je jedna ili druga država starija; koja ima 4, a koja 5000 godina tradicije! Ta prepotencija podgrevana mitom o sopstvenoj veličini često se koristila i kao argument koji je imao nemalo uticaja na donošenje političkih odluka. Bio je deo arogancije prilikom zatezanja odnosa Srbije sa SAD, jer je snažan uticaj na dnevnu spoljnu politiku imao slogan da je svaka taraba u Srbiji starija od SAD, iz čega je, valjda, trebalo zaključiti da se mi na nivo te države nećemo ni spuštati. Uz standardno i zabrinjavajuće visok procenat ispitanika koji su rekli da odgovor ne znaju 28,7% , ostalo je 23,3% ispitanika koji su znali tačan odgovor da se to dogodilo 800 godina posle osnivanja zapadnih univerziteta, kao i 16% koji pogrešno veruju da je to bilo tek 1945. Ni sve proslave i jubileji Beogradskog univerziteta nisu pomogli da građani ne vide svoje visoko školstvo kao jednako ili čak kao starije od onog na zapadu, što svedoči o dubokom nepoznavanju Zapada, ali i o tvrdokornosti svesti o sopstvenoj starini. Istraživanje čiji su rezultati pred nama izmerilo je svu snagu istorijskog mita o srpskoj starini i njegovo živo funkcionisanje u sadašnjosti. On se pokazao kao najjači i najjasniji sastojak istorijske svesti. Potreba da se istakne inferiornost drugog ključna je za jačanje osećaja o sopstvenom značaju, a posebno u vremenima konflikata kad je ta vrsta samopouzdanja važan faktor ratne politike i propagande. Rezultati ovog istraživanja pokazuju da čak ni oni ispitanici koji su bili spremni da prihvate činjenicu da su Srbi i Hrvati istovremeno došli na Balkan, nisu mogli da poveruju da je hrvatska država postojala u srednjem veku. Naime, procenat onih koji ne mogu da se sete da su u školi naučili da je u srednjem veku Hrvatska imala svoju kraljevinu izuzetno je visok — čak 62%. Naravno, očekivalo se i da će ta prednost doneti Srbima bolje snalaženje u sadašnjosti i u ratovima koji su takvom propagandom psihološki pripremani. Kada se pogleda istraživanje javnog mnenja vidi se nekoliko zanimljivosti. U prvom redu, vidljivo je da svest o hrvatskoj državnosti najmanje ima najmlađa generacija, što je posledica njenog odrastanja u osamdesetim i devedesetim godinama, kada su i iz školskog sistema Hrvati, kao neprijatelji, bili izbačeni, a stereotipi razvijani u najvećoj mogućoj meri. Uz to, negativni stereotipi o Hrvatima među mladima blokiraju i samu pomisao da su oni mogli biti sposobni da naprave državu. Rezultati istraživanja pokazuju da su odgovori na ovo pitanje u veoma maloj, gotovo zanemarljivoj, meri zavisili od stepena obrazovanja, što ponovo svedoči o prevazi mita o hrvatskoj inferiornosti nad izvesno naučenim činjenicama o hrvatskoj srednjovekovnoj državi. U izvesnom smislu još su zanimljiviji rezultati koji su dobijeni na pitanje o istoriji državnosti Crne Gore. Iako postoji uvreženo mišljenje da se radi o narodu najbližem Srbima, pa čak i da se radi o istom narodu, odgovori na ovo pitanje pokazuju da o ključnom pitanju crnogorske ili zajedničke srpsko-crnogorske istorije zastrašujuće visok procenat građana ne zna ništa. Svega 19% ispitanika znalo je da je ta susedna država postala nezavisna kad i Srbija, 1878. Na sve to, zapanjujućih 40% misli da je Crna Gora stekla državnu nezavisnost tek 2006. Možemo li ponovo zaključiti da su trenutni loši odnosi sa tom državom uticali na izuzetnu brzinu kojom su izbledele činjenice naučene u školi i otvorile, i u slučaju pitanja odnosa sa Crnom Gorom, prostor za forsiranje slike o sopstvenoj superiornosti? Arhineprijatelji Iako ovim istraživanjem nije moglo biti obuhvaćeno pitanje odnosa srpskog sa svim okolnim narodima, kao ni jasno identifikovanje slika koje o njima vladaju u stereotipnoj matrici istorijske svesti u Srbiji, ipak se, kao ključan, izdvaja odnos prema Turcima kao arhineprijateljima. Period Osmanske vlasti u svim balkanskim zemljama ima posebno istorijsko mesto. Raj je ostao s one strane, a Kosovo označava mentalni krah, izgon iz raja, posle čega je jedino preostalo traganje za izgubljenim rajem, kao istorijski zavet. Oni su neka vrsta opravdanja, oni su iracionalno rešenje koje služi u traženju odgovora na bilo koji realan problem. Oni su uvek tu kad treba odgovoriti zašto je Srbija 19 20 C. Popović, Vidovdan i časni krst, Beograd 1976. Već pitanje o najznačajnijem događaju u istoriji Srbije otkriva značaj tog preloma u istorijskoj svesti. Kosovska bitka se bez premca, sa 22% glasova, nalazi na prvom mestu, dok je drugoplasirani Prvi srpski ustanak dobio upola manje glasova 10%. Već i taj podatak mnogo govori jer i kvantitativno pokazuje da se poraz dva puta više vrednuje od pobede, porobljavanje od oslobođenja. Verovatno to treba pripisati psihološkom značaju koji su za današnju generaciju imali njoj savremeni događaji. To znači da se iz različitih izvora saznanja kojima su bile izložene novije generacije taj mit obnovio u punoj snazi i da, u savremenoj Srbiji, ponovo postoji potreba za mitskim razgraničenjem vremena na ono pre i posle Turaka, umesto da se pojavljuju neke modernije vrednosti i graničnici koji bi bili izraz savremenog pogleda na prošlost i sadašnjost. Fotografija preuzeta iz Nastava moderne istorije jugoistočne Evrope. Balkanski ratovi, Beograd 2005. Počnimo od pitanja kojim su ispitanici bili zamoljeni da opišu period turske vlasti. Tako uravnoteženo i izbalansirano formulisan odgovor ponudili smo jer bi njegovim zaokruživanjem ispitanici pokazali da su sposobni racionalno da misle čak i o najbolnijim temama. Kao rečit podatak uzimamo i činjenicu da je na ovo pitanje svega 1% ispitanika odgovorio da ne zna, što je najmanji procenat u odnosu na sva druga pitanja ovog istraživanja. Polovina ispitanih ne zna i ne veruje da je pravoslavlje bilo posebna vera u Osmanskom carstvu, što pokazuje da potreba da se to carstvo vidi isključivo negativno zamagljuje belodano jasan podatak da su Srbi u najvećem procentu zadržali svoju veru i da nisu mogli izdržati više vekova u verskoj ilegali. Još ubedljiviji procenat ispitanika 63% veruje da su Turci uništavali spomenike, iako sasvim sigurno znaju većinu srpskih srednjovekovnih manastira koji su ostali tokom tog perioda do danas sačuvani, uključujući i freske u njima. Iako se pretpostavlja da ispitanici znaju da je Mehmed paša Sokolović bio srpskog porekla, oni opet u velikom procentu tvrde da Srbin nije mogao da postane velikodostojnik Osmanskog carstva. Ipak, ispitivanje, kao i u mnogim drugim pitanjima, pokazuje kontradiktornost mišljenja o prošlosti, jer je etnocentrična potreba da Srbi budu sveprisutni dovela do toga da ispitanici, uprkos tako strašnoj slici turskog jarma vide Srbe kao najbrojnije stanovnike Beograda, što bi bilo potpuno nemoguće da je teror bio onakav kakvim ga naši građani zamišljaju, što svedoči o nekonzistentnosti istorijskih mitova kao sistema mišljenja. Istorija — učiteljica života? Istraživanje Novosti iz prošlosti pokazalo je da istorija jeste važan sastojak koordinatnog sistema na osnovu kojeg se razmišlja u Srbiji. Tačno je da je važno saznanje do kojeg smo došli o niskom stepenu znanja, gde pored pogrešnih odgovora, gotovo kod svakog pitanja postoji krajnje zabrinjavajući procenat oko 30% ispitanika koji kažu da ne znaju odgovor. Tih oko 30% građana koji ni ne pokušavaju da odgovore, koji su toliko nesigurni u svoje znanje da se ni ne trude da pogode tačan od ponuđenih odgovora, podložni su svakoj vrsti manipulacije i propagande. Budući da se radi o vrlo visokom procentu može se zaključiti da je ta situacija veoma opasna, jer može lako dovesti do većinske podrške nekim primamljivim i rizičnim političkim avanturama. Ono što najviše zabrinjava jeste činjenica da su najveće predrasude pokazali najmlađi ispitanici, oni između 18 i 29 godina. Radi se o generaciji rođenoj posle 1981. Oni su krenuli u školu u vreme Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i proveli su svoje školske godine u krizama, ratovima, mržnji i strahu, onemogućeni da putuju i da šire svoje vidike, što je ostavilo trajan i nepromenljiv trag. Drugo što zabrinjava jeste činjenica da ni ispitanici s najvišim obrazovanjem nisu pokazali bitno veću otpornost prema stereotipima u odnosu na one sa nižim stepenom obrazovanja. Kao što je pokazano, u mnogim pitanjima oni su čak bili prijemčljiviji za mitsko mišljenje od ispitanika sa najnižim obrazovanjem, što se može uzeti kao dokaz teze o srednjoj klasi kao ključnom nosiocu i diseminatoru nacionalne svesti koja, kako je rekao Ernst Renan,21 počiva na pogrešnom razumevanju sopstvene istorije. Za obrazovne stručnjake sad ostaje dilema: da li je ukupno okruženje dovelo do dominacije političkih orijentacija koja sprečavaju da znanje nadvladava zablude ili je neodgovarajuće obrazovanje omogućilo prevlast mitskog nad racionalnim? Izvesno je da je tip obrazovanja koji se nudi u našem školstvu neodgovarajuć jer, od nagomilanih činjenica koje se uče napamet, ostaju nevidljivi procesi i ključna pitanja. O tome najbolje svedoče podaci iz ovog istraživanja koji dokazuju vrlo nisko znanje čak i najobrazovanijih ispitanika. S tako slabo obrazovanom populacijom političkoj eliti nije teško da menja paradigme, da preko noći promeni stav, nametne bilo koju propagandu kao većinsko mišljenje. Kada bi se tokom obrazovanja učilo o istorijskim situacijama koje bi se proučavale iz različitih uglova, kada bi se razmišljalo o istorijskim događajima i kritički mislilo, onda bi propagandne i stereotipne poruke nailazile na jače prepreke. Potrebna je promena i čitavog vrednosnog ambijenta da bi se u takav novi sistem ugrađivala pouzdanija znanja, razvijeno kritičko i analitičko mišljenje koji bi bili temeljni ciljevi novog modela obrazovanja. Renan, Šta je nacija, Beograd 1998. Ja sam kao čitao neke istorijske knjige i isto mi nije jasno ko su bili naši, a ko njihovi. Čas su partizani dobri, čas četnici, pa obrnuto. Pa su nas voleli jedni, a jurili drugi. Sve u krug i ja sad nemam pojma ko je sve tu bio pozitivac, a ko negativac. S istorijom koja daje jasne i naučno utemeljene odgovore, sadašnjost vodi stalni dijalog, a istorijom koja nije utemeljena na naučnosti i razumu, sadašnjost, najčešće, manipuliše. Ćelstali, Prošlost nije što je nekad bila, Beograd 2004, s. Poigravanje s prošlošću je, najčešće, kockanje sa sadašnjošću, čiji je ulog budućnost. Dramatična zbivanja u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji krajem 20. Na ovim prostorima, poslednjih decenija, istorija je predstavljana kao nešto važno, ali ne u skladu s idejama velikih istoričara i teoretičara istorije o tome šta je ona i kakvu ulogu ima u razvoju društva, već u skladu sa dnevnopolitičkim potrebama. To je za rezultat imalo da je istorija u Srbiji krajem 20. Trend zloupotrebe istorije, koji, doduše u nešto manjoj meri, traje i danas, započet je u Srbiji krajem osamdesetih godina 20. U takvoj atmosferi, i najargumentovanije naučno suprotstavljanje nije imalo skoro nikakvih izgleda da dopre do šire javnosti, jer su ulogu guslara, uz političare i delove elite, preuzeli i mediji. Upravo je to vreme kada politički govornici rado posežu i za motivima i likovima iz narodne književosti, s prepoznatljivom namerom da ih upotrebe za buđenje patriotskih i ratničkih osećanja. Folklorna istorija, umesto naučne istorije, postala je vodilja u, kako se govorilo, buđenju nacionalne svesti, a zapravo u razbuktavanju nacionalnih strasti. Nacionalna svest se, suštinski, 4 5 A. Mimica, R Vučetić, Vreme kada je narod govorio. Čolović, Bordel ratnika, Beograd 2000, s. Zašto istorija onda igra toliko krupnu ulogu u našim životima, i zašto je politička elita toliko zloupotrebljava? Na žalost, ova anketa ne daje odgovore zašto je tako. Verovatno je reč o zbiru različitih stvari, koje su uticale na ovakav odnos prema istoriji — loš školski sistem, loši udžbenici, prezasićenost istorijom, koja je građane Srbije poslednje dve decenije bombardovala sa svih strana, a možda i višak istorije koji su morali da žive, umesto da, kao većina ostalih Evropljana, o istoriji saznaju iz dobrih udžbenika, literature o najraznovrsnijim istorijskim temama, ili iz odličnih popularno-naučnih emisija istorijskih kanala. Nasuprot većini koju istorija ne interesuje, nalaze se zainteresovani za prošlost. Ovi odgovori, pored opšte slike nepoznavanja istorije, otkrivaju, ipak, i 35 Radina Vučetić poštenje ispitanika, jer kod većine postoji svest o neznanju, što predstavlja korak ka eventualnoj želji da se to stanje, možda, promeni ili da se, makar prećutno, isprave neka shvatanja, proistekla iz neznanja. Podaci o nepoznavanju ili skromnom poznavanju istorije upozoravajući su i mimo onoga što se zbog toga već događalo, jer društvo koje ne zna ništa o svojoj prošlosti, pati od kolektivnog gubitka pamćenja, a takvo društvo ne zna ni šta je, ni odakle dolazi, ni kuda ide, čak i u, po sebe, najdramatičnijim okolnostima. Ako se to kombinuje sa podacima odakle su ispitanici najviše naučili o istoriji, dobija se poražavajući podatak da, iako smatraju da su istoriju najviše naučili u školi to smatra 67% ispitanika , procenat onih koji su tek izašli iz škole, a koji izjavljuju da je njihovo poznavanje istorije slabo, ukazuje da veliki problem u saznavanju i poimanju istorije leži u školama, udžbenicima, planovima i programima, a, verovatno, i nastavnicima. U školama, uz matematiku, istorija spada u najneomiljenije predmete, o čemu šira javnost, verovatno, malo zna. Osnovni problem je, najverovatnije, u udžbenicima istorije, koji su takvi da slabo mogu da zainteresuju učenike, jer nude gomilu činjenica, bez namere da se objasne procesi koji čine istoriju. Takva, faktografska istorija, skučava život u svoj njegovoj sveobuhvatnosti na hronološki poređane događaje koji pripadaju sferi političkog, pa cela prošlost postaje politička prošlost, oličena u ratovima, ustancima, revolucijama i njihovim nosiocima, velikim istorijskim ličnostima. Ako se uzmu u obzir društveno-politička realnost i stanje u nastavi istorije, neizbežan je zaključak da su ispitanici u svojim odgovorima, kako je već rečeno, bili pošteni, i da se njihovi odgovori na pitanja iz istorije uglavnom poklapaju sa njihovom procenom sopstvenog ne znanja. Većinu ne zanima istorija, realno sagledavaju svoje ne znanje i priznaju da ne znaju istoriju. Tu se onda, neminovno, otvara mnogo značajnije pitanje — ko to ne znanje zloupotrebljava? Mogući odgovor je da je političkoj eliti bolje i korisnije da ima istorijski neuke građane, koji ne poznaju prošlost, da bi se lakše plasirale priče koje, zapravo, nemaju utemeljenja ni u istorijskoj nauci ni u znanju. Ćelstali, Prošlost nije što je nekad bila... Stojanović, Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije, Beograd 2010, s. Po procentima tačnih odgovora izgleda da ispitanici dobro poznaju opštu istoriju njih 48% je ukupno dalo tačne odgovore , i da od nje, zbirno gledano, bolje poznaju jedino istorijske teme vezane za identitet i komunizam. Procenat tačnih odgovora ukazuje da su neki, ipak, dobro naučili školske lekcije, mada ostaje upitanost zašto su pojedine teme iščezle iz sećanja, zašto su neke dominantne, a drugih skoro nema. Bez obzira na visoko rangiran procenat tačnih odgovora, realnost je i visok procenat neznanja vezanih za poznavanje opšte istorije. Da rođenje Isusa Hrista označava granicu između stare i nove ere, ne zna čak 45,1% ispitanika, od čega je najviše starijih od 60 godina, sa osnovnim i nižim obrazovanjem. Po njihovoj strukturi, u kojoj je religija važan činilac, oni bi o Isusu Hristu morali da znaju bar najvažnije činjenice, a to svakako jeste i činjenica da je njegovo rođenje razmeđa dve ere. Ovaj podatak, međutim, ne zna ni veliki procenat mladih 36% , što dovodi u pitanje osnovna školska znanja i mimo religijskih, jer je pitanje računanja era pitanje kojim počinje učenje istorije u školi. Uz neznanje o početku ere u kojoj se živi, prirodno je da se i o njenim tokovima manje zna. Propuštena prva lekcija u svemu, pa i u predmetu istorije, često je najveća i nenadoknadiva rupa u znanju. Ako bi se sabrali procenti pogrešnih odgovora na elementarna pitanja, to bi izgledalo ovako: kada su bili Balkanski ratovi ne zna 84%, kada je nastao islam ne zna 71%, kada su bili Francuska revolucija i Drugi svetski rat ne zna 63%, kada je otkrivena Amerika ne zna 44%, kada je bila Oktobarska revolucija i šta se slavi 9. Podaci o neznanju nekih od ključnih momenata iz svetske istorije ukazuju na veliki problem, koji je uočio i poznati norveški istoričar Knut Ćelstali, kada je analizirao odnos nacionalne i svetske istorije u norveškim školama. Po njemu, dopustiti da neko izađe iz škole a da ne zna za Rusku revoluciju 1917, slom komunističkih režima posle 1989, fašizam, svetske ratove i oslobođenje od kolonijalizma, ne razlikuje se mnogo od pravljenja idiota, u prvobitnom grčkom značenju te reči — naime, građanina bez znanja. A poznavanje savremene istorije upravo spada u onaj korpus znanja, koji je potreban da bi društvo dobilo politički 37 Radina Vučetić zrele i obrazovane ljude. Generalno, događaji koji su uticali pozitivno na razvoj čovečanstva, dobili su izrazito nizak procenat odgovora. Izrazito nizak procenat vrednovanja pronalaska pisma 0,1% , kao jednog od temelja razvoja civilizacije, na svoj način dopunjava i izrazito nizak procenat vrednovanja pronalaska Interneta 0,3% , koji je jedan od najvećih tehnoloških iskoraka savremenog doba, što ukazuje da ljudi neke stvari koje su deo njihovog svakodnevnog života, a pismo to jeste i Internet to postaje, ne doživljavaju kao istoriju i istorijsku činjenicu. Moguće je i da odgovori ispitanika, poput onoga da najviše znaju o Prvom i Drugom svetskom ratu, ili o bačenoj atomskoj bombi, govore da stanovništvo Srbije bolje pamti istorijske događaje vezane za destrukciju i razaranja, nego za pozitivne događaje i postignuća, što je u skladu sa nastavnim planovima i programima i udžbenicima u kojima dominiraju političke teme i ratovi, u odnosu na teme vezane za razvoj umetnosti, društva, ili za velika otkrića i svakodnevni život. Ovo se potpuno razlikuje od ankete koja je rađena sa mladima u 24 8 K. Ćelstali, Prošlost nije što je nekad bila... I u ovome su udžbenici istorije i način na koji su pisani odigrali svoju negativnu ulogu. U analizama Dubravke Stojanović u kojima su razmatrani udžbenici istorije s početka devedesetih godina 20. Tako je u udžbeniku za šesti razred taj odnos 47 prema 161 strana, u 9 K. Ćelstali, Prošlost nije što je nekad bila... Među odgovorima ispitanika na pitanje o najznačajnijem događaju u svetskoj istoriji navedeno je čak 90 različitih događaja, među kojima je bilo i onih koji su vezani za momente iz srpske istorije, kao što su Kosovska bitka, Prvi srpski ustanak, srpske pobede u Prvom svetskom ratu, bombardovanje Srbije, suđenje Vojislavu Šešelju, ili pojava Svetog Save. Tako je, poređenja radi, isti procenat ispitanika kao najznačajniji događaj u svetskoj istoriji video Prvi srpski ustanak i srpske pobede u Prvom svetskom ratu, kao i pronalazak vatre, parne mašine, automobila i Interneta. Odgovor na ovo pitanje znalo je 38% ispitanika, ali je 41% ispitanika smatrao da je Drugi svetski rat trajao od 1941—1945, koliko je trajao u Jugoslaviji. Upravo zbog ovakvog odgovora vezanog za hronologiju Drugog svetskog rata, ostaje žaljenje zbog nepostavljenog pitanja o najznačajnijim bitkama u ovom ratu, jer bi pokazana logika prilikom davanja odgovora verovatno stavila bitku na Neretvi, bitku na Kadinjači ili desant na Drvar, kao značajnije od, recimo, Staljingradske bitke ili iskrcavanja u Normandiji. S druge strane, iako se mnogo manji broj ispitanika opredelio za Prvi svetski rat kao najznačajniji događaj u istoriji, ovde je poznavanje hronologije mnogo bolje — čak 69% ispitanika zna kada je bio Prvi svetski rat, odnosno da je trajao od 1914—1918. Činjenica da ispitanici Drugi svetski rat vide samo dok je on trajao u Jugoslaviji ne treba da čudi, ako se u obzir uzmu mnogobrojni udžbenici iz poslednjih nekoliko decenija, u kojima kao da ne postoji veza između lekcija posvećenih Prvom i Drugom svetskom ratu u svetu i lekcija posvećenih istim ovim ratovima na teritoriji Jugoslavije. Stojanović, Ulje na vodi... O tome, možda, najupečatljivije govore udžbenici za osmi razred osnovne škole12 i za završni razred srednje škole. Time je, po Jovanoviću, generalni kontekst rata u potpunosti podređen njegovom lokalnom tumačenju. Redosled izgleda ovako: Francuska 61% , Srbija 54% , Engleska 44% , Rusija 31% i SAD 7% , čime je opet Srbiji, bez obzira na njen značajan doprinos pobedi u Prvom svetskom ratu, dat prenaglašen značaj. Veoma nisko vrednovanje, pa i 11 12 13 14 15 16 D. Stojanović, Ulje na vodi... Autori ovog udžbenika su Suzana Rajić, Kosta Nikolić i Nebojša Jovanović. Autori ovog udžbenika su Kosta Nikolić, Nikola Žutić, Momčilo Pavlović i Zorica Špadijer. Jugoslovenska vojska u otadžbini. Špadijer, Istorija za III razred gimnazije prirodno-matematičkog i IV razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, Beograd 2003, s. Jovanović, Kriza istorije, Beograd 2009, s. Ono je i indikator da su značajno prisustvo crkve u životu države, kao i značajan broj deklarisanih vernika, možda više želja crkve i države nego što su realnost, bar ako je suditi po ovoj anketi. Odgovori na pitanje o najznačajnijoj ličnosti ukazuju i da se prilikom odabira ličnosti koje su obeležile celokupnu istoriju, opet kao prvi izbor biraju srpske ili jugoslovenske ličnosti, i da i tu ispitanici vide pripadnike sopstvene nacije kao najznačajnije svetske faktore. Poruka je jednostavna — nema najznačajnijih ličnosti ili događaja ako im mi, na neki način, nismo doprineli. Najznačajnija ličnost u istoriji sveta Nikola Tesla Josip Broz Tito Adolf Hitler Isus Hrist Napoleon Bonaparta Albert Ajnštajn Aleksandar Makedonski Lenjin Mahatma Gandi Vinston Čerčil Džon Kenedi Kolumbo Vladimir Putin Staljin Barak Obama Julije Cezar Car Konstantin Če Gevara Nelson Mendela Abraham Linkoln Čarls Darvin Mihail Gorbačov Isak Njutn Aleksandar Fleming... Ne zna 21% 10% 8% 5% 3% 2% 2% 2% 2% 1% 1% 1% 1% 1% 1% 1% 1% 1% 1% 1% 1% 1% 1% 1% 22% 42 Neprosvećena prošlost U tom smislu važan je i podatak da je od 95 ličnosti, koje figuriraju na spisku odgovora vezanih za najznačajniju ličnost u istoriji sveta, čak 11 iz nacionalne istorije, što iznosi 11,5% ispitanika koji kao najznačajnije ličnosti iz istorije celog sveta vide Srbe. Na toj listi su Sveti Sava, Vuk Karadžić, Ratko Mladić, Aleksandar Karađorđević, car Dušan, Milutin Milanković, Zoran Đinđić, Stefan Nemanja, Miloš Obrenović, Boris Tadić i knez Lazar. I ovde je, na svoj način, vidljiva dnevna pozicija u sagledavanjima istorije, pa se tako savremenici Zoran Đinđić i Boris Tadić s jedne, i Ratko Mladić s druge strane svrstavaju u istorijske figure po, očigledno, ekstremno konfrontiranoj političkoj pripadnosti. Tako, na primer, ličnosti koje su unapredile svet svojim otkrićima i naučnim dostignućima, imaju slab rejting. Još jedno pitanje iz ankete naročito je značajno za sagledavanje viđenja sebe u svetskoj istoriji, a to je ujedno i pitanje koje je u celoj anketi dobilo najmanji procenat tačnih odgovora — samo 2%. Uzme li se u obzir tvrdnja najvećeg broja ispitanika da su o istoriji pa, dakle, i o prosvetiteljstvu, najviše naučili u školi, pitanje je gde su, kako i zašto iz njihovog sećanja nestali Volter, Ruso, Monteskje, Didro, Dalamber, Hobs, Lok, Hjum, Spinoza, Lajbnic...? Odgovori na zadatak navođenja jednog prosvetitelja otkrivaju niz zbunjujućih nepoznanica, iako je prosvetiteljstvo tema koja se obrađuje od osnovne škole. Oni koji su odgovorili na ovaj zadatak potvrdili su, i ovde, da građani Srbije, u velikim istorijskim ličnostima, događajima, procesima... Naime, ako uzmemo krajnje jednostavnu definiciju prosvetiteljstva, po kome ono označava duhovni preporod evropske inteligencije s kraja 18. Reč je o Dositeju Obradoviću i Svetom Savi, obojici sa po 25% odgovora, dok su daleko iza njih Volter i Žan Žak Ruso, koji su dobili svaki po 1%. Fransoa Mari Arue Volter Sveti Sava, Kraljeva crkva, manastir Studenica Uzme li se u obzir da su se prosvetitelji borili protiv ukorenjenih predrasuda i sklonosti ljudi da se pridržavaju usvojenih mišljenja, čak i kad su ona pogrešna, ne čudi toliko neznanje vezano za temu prosvetiteljstva, jer upravo srpsko društvo bar kako pokazuje cela ova anketa , ima one karakteristike, protiv kojih su se prosvetitelji, još u 18. Da je prvi srpski univerzitet u Srbiji osnovan oko 800 godina posle prvih univerziteta u Zapadnoj Evropi, znalo je 23,3% ispitanika. S druge strane, 8,3% stanovnika smatra da je srpski univerzitet osnovan pre prvog univerziteta u Zapadnoj Evropi, dok čak 23,7% misli da su osnovani u isto vreme. Neočekivano je i što 16% stanovništva misli da su univerziteti u Srbiji nastali tek posle 1945. Kako je moguće da tako visok procenat građana misli da je Beogradski univerzitet stasavao zajedno sa univerzitetima u Bolonji,19 Parizu,20 Oksfordu21...? Da li kod građana uopšte postoji svest kako izgledaju gradovi u kojima su se nalazili ovi univerziteti u 11. Šta se, na primer, dešava u Srbiji 1088, u godini u kojoj je osnovan najstariji univerzitet u Evropi, Univerzitet u Bolonji? Marka u Veneciji, francuski ep Pesma o Rolandu, katedrala u Pizi... Da li se radi o neprihvatanju neprijatne istine i o potpuno pogrešnoj samopercepciji? Više od dva veka po osnivanju prvog evropskog univerziteta, 19 20 21 22 Osnovan 1088. Blagojević, Srbija u doba Nemanjića, Beograd 1991, s. I samo obrazovanje se, u srednjovekovnoj Srbiji, drastično razlikovalo od obrazovanja na prvim evropskim univerzitetima. Ako bi građani za tu informaciju koristili Internet i medije, bili bi zbunjeni, mada ostaje činjenica da bi im ipak moralo biti jasno da je Univerzitet u Beogradu nastao vekovima posle prvih evropskih univerziteta. Tako, na primer, srpska Vikipedija navodi da je Univerzitet u Beogradu osnovan 24. Blagojević, Srbija u doba Nemanjića... Blagojević, Srbija u doba Nemanjića... U pitanju je raspon od skoro celog veka! O nestalnosti jubileja Univerziteta svedoči i članak Božidara Đorđevića u Godišnjaku grada Beograda, objavljen povodom stogodišnjice Univerziteta, koja je slavljena 1963. Ili se radi o nečem poražavajućem po srpsko društvo, što uočava Miroslav Jovanović? Po njemu su nespremnost i nesposobnost da se odredi tačan datum kada je započeo razvoj visokog školstva u Srbiji, potpuno ponižavajući i po društvo, i po kulturu, i svedoče o marginalnom mestu koje je u srpskom društvu i društvenoj svesti rezervisano za nauku. Činjenica da je samo 20,5% ispitanika znalo da je krunu dobio od pape pokazuje, s jedne strane, nepoznavanje činjenica koje se uče u školi ili, koje bi trebalo da se uče a, s druge strane, pokazuje nepoverenje prema drugima, u ovom slučaju prema papi, katoličanstvu i Vatikanu, koje se pojavljuje i u mnogim drugim odgovorima. I, naravno, uvek je lakše poverovati da su u pomoć pristigla i slovenska braća, pa 12,5% ispitanika misli da je Stefan Prvovenčani dobio krunu od ruskog cara. Na stranu što Rusija u to doba nije imala cara, i što je Rusko carstvo uspostavljeno tek u 16. Izgleda da ovi ratovi spadaju u najneprijatnije istine i da tu vlada kolektivna amnezija društva. Tako čak 70% stanovništva misli da je Srbija uvek vodila samo oslobodilačke ratove, a čak 51% ispitanika misli da je Srbija u svim ratovima koje je vodila u poslednjih 200 godina bila na pobedničkoj strani. Ovakvi odgovori zaista ne čude ako se uzme u obzir da je i u udžbenicima istorije, i u medijima, potencirana slika nepobedive Srbije, koja isključivo vodi pravedne, odbrambene i oslobodilačke ratove, koja je branik hrišćanstva od najezde Turaka, zbog koje je počeo Prvi svetski rat, i kroz koju Čerčil želi da zada odlučan udarac Adolfu Hitleru i nacističkoj Nemačkoj. Iako, zbog svega navedenog, ne čude, poražavajući su odgovori da preko 50% ispitanika ne zna ko je bombardovao Dubrovnik, da samo oko 9% 34 35 Prvi ruski vladar sa titulom cara bio je Ivan IV, koji je tu titulu dobio 1547. Srpska istoriografija još uvek nije rešila pitanje broja ratova, pa i broj od trinaest treba uzeti s rezervom. U knjizi Srbija 1804—2004, Ljubodrag Dimić pominje dvanaest ratova, dok Miroslav Jovanović, u istoj knjizi, pominje deset ratova 1804—1813; 1815—1817; 1848—1849; 1875—1878; 1885; 1912—1913; 1913; 1914—1918; 1941—1945; 1991—1999 , vidi: Dimić, Stojanović, Jovanović, Srbija 1804—2004. Tri viđenja ili poziv na dijalog, Beograd 2005, s. Možda najviše poražavaju odgovori vezani za opsadu Sarajeva i za zločin u Srebrenici. Naime, samo 12,8% ispitanika zna da je opsada Sarajeva trajala duže od tri godine, dok čak 20,3% tvrdi da Sarajevo uopšte nije bilo pod opsadom. Ovakav pogled na ratove devedesetih potvrđuje i anketa Beogradskog centra za ljudska prava o javnom mnenju u Srbiji, vezana za odnos prema događajima iz ratova na teritoriji bivše SFRJ. I ova anketa pokazuje da su građani najbolje informisani i da najviše veruju u istinitost događaja u kojima su stradali Srbi, što je u skladu s uverenjem građana da su Srbi u ovim ratovima podneli najviše žrtava. Mediji su, više od decenije, lažima i propagandom pripremali stanovništvo za krvavi raspad zemlje, a onda su, dok su ratovi trajali, slali potpuno lažnu sliku o njima, često u naknadnim izveštajima pobijajući ono što se u direktnim snimcima videlo. Autentični materijali proglašavani su za montaže u Dubrovniku su, prema tadašnjim medijima, stradale postavljene automobilske gume, a ne istorijski spomenici! I danas, kada su ratovi za nama, retki su mediji, kao što su retki i političari, koji, uprkos obilju materijala i dokaza, insistiraju na preispitivanju prošlosti i na suočavanju sa istinom vezanom za raspad zemlje i ratove devedesetih. Još je to bitka koju, pre svih, vode nevladine organizacije i pojedinci, dok predstavnici nekih stranaka, na primer, i dalje negiraju postojanje genocida u Srebrenici. Sličan odnos prema ratu vidljiv je i u aktuelnim udžbenicima istorije. U udžbeniku za osmi razred izbegava se tema odgovornosti i ne pominju se konkretni zločini, a samim tim ni zločinci. O žrtvama da i ne govorimo. Etničko čišćenje ostalo je zabeleženo kao najsuroviji oblik stvaranja novih nacionalnih teritorija. Ratovi devedesetih još oskudnije su opisani u udžbeniku za završne razrede gimnazije, bez pominjanja ijednog zločina, ili ijedne žrtve. Najveći procenat ispitanika 35,3% smatra da je međunarodna zajednica najodgovornija za raspad Jugoslavije, a kada se imenuju pojedinačni narodi, pored Hrvata 70% , Slovenaca 33% , Muslimana 12% i Srba 9% , za raspad Jugoslavije su krivi i Amerikanci 9% , Nemci 2% i Englezi 1%. Jezikom proste matematike, podjednak procenat građana smatra da su za raspad Jugoslavije krivi Srbi, koliko i predstavnici, možda još uvek trulog, Zapada. Sve ovo je posledica srpske politike devedesetih godina 20. Jovanović, Istorija za 8. Špadijer, Istorija za III razred gimnazije prirodnomatematičkog i IV razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, Beograd 2003, s. Kuljić, Prevladavanje prošlosti — uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd 2002, s. Bilo je tu traganja za identitetom u raskidu s Osmanskim carstvom; u okretanju, na različite strane, ka Rusiji, Austriji, Francuskoj, Italiji; posle Drugog svetskog rata, Sovjetskom Savezu i Americi, a danas Evropskoj uniji, i, ponovo, Rusiji. Iako je Hladni rat završen padom Berlinskog zida, u glavama ispitanika kao da je sukob dve velike sile ostao jedan od dominantnih načina na koji se posmatraju i vrednuju mnoge ličnosti i događaji. Tako je i u anketi jedan od najkrupnijih događaja 20. Iako je televizijski snimak sletanja na Mesec samo 20. Tri viđenja ili poziv na dijalog, Beograd 2005, s. Štaviše, posada Apola 11 je samo stotinak dana posle šetnje po Mesecu, prošetala i po Beogradu 18—20. Značajno je za razumevanje politike nesvrstanih, koja se ponovo aktuelizuje i danas, i izdvajanje ličnosti poput Mahatme Gandija i Indire Gandi, Nehrua, Gadafija i Kastra. Ovakve podele u odgovorima, bilo da se radi o sletanju na Mesec ili o omiljenim istorijskim ličnostima, otvaraju pitanje da li je Hladni rat u Jugoslaviji završen? Kraja Hladnog rata i pada komunizma Srbija nije bila svesna ni kada se 1989. Kada se Berlinski zid rušio i kada je u Evropi komunizam prestajao da postoji, a istočnoevropske zemlje započinjale procese demokratizacije, Srbija je ušla u 52 Neprosvećena prošlost deceniju krvavih ratova i post-komunističke, a u mnogo čemu i post-moderne diktature. Pored ignorisanja svetskih tokova i procesa koji su u potpunosti promenili izgled sveta, u Srbiji je krajem osamdesetih godina 20. O tadašnjem nerazumevanju sadašnjosti i političke realnosti svedoči i trenutak u kome je Savezna skupština donela Rezoluciju o stupanju SR Jugoslavije u savez sa Rusijom i Belorusijom, što je još jedan od dragocenih primera apsolutnog neshvatanja tadašnjih političkih elita da je Hladni rat završen, pa i političke autističnosti tih elita u pogledima na međunarodnu realnost i njene moguće uticaje na jugoslovenske probleme. Milosavljević, U tradiciji nacionalizma... Stojanović, Ulje na vodi... Rusija je, u anketi, dobila 31% odgovora, kao jedna od zemalja pobednica, jer je stereotip o savezništvu jači od istorijskih činjenica. Rusija, naime, jeste ušla u Prvi svetski rat na savezničkoj strani, ali je iz njega, zbog revolucije koja je u međuvremenu 1917 izbila, izašla potpisavši Brest-Litovski mir 3. Iracionalne ljubavi prema Rusima nije se odrekla ni postpetooktobarska Srbija, što je kulminiralo 2009. Stojanović, Ulje na vodi... Prilikom posete Medvedeva Beogradu najavljeni su veliki projekti u oblasti energetike, izgradnja velikih infrastrukturnih objekata, obnova Đerdapa, dolazak Gasprom banke, širenje liste proizvoda koji će se iz Srbije bescarinski uvoziti u Rusiju... Odnosno, šta nam je doneo ruski kredit? Najavljeni kredit za železnicu u vrednosti od 800 miliona dolara sveo se u junu 2010. I dok se neizvesne ruske pare čekaju, u junu 2010. Manjak prostora, na isti način, dobija i Evropska unija u udžbenicima istorije. Pogled na svet i okruženje, opterećen pogrešnim čitanjem istorije i nerazumevanjem sveta u kome živimo, prisutan je i u pogledu na Evropu i Evropsku uniju. Nasuprot ovim biološki i moralno posrnulim spodobama, kreiran je krepki lik Srbije, koji s gađenjem i stidom posmatra nakazu pred sobom. Realnost Evrope, ali i sveta — kraj Hladnog rata, stvaranje demokratskih država u centralnoj i istočnoj Evropi, stvaranje Evropske unije, nisu teme koje, poput ratova i nacionalne istorije, zanimaju autore udžbenika istorije. Tako su u udžbeniku za završne razrede srednje škole, na smo četiri strane, objašnjene krize u komunističkim zemljama, od revolucije u Mađarskoj 1956, do glasnosti i perestrojke i pada komunizma. Lekcije o Evropskoj zajednici i Evropskoj uniji ukazuju na odnos prema celoj ideji evropskog zajedništva, i prema pitanju da li Srbija uopšte sebe vidi kao deo, makar i potencijalni, ujedinjene Evrope. Čolović, Politika simbola, Beograd 2000, s. Špadijer, Istorija za III razred gimnazije prirodnomatematičkog i IV razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, Beograd 2003, s. Živković, Istorija za 8. Radović, Istorija za III razred gimnazije prirodno-matematičkog smera i IV razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, Beograd 2000. Shvatanje da Hladni rat još traje, kao i shvatanje da je Evropa negde drugde, i dalje uljuljkuje lažno osećanje o specifičnom i veoma važnom položaju Srbije, koje doprinosi sunovratu srpske diplomatije i traženju pozicija koje u svetu, u kome je Hladni rat davno završen, nisu realne. U postpetooktobarskom razdoblju, gledanja političke elite na istoriju i svetsku realnost donekle su se menjala u pozitivnom pravcu, bar u pokušajima i naznakama, ali bez značajnijih rezultata, prevashodno zbog nekonzistentnosti u stavovima i neodlučnosti. I istoriji i svetskoj realnosti još se, naime, pristupa iz pozicija trenutnih interesa, uz takoreći dnevna kalkulisanja koliko koja pozicija može da donese ili odnese glasova na izborima. U takvoj situaciji, naučna i stručna utemeljenost gube značaj pred diktatom trenutka i trenutnih procena. U politizaciji svih društvenih tokova, i istoriju i poglede na savremeni svet određivaće još dugo politika, te će se Srbija, zato, i u najkrupnijim pitanjima, u kojima bi činjenice morale da budu neumoljive i nepromenjive a ne koalicione i koaliciono dogovarane, vrteti u začaranom krugu koalicione, nenaučne, istorije. Špadijer, Istorija za III razred gimnazije... Privredni planeri smatrali su da se rešenje problema može naći samo unutar zajedničkog tržišta. Posle višegodišnjeg planiranja, Evropska ekonomska zajednica stvorena je 1958. Osnivači su bili Francuska, SR Nemačka, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg. U narednih pet godina Zajednica je postala najveća trgovinska sila sveta. Ovi privredni uspesi doveli su do širenja Zajednice, koja je 1992. Jovanović, Istorija za 8. Vidi, na primer: V. Šmale, Istorija evropske ideje, Beograd 2003, s. Samardžić, Evropska unija kao model nadnacionalne zajednice, Beograd 1998, s. Odgovor na pitanje šta da se radi možda najpre treba tražiti u onome što su ispitanici u ovoj anketi najmanje znali — u prosvetiteljstvu, odnosno u prihvatanju ideja prosvetiteljstva u Srbiji danas, više od dva veka posle njegovog nastanka. Ovo prosvećivanje treba da sprovode državne institucije, mediji, političari, intelektualci. Procenat građana koji izjavljuju da su o istoriji najviše naučili u školi, ukazuje i na veliki značaj prosvete, nastave istorije i školskih udžbenika. U tom pogledu, učiti se, naravno, može i mora i na primerima drugih. Za razliku od udžbenika u Srbiji, u kojima su i Srbi i srpska država predstavljeni u svoj svojoj nerealnoj veličini, udžbenici u Norveškoj, na primer, pružaju drugačiju sliku ove nordijske zemlje i njenog društva, kao male zemlje, u kojoj mali čovek znači više od svakog kralja. Isto je i sa generalnim pristupom skandinavskih zemalja prošlosti i njenim tumačenjima. U Norveškoj se nacija, kada se objašnjava učenicima, objašnjava kroz pojedinca u određenom istorijskom trenutku, i ne vezuje se za državu i njenu moć, jer je koncept nacije i države, u korist pojedinca, napušten još sredinom 19. Pojedinačno gledano, 38% Norvežana je kao stub nacije videlo Parlament, 16% Šveđana velika industrijska preduzeća, a 11% Danaca narodne škole iz 19. Institucije demokratije, odnos prema prirodi, svest o tome da su za jaku naciju potrebna moćna preduzeća dakle, jaka privreda i ekonomija i škole, a ne gusle i kundaci, očigledno su doprinele tome da skandinavske nacije budu prosperitetne i srećne nacije. Pored ovakvog odnosa prema naciji, u skandinavskim zemljama se potencira i osećanje pripadnosti celoj Skandinaviji. Svest o zajedništvu i povezanosti mimo granica je prisutna u udžbenicma, literaturi, enciklopedijama. Još od šezdesetih godina 20. U Švedskoj se već dugo uči Istorija Skandinavije, a jedan od nezaobilaznih udžbenika istorije je Istorija susednih zemalja. Skandinavske zemlje, koje su ovakvim 65 Za sve podatke o skandinavskim zemljama i njihovom odnosu prema istoriji, beskrajnu zahvalnost dugujem profesoru Ljubiši Rajiću, sa Grupe za skandinavske jezike i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Ovakav pogled na prošlost, istoriju, naciju, i, uopšte, pogled na svet, sigurno je jedan od razloga što skandinavske zemlje međusobno nisu ratovale poslednjih dvesta godina. Da li bi bilo moguće da se ulica Srpskih vladara zove po nekom osvajaču, recimo — Ulica Sulejmana Veličanstvenog? Rezultat ovakvog pristupa istoriji su i neki drugi parametri, koji se i te kako tiču svakog Norvežanina i određuju mu život. Norveška je druga zemlja u Evropi po bruto nacionalnom dohotku, sa 95. Srbija je na začelju liste iza nje su samo Belorusija, Ukrajina, Bosna i Hercegovina, Albanija, Ukrajina, Crna Gora i Moldavija , sa 6. Rečenice otkucane na prividno nevinim tastaturama mogu biti smrtne presude. Samoispitivanje jedne istorije i jednog istoričara. Lisjen Fevr je bio savremenik i učesnik Prvog svetskog rata. Na predavanju koje je održao 1993. Za njih su oba događaja podjednako praistorijska. Ali za mene je 30. Đak koji se tog dana sa sestrom vraćao iz škole i video naslov u novinama još uvek je negde u meni. Još uvek mogu da vidim tu scenu, kao u snu. Sa druge strane, ono neminovno primorava istraživača da se pre svega zamisli nad pitanjem: Ko su građani i građanke kojima još uvek, i posle 96 godina, nije svejedno kada se pomene sarajevski atentat? Da li ih, bar na osnovu većinskih odgovora, možemo poistovetiti sa mladim oficirom koji je nakon sloma vojske Kraljevine Jugoslavije u aprilskom ratu 1941. Bežeći, kao i mnogi tih dana, ka jadranskoj obali, Čokor je ušao u kafanu pored puta da se odmori. U tom trenutku austrijskog pesnika i dramaturga jedino je zanimalo da li su pomenuti Obilić i Branković članovi vlade, oficiri generalštaba ili neki od beogradskih političara. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Beograd 1996, s. Takvo ubeđenje bilo bi pogrešno. Većinski odgovori otvaraju dva izuzetno značajna pitanja. Prvo je pitanje izgradnje istorijske svesti a drugo percepcije prošlosti. Istorija se po svemu sudeći ne zna jer se ljudi prošlosti ne sećaju. Oni je ponovo izgrađuju. Sadašnjost je njihova jedina poznanica i samim tim jedini vizir kroz koji posmatraju prošlost. Ipak, manifestovanje prepoznatljivih oblika istorijske svesti ukazuje na to da su isti oni koji se ne sećaju prošlosti, svesni prošlosti. Hobsbaum smatra da se ne možemo uzdržati od situiranja sebe samih u kontinuumu sopstvenog života ili porodice i grupe kojoj pripadamo. Nemoguće je ne porediti prošlost i sadašnjost. Upravo tome služe porodični foto-albumi ili kućni filmovi. Akteri ne moraju biti Obilić, Branković ili Princip. Neka institucija, recimo univerzitet proslavlja svoj sedamdeset peti rođendan. Istorija nam je po svemu sudeći potrebna i koristimo je čak i kada ne znamo zašto. Da je vaspitna funkcija udžbenika izuzetno važna najbolje govori činjenica da je njeno istraživanje počelo krajem 19. Negde, možda i jeste. U Srbiji udžbenici istorije i dalje izgledaju kao priručnici za predvojničku obuku, ali i mnogo više od toga. Odgovori koji isključuju jedni druge sugerišu da su neki od građana i građanki Srbije koji su odgovarali na ova pitanja savladali lekciju o naseljavanju Slovena na Balkansko poluostrvo ali im se najviše dopao onaj deo u kome piše: 24 25 26 27 D. U nedeljniku Vreme br. Autor skreće pažnju na jednu od epizoda stripa o Supermenu autori Kurt Busiek i Carlo Pacheco, izdanje DC Comics, 2006 u kojoj popularni junak sreće čudovište iz svemira na Trgu Republike u Beogradu. Čudovište čupa iz postolja spomenik Knezu Mihailu i baca ga na zgrade u blizini. Štitiću vas dok ne stignete na sigurno! Danas to više nije ni važno. Plašim se da me i na jednoj i na drugoj strani čeka Meduza i da bih vrlo lako mogla da se pretvorim u stenu. Zaglavljena sam na pola puta i vreme stoji zajedno sa mnom. Vreme se nekada jasno otvaralo preda mnom, 29 30 31 A. Knjigu Eve Hofman Izgubljeno u prevodu objavila je 2002. Kada bih poželela da zadržim neki momenat, to je zato što sam želela da ga proširim, da ga doživim punim plućima. Sada, vreme nema dimenzije, ne pomera se ni unapred ni unazad. Sputavam prošlost, kruto se opirem budućnosti: želela bih da zaustavim tok vremena. Za kaznu, uhvaćena sam u klopku bitisanja u uvek istoj sadašnjosti, drugoj strani življenja u sadašnjosti, koja nije večnost već zatvor. Davanje prioriteta nacionalnoj prošlosti, što implicitno znači i nacionalnoj budućnosti nije bilo novina devedesetih. Da je drugačije, zar bi 2010. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Beograd 1996, s. Bio je to trijumf i sasvim sigurno jedan od najznačajnijih događaja u razvoju istorijske nauke kod nas. Najviše takvih pojava našao je proučavajući razdoblje srpske političke i književne istorije između 1848. Po njemu, Jugoistočna Evropa je preživljavala period dezorijentisanosti, gubitka sigurnosti u domenu svakodnevne kulture i suočavala se sa nepreglednošću u neposrednom okruženju. Pogled je neminovno uperen ka prošlosti. Niko je se zapravo nije sećao a svi su je bili svesni. Povratak tradiciji i folkloru bio je garant očuvanja nacionalnog identiteta ali i način da se povratkom u slavnu nacionalnu prošlost projektuje siguran svet u sadašnjosti. Ogledi o narodnoj kulturi u jugoistočnoj Evropi, Beograd 2000, s. Uvodni članak vidovdanskog broja Politike 1989. Kosovski motivi nisu zaobišli dramu Ljubomir Simović , slikarstvo Mladen Srbinović, Miloš Gvozdenović ,47 film Zdravko Šotra itd. Kosovska simbolika nije mogla zaobići ni tzv. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ubrzo zatim izbio je rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini gde su nam, kako primećuje Olga Zirojević, protivnici bili ne bosanski muslimani, nego Turci, naši stari ali i mitski neprijatelji. Albanska usmena tradicija, kao na kraju i srpska, duboko je uticala na nacionalnu istoriju i samopercepciju ali nikada nije dobila svetsko priznanje kao srpska jer albanski jezik nije bio šire poznat. Drugo, albanski ep o Kosovu nikada nije igrao ključnu ulogu u izgradnji nacionalnog identiteta, kakvu je od 19. Treće, za razliku od srpske usmene tradicije koja je ipak odumrla, albanska je još uvek veoma živa. Albanska usmena tradicija o boju na Kosovu živa je pre svega na Kosovu. Ana di Lelio je uočila dva vida kolektivne memorije kada je u pitanju upotreba kosovskog mita. Sa druge strane, umanjuje se značaj masovnog prelaska velikog broja Albanaca na islam i prednost se daje njihovoj predosmanskoj kulturi. Poslednjim dešavanjima na Kosovu, proglašenjem nezavisnosti definisan je novi kontekst za oživljavanje gore opisanih kolektivnih memorija. Broj radova koji se bave pojavama kao što su nacije, nacionalni pokreti i uloga koju igraju u istorijskom razvoju veći je u periodu od 1968. Iako se nacionalizam ukorenio u peridu između 1870. Masovna istrebljenja i genocidi koji su počeli da se dešavaju već za vreme Prvog svetskog rata66 nisu se završili do dana današnjeg. I pored evropske i vlastite narodne kulture sve balkanske nacije su se opredelile za svoju varijantu osmanske kulture, što ne treba da čudi, jer je otomanska vlast imala najtrajniji i najjači uticaj na Balkanu. Nije postojala balkanska nacija koja nije imala negativan odnos prema otomanskom nasleđu. Program, mit, stvarnost, Beograd 1996, s. Program, mit, stvarnost, Beograd 1996, s. Program, mit, stvarnost, Beograd 1996, s. Ogledi o narodnoj kulturi u jugoistočnoj Evropi, Beograd 2000, s. Slikovit Hobsbaumov opis govori o tome da je naš doživljaj drugog konstrukcija koja se gradi unutar određenog društvenog i istorijskog konteksta. Da li znate ime jednog prosvetitelja? Sa jednim procentom glasova Žan Žak Ruso se izborio za četvrto a Volter za peto mesto. Da li znate ime jednog prosvetitelja? Iako kratka, istorija srpskog junaka Miloša Obilića je veoma bogata. Uoči i za vreme jugoslovenskih ratova srpski nacionalisti su lik Miloša Obilića poistovećivali sa nacionalnom svešću Srbije. Ova uloga Miloša Obilića nije bila nova jer je još od 19. Bio je nadahnuće za stvaranje srpske kraljevine. Postao je ikona pokreta za slovenski reciprocitet. Obilić je oživljavao slavnu nacionalnu prošlost srednjeg veka koja je legitimizovala Srbiju kao centar okupljanja i ujedinjenja Južnih Slovena. Posebno je zanimljivo saznanje da Miloš Obilić verovatno nije postojao. Miloš Obilić se ne javlja ni u jednoj pesmi Kosovskog ciklusa. To je zato što se omiljeni srpski junak nije rodio u srpskoj već u epskoj poeziji zapadnog Balkana i jadranskog primorja. Cela bitka je navodno izmišljotina. Reč je o zaveri koju su skovali Muratov sin Bajazit i Lazarov sin Stefan kako bi ubrzali smenu na prestolu, A. Pravoslavna crkva nikada nije postala osamostaljeni politički faktor pa je autokefalnost pravoslavnih crkava bila jedan od faktora nacionalnodržavne integracije. Država i crkva bile su dva vida iste stvari, R. Tek je Njegoš povezao mit s idejom o organskom stvaranju srpske nacije. U Gorskom vijencu Kosovska bitka je po prvi put pretvorena u ideju koja mobiliše za rat. Tako je mit postao mobilizatorska ideja zahvaljujući političkim elitama. U atmosferi sve popularnije kosovske tradicije raslo je i interesovanje za Vidovdan. To bi se i moglo razumeti da 15. Naziv Vidovdan, ispisan crvenim slovima, pojavio se u crkvenom kalendaru tek od kraja 19. U kalendarskom delu državnog shematizma u Srbiji nalazi se od 1864. Prvi put je naznačeno da se radi o državnom prazniku 1890. Kao kosovski simbol, Vidovdan je došao u središte pažnje kao dan konačnog obračuna sa Turcima tek početkom 20. Po prvi put u kalendaru za 1914. Upravo od tada na Vidovdan se evociraju sećanja na pale ratnike i deli se jelo i piće za njihovu dušu, kao i u mitska vremena na ovaj dan kada bi domaćin kuće svakom mlađem ukućaninu 85 86 Isto, s. Okićeni božurima svi bi zajedno izvodili igru Vidovdanku. Reci iskreno, Michi, nisu li i tebi ti ljudi blesavi? Pogreb umjesto ukopa, preminuo, a ne umro. Napustio nas je i zaspao, sklopio oči zauvjek. Bog ga je pozvao sebi. Tako kažu na televiziji u vesternima. Od 28% građana koji su dali odgovor najviše njih tj. Kuljić, Sociologija generacije, Beograd 2009, s. Za istorijsku možda i jeste. Za neke druge nije. Pojam generacije kao socijalno-istorijske pojave, prvi put je postao predmet analize u socijalnoj filozofiji 19. Deca se neminovno identifikuju sa generacijom svojih roditelja. Tada sam prvi put primetila da moj otac na jednoj fotografiji iz tog vremena nosi crnu uniformu s mrtvačkim glavama. Tada sam već bila poslanica Zelenih u saveznom parlamentu i nisam se usudila da pitam oca: bilo mi je neopisivo teško. Nisam smogla snage, nisam mogla... U ponovo ujedinjenoj Nemačkoj iz 1989. Proces integracije nametao je drugačije porodično pamćenje, tj. Dubil, Niko nije oslobođen istorije. Nacionalsocijalistička vlast u debatama Bundestaga, Beograd 2002, s. Aluzija na studiju: H. The Holocaust in German Family Remembrance. Fotografijama popularnih manekenki današnjice korišćenim u reklamnim kampanjama izmenjen je kontekst, tekstom kojim je umetnica želela da, između ostalog, podseti na heroine narodnooslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu nimalo strane generacijama koje su odrastale u socijalističkoj Jugoslaviji Sanja Iveković je rođena 1949. Nešto slično se desilo i sa poslesocijalističkim kulturama sećanja u jugoistočnoj Evropi. Jasno je da je sve što su mladi učili ne samo o Drugom svetskom ratu već i o socijalizmu postalo nevažaće u atmosferi etničkih čišćenja. Rat je sastavni deo svake lične i porodične istorije. Dva svetska, dva rata sa Turskom, dva sa Bugarskom, ratovi u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, na Kosovu i rat sa NATO vojnim savezom, menjali su živote i oblikovali lične identitete, a njihova tumačenja bila su jedan od osnova svake ideologije i političke prakse tokom poslednja dva veka. U kolektivnoj i pojedinačnoj svesti učesnici ratova dobijali su atribute heroja i izdajnika, mučenika i zločinaca, postajali su stalni korektiv i aktivni kreator sadašnjosti. Način na koji su zapamćeni je kreirao modele ponašanja i sisteme vrednosti kraljevine Srbije, monarhističke i socijalističke Jugoslavije i današnje Republike Srbije. Pozicioniranje rata u centar javnog polja ne predstavlja, međutim, fenomen karakterističan samo za Srbiju. Opravdavanjem sopstvene i uloge najbližih osoba u ratnim dešavanjima, pojedinci i grupe su oduvek legitimisali svoje pozicije u okviru porodice, lokalne ili nacionalne zajednice, a države svoje mesto u međunarodnom sistemu. Ono što je u Srbiji specifično jesu anahrona i autistična tumačenja ratnih sećanja, čije su tragične posledice kulminirale u deceniji brisanja granica i ujedinjavanja evropskih država. Umesto kritičkog tumačenja i dekonstrukcije ratnih narativa, u Srbiji su na samom kraju 20. Stoga je iz današnje perspektive izuzetno važno uskladiti nužno redukovanje prenaglašenih sadržaja iz događajne istorije ratova i ratovanja u javnom prostoru a posebno u školskim programima , sa potrebom daljih analiza uticaja koje su ratovi imali u procesima razvoja, ali i regresije društva. Kroz simbolizam mučeništva sopstvene nacije u ratu i satanizaciju protivničke, ostvarivalo se društveno jedinstvo i razvijala osećanja empatije. Štaviše i komunistički revolucionalrni diskurs, koji je počivao na heroizaciji jedne i defamaciji druge klase, nikada nije negirao snagu nacionalnog identiteta. U stvarnosti oni su bili aktivni kreatori kolektivnog pamćenja — moderatori slika prošlosti nastalih unutar samo definisanih društvenih grupa i predstava, stvorenih kroz međugeneracijski dijalog unutar porodice. Stabilna, politički i pravno funkcionalna društva otvorila su prostor za više-manje skladno preplitanje brojnih privatnih i javnih narativa. Tako su ne samo onemogućene sumnje i nepoverenje u zvanična tumačenja i proklamovane istine, već su kroz usaglašavanje različitih načina na koje su ratovi interpretirani u javnom i privatnom prostoru ublaženi konfliktni odnosi unutar zajednica. Na taj način je omogućeno postizanje društvenog konsenzusa oko aktuelnih političkih problema i dilema. U društvima čije političke elite nisu dovoljno brzo shvatile nužnost menjanja postojećih formi i simbola, decenijama važeće tradicije su izgubile na značaju i urušile se u javnom prostoru. Izbor istine u koju je odlučio da veruje nije bio racionalno, već isključivo emotivno uslovljen. Odnos prema prošlosti kao osnov političke stabilnosti uvek se izgrađivao kroz različite vidove memorizovanja istorijskih događaja — posebno ratova — kako u privatnom, tako i u javnom prostoru. Uvek je bio utemeljen na širokom poznavanju konsenzualno prihvaćenih ili pak nametnutih činjenica i na njihovim racionalnim objašnjenjima, ali istovremeno nikada nije bio lišen emotivne komponente, odnosno provokacije. Preciznije, odnos prema prošlosti uvek je jasno reflektovao emocije iz sadašnjosti i osim na površini, odnosno u javnom polju, u potpunosti je bio lišen ideoloških kanona. Iznetu tvrdnju možda najbolje dokazuje istraživanje koje je pre nekoliko godina sprovedeno u Nemačkoj. Ono je pokazalo da je više od pola veka od završetka Drugog svetskog rata, obrnuto proporcionalno poznavanje činjenica sa preispitivanjem uloge sopstvene porodice u nacističkom režimu. Kako su se znanja o prošlosti u Nemačkoj povećavala, tumačenje uloge sopstvene porodice je 1 2 O Kolektivnom sećanju videti: M. Halwbach, On Collective Memory, Chicago 1992. Sa jedne strane, ona su saobražavana tumačenjima koja su nacizam predstavila kao najveće zlo prema kome je uspostavljena distanca. Kroz puno saznanje činjenica o kompromitovanoj prošlosti ostvareno je njeno moralno vrednovanje. Međutim, neupitno saznanje užasa Drugog svetskog rata koje je vodilo bezpogovornom prihvatanju činjenica, uslovilo je retuširanje uloge najbližih predaka u toj istoriji. Objektivna znanja su reinterpretirana kroz međugeneracijski dijalog unutar porodice. Navedenim istraživanjem je problematizovan odnos znanja o prošlosti i načina njegove asimilacije od strane pojedinca, odnosno emotivnog prihvatanja naučenog. Veze odanosti prema bliskim osobama uslovile su naknadnu rekonstrukciju, opravdanje, pa čak i negiranje zločina. Proces suočavanja sa zločinima i onim što je u istoriji neprijatno i sramno, u najširoj populaciji je ostao na nivou opštih osuda, lišen istinskog saznanja kolektivne i individualne odgovornosti. Kako ćemo razumeti ono za šta tvrdimo da je istina o prošlosti i kako ćemo faktografiju kontekstualizovati jeste suština našeg odnosa prema sadašnjosti u kojoj živimo. Međutim, iako znanje istorijskih činjenica ne predstavlja rešenje društvenih problema, ono je svakako prvi korak ka njihovom razumevanju. Na koji način građani Srbije vide vreme i događaje u kojima su i sami učestvovali, ili bili svedoci? Na koji način danas vrednuju poslednje jugoslovensko iskustvo, Drugi svetski rat u kome je socijalistička Jugoslavija nastala i ratove u kojima se raspala devedesetih godina prošlog veka? Odgovori na postavljena pitanja najjasniji su odraz savremenog društva u Srbiji, koje se konstituiše upravo kroz sećanja na najbližu prošlost. Bilo da se radi o učesnicima ili posmatračima, aktivnim, ili pasivnim oponentima istorijskih događaja, građani Srbije svoje pozicije u savremenom trenutku grade kroz procese distanciranja ili suočavanja sa svim što se dogodilo u nedavnoj prošlosti i kroz ne prihvatanje sopstvene odgovornosti. Zato je današnja nejasna i često oprečna tumačenja raspada Jugoslavije koja predstavljaju kulminaciju kontinuirane, decenijama prisutne kakofonije istorijskih slika, nemoguće shvatiti samo kao refleksiju, već mnogo više kao uzročnike savremene političke konfuzije u Srbiji. Ratovi Decenijama potisnuta na marginu, negativna tumačenja socijalističke ideologije i ideja jugoslovenstva, od početka osamdesetih godina prošlog veka gotovo su preplavila javni prostor u Srbiji, usmeravajući proces dekonstrukcije postojećih sistema vrednosti. Pejzaž sećanja koji je decenijama bio omeđen naučnim interpretacijama, umetničkim artefaktima i simbolima, spomenicima i spomen parkovima postepeno je odbacivan i, činilo se jedno vreme, čak potpuno izbrisan. Konsekventno su i predstave Drugog svetskog rata kao događaja u kome je obnovljena jugoslovenska država i sprovedena socijalistička revolucija, u javnom prostoru pretrpele najveće promene. Promenjene su uloge učesnika rata, a time i način tumačenja fašizma i antifašizma. Opravdanja do tada neupitnih zločina i zločinaca, objašnjenja i razumevanja kolaboracije i osude pobednika pratila su, ali u znatnoj meri i uslovljavala proces raspadanja države. Ona nastavljaju da zamagljuju predstave i pobuđuju sumnje u sve ranije predstavljene istine koje se tiču prošlosti, ali i sadašnjosti u kojoj živimo. Stoga već samo analiza viđenja Drugog svetskog rata jasno svedoči da je jedini odgovor društva u Srbiji na postojanje problema — njegovo potiskivanje, a nikako rešavanje. Iako, naime, trećina građana Drugi svetski rat i dalje prepoznaje kao najznačajniji istorijski događaj na globalnom nivou, identifikujući ga sa simbolom atomske pečurke i posredno sa početkom novog atomskog doba, u istoriji Srbije njegov značaj izdvaja znatno manji broj građana 8%. Stoga ne čudi što za polovinu onih koji su ga prepoznali kao najvažniji događaj u istoriji Srbije, Drugi svetski rat predstavlja najpozitivniji, dok ga polovina percipira kao najnegativniji istorijski događaj. Činjenica da je više onih koji smatraju da su Kosovski boj, Prvi srpski ustanak i oslobođenje od Turaka značajniji događaji iz prošlosti, svedoči koliko su istaknute epizode nacionalne istorije danas vezane za gubitak, ili sticanje državnosti Srbije i koliko su, tokom poslednje dve decenije, izbrisane gotovo sve veze sa jugoslovenskim državnim tradicijama. I pored toga što je pozicioniran kao globalno najznačajniji istorijski događaj, Drugi svetski rat gotovo polovina građana Srbije 41% i dalje posmatra iz lokalne perspektive i vezuje isključivo za period u kome se odvijao na teritoriji Jugoslavije, odnosno za godine 1941—1945. Samo nešto manje građana 38% tačno određuje vreme njegovog trajanja. Činjenica da je u svesti polovine Srbije tumačenje istorije konstantno lišeno evropskog i svetskog konteksta, uslovljava nepostojanje šire slike pri vrednovanju sadašnjosti i svodi se na zaključke donete samo iz sopstvene perspektive i iskustva. Ona jasno svedoči i o karakteru obrazovnog sistema, koji je naglašavao omeđenost Drugog svetskog rata nacionalnim jugoslovenskim kontekstom. Zato i ne čudi što, iako zbunjeni oko godine početka rata, građani veoma dobro znaju da je 1945. Pri tome čak 60% jasno ističe 9. Samo 4% potpuno greši u definisanju tog praznika, ali je intrigantno da čak 36% jasno tvrdi da ne zna šta on obeležava. Decenijama zvaničan državni praznik istina jedan od radnih dana na kalendaru proslava , nestao je iz sećanja više od trećine građana Srbije. Posebno je interesantno što manje od 1% građana prepoznaje 9. U situaciji kada je odnos Srbije i Evrope u najmanju ruku moguće definisati kao dubiozan, njegova simbolika još uvek nije prihvaćena. Jedan od ključnih simbola Evropske zajednice i njen zvanični praznik, u Srbiji je još uvek gotovo potpuno nepoznat, kao što je i sam koncept evropskog jedinstva iako objekat stalnih manipulacija političkih elita prilično dalek građanima Srbije. Trećina Srbije je eksplicitna u stavu da ne zna šta se dogodilo toga dana. Brojne diskusije koje su problematizovale otpor Jugoslovena priključivanju Trećem rajhu, potisnule su značaj tog datuma iz kolektivnog pamćenja. Očekivano, najmanje znanje o demonstracijama protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu su ispoljili najmlađi građani Srbije, ali je istovremeno izbrisano sećanje i onih koji su kroz školski sistem i lično iskustvo nužno bili upoznati sa značajem 27. Decenijama glorifikovana voljna odluka građana Srbije da se suprotstave fašizmu, bila je osnov herojskog narativa socijalističke Jugoslavije. Činjenica da 9 Interesantno je da je procenat onih koji su odgovorili da je 9. Međutim, nemogućnost postizanja konsenzusa o pitanju kolaboracije i otpora fašizmu, kao i negativno određivanje prema vremenu socijalizma, uslovili su brisanje sećanja koja su decenijama bila važan element identiteta građana Jugoslavije. Štaviše, navedeni datum je u nacionalističkom diskursu predstavljen kao početak građanskog rata u Srbiji. Suprotstaviti se pristupanju Trojnom paktu, značilo je 1941. Stoga savremeno marginalizovanje tog datuma, svedoči o distanciranju od antifašizma na kome je izgrađena savremena Evropa, kojoj bar deklarativno teži da se pridruži i Srbija. Uloge su promenjene tako da su komunisti postali novi tumači uloge Vuka Brankovića, što jasno svedoči koliko je zamena teza u osnovi pojednostavljenog gledanja u prošlost koje zapravo teži redefinisanju sadašnjosti. Gavrilo Princip je i danas u svesti većinske Srbije deo nacionalnog herojskog narativa, koji podstiče buntovništvo. Atentat na Franca Ferdinanda je poput ubistva Murata, kao viteški čin shvatila polovina građana. Preimenovanje i prevrednovanje uloge istorijskih aktera izvedeno je u procesu izgradnje novog političkog kursa, ali ono nikako nije označilo negaciju epskog narativa, već samo zamenu uloga heroja ulogama izdajnika. Pronalaženjem prikrivenog negativca u drami, pozicija žrtve postala je još jasnija. Tako je i izbor novog izdajnika omogućio nastavak predstavljanja sopstvene nacije kao mučeničke. Iz navedenih primera jasno je da se datumi lako zaboravljaju i lako izazivaju konfuziju, ali ipak deluje frapantno podatak da samo 21% građana navodi tačan datum oslobođenja Beograda, dok 18% decidirano tvrdi da ne zna koji je to dan. Ni činjenica da je poslednjih godina 20. Štaviše, navedeni procenti jasno svedoče koliko je nedavno revitalizovanje 20. Odjeci davno naučenog gradiva su preformulisani kroz najnovija sećanja i dobili su nove oblike, pa su neki od ispitanika demonstracije od 27. Indikativno je da je na početku 21. Većina onih koji su bili savremenici čestih proslava i pisci brojnih školskih radova posvećenih oslobođenju Beograda oni preko 45 i 60 godina taj dan je gotovo potpuno izbrisala iz sećanja, i samo petina građana navedene starosne dobi zna tačan odgovor. Štaviše, jedva trećina Beograđana 27% zna kada je oslobođen grad u kome žive. Od početka devedesetih godina 20. Menjao se kalendar proslava, imena ulica, škola, državnih institucija. Pojmovi i simboli koji su umesto njih inaugurisani, najčešće su bili lišeni emotivnog i političkog sadržaja i nisu uspeli da povežu zajednicu na novim osnovama. Simboli prethodnih vremena koji su postavljeni u javnom prostoru ostali su nekomunikativni, jer nikada zapravo nisu ni promovisani. Ipak, uspeli su da izbrišu faktografiju i simbole koje su zamenili. Datum oslobođenja Beograda je zaboravljen, ali su partizani i Crvena Armija ostali zapamćeni kao oslobodioci, čak i pošto su stavljeni u neke nove potpuno izmenjene kontekste. Jedinice NOVJ ulaze u oslobođeni Beograd, oktobra 1944. Fotografija iz arhiva Muzeja istorije Jugoslavije, Beograd. Fotografija iz arhiva Muzeja istorije Jugoslavije, Beograd. Prošlost zapamćena kroz porodične priče, slike u medijima, literaturi, kompjuterske igrice, ostaje konstitutivni deo ličnosti i društva mnogo duže nego faktografija naučena tokom školovanja. Emotivni odnos prema prošlosti izgrađivan kroz okruženje i svakodnevicu postaje ključan u procesu pamćenja, mnogo više nego racionalno izdvojene i memorisane činjenice. Uverenje građana da su najveća znanja o istoriji stekli u školi, zapravo je proizvod pogrešne interpretacije činjenice da je kroz školovanje apsorbovana najveća količina faktografskih podataka iz istorije. Najjasniji primer je svakako promena odnosa prema kolaboraciji u Drugom svetskom ratu, koja je započela upravo u vreme kada se činilo da je istorija Drugog svetskog rata na prostorima Jugoslavije rekonstruisana u potpunosti. Upoznavanje šire javnosti sa manje poznatim ili potisnutim ratnim epizodama kroz politizovane debate i sukobljavanja, proizvelo je sumnju u gotovo sve zvanično uspostavljene predstave prošlosti. Na taj način je poljuljana vera u ideološke postulate i politički sistem, a neupitna znanja dobijena u školi o četnicima, nedićevcima, ljotićevcima i ostalim saradnicima okupatora i vrednovanje njihove istorijske uloge, doživela su kopernikanski preokret u javnosti. Političke interpretacije naučnih podataka su izmenile tumačenja rata i njegovih učesnika. Posledica toga je činjenica da četnike danas kao antifašiste vidi 40% građana, pri čemu navedenu tvrdnju dele sve društvene grupe, bez obzira na stepen obrazovanja i političko opredeljenje u gotovo identičnim proporcionalnim odnosima. Istina, u nešto većem procentu, visoko obrazovani i građani uzrasta od 30 do 44 godine izražavaju taj stav. To su generacije koje su pratile politizaciju istorije u godinama raspada jugoslovenske države a pojedinci su bili i direktno uključeni. Očigledno je da njihovi stavovi nisu nastali na znanjima stečenim tokom školovanja, već upravo na njihovom negiranju. U godinama u kojima je talas nacionalizacije antifašističkog pokreta bio najsnažniji uobličeni su novi vrednosni sistemi. Kroz negaciju jugoslovenskog iskustva izvršena je revizija istorijskih predstava, a otklonom od komunizma i socijalizma reinterpretiran je pojam fašizma. Istovremeno, međutim, gotovo polovina ispitanika 48% i dalje tvrdi da su četnici i Draža Mihailović bili saradnici okupatora. Uočljivu većinu, pri tome, čine mladi uzrasta 18 do 29 godina. Najviše građana 39% je odgovorilo da su saradnici okupatora 92 Rat i nemir za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji bili četnici, 19% je izdvojilo nedićevce, a pripadnike drugih nacionalnih zajedica Hrvate 3%, Italijane 2%, Mađare 2% a zatim i Albance, Francuze, Srbe, Ruse, Engleze, Muslimane, Slovence , a samo 9% je navelo ljotićevce. Interesantno je što danas i pored potpune afirmacije četničkog pokreta u javnosti kao antifašističkog i njegovog pravnog izjednačavanja sa partizanskim pokretom, 66% građana i dalje tvrdi da su četnici vršili zločine nad civilnim stanovništvom dok je 24% suprotnog mišljenja. Na pitanje, pak, da li su partizani vršili zločine nad civilima posle dolaska na vlast samo 6% odgovara potvrdno, dok većina ispitanika tvrdi da je nasilje vršeno i nad civilima i nad saradnicima okupatora 36% , a samo procenat manje da su partizani nasilje vršili samo nad saradnicima okupatora. I posle brojnih aktivnosti vlade Srbije i pokušaja dokazivanja zločina koji su se odigrali posle osobođenja 1944. Intrigantno je da je nešto više od trećine odgovorilo da ne zna odgovor ni na pitanje da li je Milan Nedić, predsednik vlade Nacionalnog spasa u Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, bio saradnik okupatora. Istina, 36% je odgovorilo pozitivno, dok su ostali odabrali da različitim formulacijama opravdaju njegovu ulogu u istoriji. Nedićeva uloga je opravdana u javnosti njegovim uklapanjem u epski narativ delimičnom identifikacijom sa knezom Lazarom u kosovskom epu. Pripisano mu je žrtvovanje zarad višeg političkog cilja. Stereotipi utemeljeni u književnosti osamdesetih godina koja je afirmisala predstavu devastiranog srpskog društva, posle oktobra 1944. Stoga je izdvajanje Sremskog fronta kao najznačajnije bitke u toku rata, karakteristično za građane konzervativnog 12 13 Beograđani su najmanje uvereni u tvrdnju da partizani nisu vršili zločine u periodu 1944—1945. Proces opravdavanja započeo je u krugovima ekstremne desnice u emigraciji, koja ga je poistovetila sa epskim predstavama ličnosti Marka Kraljevića, Carice Milice, kneza Iva od Semberije i kneza Miloša Obrenovića. Kostić, Armijski đeneral Milan Nedić: njegova uloga i delovanje pretežno prema stranim izvorima, Novi Sad 2000. Prvo izdanje štampano je u Melburnu 1976. Kostich, Istina o Milanu Nediću, Milwaukee, Wisc. Zato ne čudi da je na pitanje ko je stradao u Jasenovcu samo 1% građana izjavilo da ne zna. Viskoobrazovani i opredeljeni za liberalne ideale su najviše svesni širine stradanja u logoru i jasno ističu da su žrtve Jasenovca bili i Srbi i Jevreji i Romi i Hrvati. Sa druge strane, najmanje obrazovani u najvećim procentima čvrsto su vezani za ideju mučeničkih nacija i poistovećenje stradanja srpskog i jevrejskog naroda, kao i za tezu da su u Jasenovcu stradali samo Srbi. Velika većina građana Srbije zna i za postojanje logora na teritoriji Beograda 80% pri čemu je procenat Beograđana još veći i iznosi 92%. Polovina zna i da je u njima stradalo gotovo celokupno jevrejsko stanovništvo Srbije. Na mestu jevrejske sinagoge je izgrađen Muzej fresaka, a sa ulica nestali su gotovo svi jevrejski toposi, čime je život celokupne jevrejske populacije Srbije izbledeo iz kolektivnog pamćenja. Štaviše, četvrtina građana danas živi u potpunoj zabludi da se većina Jevreja u Srbiji spasila zahvaljujući pomoći Srba, iako je preko 80% Jevreja koji su do 1941. Tek završeni ratovi nužno su menjali ideološke i političke postulate društva, isticali nove heroje i potiskivali prethodne. Hiperprodukcija simbola utemeljenih u ratnom narativu određivala je standarde po kojima je svako novo društvo funkcionisalo. Tradicije Balkanskih, Prvog svetskog i Drugog svetskog rata su oblikovale 20. Istovremeno je 2% navelo Kolubarsku bitku, 2% Cersku, 1% bitku na Drini, Solunski front, odnosno bitke iz Prvog svetskog rata, pa čak i Maričku bitku iz 1371. Čak 20% je izjavilo da ne zna da izdvoji nijednu bitku Drugog svetskog rata. Simpatizeri krajnje desnice najviše veruju da se većina Jevreja spasla uz pomoć Srba. Legitimacijom razloga za otpočinjanje rata njegove žrtve su opravdane i osmišljavana stvarnost nastala završetkom sukoba. Kroz komemorativne prakse isticala se moralna svrsishodnost žrtve i tako se ublažavao individualni osećaj gubitka najbližih članova porodice. Nepostojanje koherentne slike ratnih događaja uvek je uslovljavalo političku nestabilnost i predstavljalo uzrok daljih tenzija i sukobljavanja. Upravo je nepoznavanje, ili odbijanje da se sazna i javno iskaže znanje o poslednjim ratovima u kojima je uništena jugoslovenska država, jedan od ključnih razloga nemogućnosti ponovnog uobličavanje jasne predstave srpske istorije, ali i sadašnjosti u kojoj živimo. Završetak opravdava sve što mu je prethodilo i kreira konačnu sliku kompleksnog spleta uzroka i posledica. Način kako se kraj pamti i predstavlja, osnov je novog početka. Navedena konstatacija nužno navodi na pitanje: Kako su zapamćeni poslednji ratovi koji su vođeni na ovim prostorima i kakvo su svetlo oni bacili na istoriju 20. Odgovor je u najkraćem sledeći: za građane Srbije čini se da ratovi nisu ni vođeni ili, što je još paradoksalnije, da još uvek nisu završeni. Zvanična parola Miloševićevog režima da Srbija nikada nije bila u ratu, poput Gebelsovih često ponavljanih laži, postala je istinita za građane Srbije, odnosno paravan za skrivanje neželjenih saznanja i nespremnosti za suočavanje sa sopstvenom odgovornošću. Štaviše, odbijanje da se sazna istina o onome što se dešavalo pre sada već 20 godina u Hrvatskoj i Bosni, kao i tokom niza decenija na Kosovu, posledica je odbijanja političkih elita da se aktivno bave prošlošću. Omogućavanjem rada Specijalnog suda za ratne zločine i izručivanjem većine optuženih Haškom tribunalu, čini se da je ojačan stav po kome su obaveze prema prošlosti zadovoljene i izmirene. Stoga ne čudi što je i danas u svesti većine građana svako učešće Srbije u ratovima bilo opravdano. I posle traumatičnog iskustva sa kraja prošlog veka, 70% građana tvrdi da je Srbija uvek vodila samo odbrambene ratove. Istovremeno, polovina populacije je i dalje ubeđena da je u svim ratovima Srbija bila na pobedničkoj strani. Primetno je da građani uzrasta 18 do 29 godina ima jasniju predstavu o netačnosti tih tvrdnji, dok je starijima od 60 godina veoma teško da izađu iz pobedničkog narativa i poveruju u činjenice da je Srbija gubila ratove i da je vodila i one koji nisu bili oslobodilački i odbrambeni. Složeni proces utvrđivanja odgovornosti za zločine koji su se dogodili čini se da je još uvek veoma daleko. Gotovo trećina Srbije dolazak Slobodana Miloševića na vlast i danas smatra pozitivnim činom i odgovornost za raspad Jugoslavije pripisuje međunarodnoj zajednici. Trećina ističe odgovornost pojedinih političara, četvrtina ukazuje na pojedina republička rukovodstva, dok na odgovornosti pojedinih naroda insistira 8% građana Srbije. Na taj način demonstriran je nedostatak volje za introspektivnom analizom sopstvene odgovornosti. Gotovo je potpuno izostao pokušaj preispitivanja uloge građana Srbije u svemu što se dešavalo tokom devedesetih godina. Na listi najodgovornijih naroda, na prvom mestu su se našli Hrvati. Slovenci su pozicionirani na drugo mesto, ali je posebno intrigantno da su ih najviše osudili građani stari između 45 i 60 godina. Imenujući političare koji su odgovorni za raspad Jugoslavije, polovina građana je, kada je ostavljena mogućnost navođenja više imena, istakla Slobodana Miloševića. Kada su zamoljeni da navedu samo jedno ime, broj onih koji su odgovorili da ne znaju, sa 17% porastao je na 27%, dok se za Miloševića umesto 50% odlučio 31% ispitanih, što zapravo čini 10% populacije. Potreba da se distribuira krivica jasno karakteriše sve odgovore i uverenje da je nemoguće okriviti samo jednu stranu, čime se umanjuje sopstvena odgovornost. Jasno je da je odnos prema Slobodanu Miloševiću danas izuzetno složen i dinamičan. Njegova smrt u zatvoru u Holandiji marta 2006. Miloševićeva ikona nije uspela da izbriše političke razlike i da objedini na izgled nespojive političke koncepte, ali je delovima političkih i intelektualnih elita pružila mogućnost daljeg snaženja osećaja ugroženosti i straha od drugih. Činjenica da posle 2000. Sa zanemarljivo malim procentom, ali na listi su se našli i Aleksandar Vučić, Zoran Đinđić i Boris Tadić, koje su naveli simpatizeri krajnje desne političke orijentacije, jasno transponujući savremenu političku situaciju u prošlost. Ogromno je neznanje koje su građani Srbije ispoljili na pitanjima koja se tiču počinjenih zločina tokom ratova devedesetih. Da ne zna šta se dogodilo u Srebrenici je odgovorilo 29% ispitanih. Ko je bombardovao Dubrovnik ne zna 40%, a šta se desilo na Ovčari kod Vukovara 48%. Čak 59% ne zna šta se dogodilo u Medačkom džepu, a za zločin koji se dogodio na teritoriji BiH i završio ubistvom 16 srpskih građana bošnjačke nacionalnosti iz Sjeverina oktobra 1992, ne zna čak 73% građana Srbije. Samo 13% zna da je Sarajevo bilo pod opsadom snaga Republike Srpske više od tri godine. I pored činjenice da je prošlo petnaest godina od Dejtonskog sporazuma i završetka rata u Bosni i Hercegovini, da je prošlo deset godina od svrgavanja Miloševića sa vlasti u Srbiji, nižu se začuđujući odgovori na pitanja: šta se dogodilo na mestima na kojima su vršeni masakri. Pojedinci ne samo što tvrde da ne znaju šta se dogodilo, već iznose nejasne i nepostojeće činjenice o tragičnim događajima. Samo 10% građana priznaje da zna da su Hrvati bili žrtve na Ovčari. Trećina neodređeno odgovara i na pitanje šta se dogodilo u Srebrenici, dok samo 34% jasno navodi da su Muslimani bili žrtve. Pri tome 3% iznosi tvrdnju da je u Srebrenici počinjen genocid, a samo 1% eksplicitno navodi da se radilo o genocidu nad Muslimanima. Izbegavajući da daju precizne odgovore, neki ispitanici su kroz retoričke zamke ponudili delimične istine. Dešavanja u Srebrenici su opisali kao: zauzeće, ratni sukob, progon, paljenje kuća. Na taj način su izbegli da iznesu lažnu tvrdnju, ali su istovremeno odbili da izreknu istinu. Stvara se utisak nedovoljno proverene istine koja se prenosi bez jasne potvrde i odgovora na pitanja ko, šta, kada, gde, zašto? Preko 70% tvrdi da ništa ne zna o tragičnoj sudbini građana Srbije iz Sjeverina koji su oteti iz autobusa i ubijeni u Višegradu u Bosni i Hercegovini oktobra 1992. Okretanje glave od zločina u vreme trajanja rata istom zločincu Milanu Lukiću dalo je povoda da samo nekoliko meseci kasnije u mestu Štrpci na teritorije BiH ponovo kidnapuje 19 građana Srbije, ovoga puta iz voza Beograd — Bar i da ih posle zverskih mučenja surovo ubije. Deluje paradoksalno da istovremeno, više od polovine građana Srbije ne zna ni da su u Medačkom džepu policijsko-vojne snage Republike Hrvatske izvršile zločin nad srpskim stanovništvom septembra 1993. Jasno je koliko je u javnom mnenju uspostavljena snažna distanca o svemu što se dešavalo tokom ratova na prostorima Jugoslavije i koliko u njemu nema mesta za imena nekih novih heroja, mučenika, zločinaca i izdajnika. U Srbiji je danas očigledna potreba da se preko neprijatnih pitanja brzo pređe i da se ona tako još brže zaborave. Topografija terora u kolektivnoj svesti je gotovo nevidljiva. Sve što je moglo postati mesto sećanja, jer je u jednom istorijskom trenutku bilo mesto zločina, potiskuje se na marginu, ili preimenuje u kolektivnoj svesti. Dobijeni odgovori svedoče da se građani Srbije još uvek nisu odredili prema zločinima niti problematizovali sopstvenu odgovornost. Koliko je široko prihvatanje činjenica još uvek daleko, postaje najjasnije na primeru opsade Sarajeva. Samo 13% zna da je opsada trajala više od tri godine. Čak 20% građana još uvek tvrdi da Sarajevo nije nikada bilo pod opsadom. Trećina izjavljuje da ne zna, a 19% nagađa. U tim odgovorima jasno se ogleda odbijanje da se sazna istina, iza koga se krije neprihvatanje odgovornosti da se imenuju uloge učesnika događaja. Na taj način se, izbegava da se utvrdi ko su bili slučajni prolaznici, ko zadovoljni posmatrači zločina, ko saučesnici, ko aktivni učesnici, a ko protivnici. Dati odgovor znači izraziti svoj aktivan politički i moralni stav. Način na koji će ratovi devedesetih i zločini vezani za njih biti zapamćeni može još jače da okameni društvo i uslovi njegovo sve snažnije zatvaranje. Istovremeno, on može da omogući postepenu dekonstrukciju tradicionalnih obrazaca istorijske svesti — da prevaziđe veličanje nacionalnog mučeničkog narativa i osigura vladavinu prava otvaranjem procesa suočavanja sa prošlošću. Današnji nacionalizam kao dominantni društveno-kulturni koncept koji je snažno odredio društvo u Srbiji nije, naime, uspeo da prebrodi brojne ideološke suprotnosti, već ih je, naprotiv, samo dodatno produbio i pokrenuo dalja lutanja u traganju za kredibilnim sistemima vrednosti prihvaćenih od strane većine građana. Predstava srpskog naroda kao žrtve jugoslovenske zajednice ispunila je javni prostor tokom poslednjih decenija 20. Na taj način je stvorena atmosfera u kojoj je rat doživljen kao logičano rešenje složenih društvenih problema. Današnja nova politika sećanja u mnogo čemu i dalje počiva na anahronim principima zajedništva. Privatna sećanja građana Srbije su ostala bitno drugačija od zvanične interpretacije istorije koju su uvele savremene elite. Shvatanja nedavne prošlosti koja danas ispoljavaju najširi slojevi društva svedoče da ne postoji dovoljno jako negativno određenje prema Jugoslaviji i socijalizmu. Upravo je u tim slojevima ideološka komponenta najmanje prisutna, a njihovo priznanje da su, pored škole, o istoriji najviše naučili u porodici, jasno svedoči da se radi o kulturnim obrascima koji se generacijski prenose i ne sadrže samo aktuelne političke stavove. Bez obzira na socijalni status ili političko opredeljenje velika većina građana Srbije 82% danas smatra da se u vreme socijalističke Jugoslavije bolje živelo i prepoznaje je kao uvaženu, politički stabilnu i uticajnu državu. Sadašnjica opterećena ekonomskom krizom, nerešenim ratnim nasleđem i složenim međunarodnim položajem Srbije, jasno se reflektuje u ovom odgovoru. Ona je konfuzna i iz njene perspektive prošlost se čini neobično jasna i stabilna. Današnji osećaj nesigurnosti dodatno podstiče uverenje o visokom kvalitetu života u Jugoslaviji. Kuljić, Kultura sećanja, Teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Beograd 2006. Stoga privlači pažnju stav polovine građana Srbije da je stvaranje Jugoslavije ipak bilo istorijska greška 49% , kao i većinsko mišljenje da je komunizam u Jugoslaviji uspostavljen kao posledica spoljnih uticaja i intervencija. Indikativno je da su najveću zadršku po pitanju kvaliteta života u vremenu Jugoslavije ispoljili najobrazovaniji građani Srbije. Za njih i nastanak Jugoslavije u najvećem procentu predstavlja najnegativniji događaj u istoriji Srbije. Otklon prema Jugoslaviji izražen je u delu stanovništva kroz tumačenja sudbine paradigmatičnih ličnosti i socijalnih grupa. Na pitanje koje se tiče smene Aleksandra Rankovića 39% je odgovorilo da je ona usledila zato što je Ranković došao u sukob sa Titom, 18% je tvrdilo da je smena bila posledica sukoba oko koncepcije uređenja Jugoslavije. Da ne zna ko je bio Ranković je izjavilo 19%, dok je 7% izjavilo da ne zna zašto je smenjen, iako zna ko je on bio. Većina građana Srbije Tita pamti kao velikog državnika 64% , pri čemu su najobrazovaniji tu sliku najmanje podržali. Indikativno je da su i u navedenom primeru najmanje obrazovani građani najviše izrazili pozitivno mišljenje 70% , dok su oni sa višim i visokim obrazovanjem najmanje podržali takav stav, odnosno potprosečno ocenili važnost njegove istorijske uloge 51% građana iz grupe visoko obrazovanih. Velika većina građana gotovo 70% žali što se Jugoslavija raspala. Bez obzira na pol, obrazovanje, starosnu dob, partijsko opredeljenje ili region u kome žive, sve kategorije stanovništva većinski ispoljavaju žal za Jugoslavijom, uključujući i one generacije koje u njoj nikada nisu živele. Kao razlozi su u najvećem procentu navedeni stavovi da je Jugoslavija osiguravala bolji i lakši život, mir, mogućnost putovanja 40% , da je bila velika, jaka stabilna, poštovana zemlja 17% , da je označavala slogu, razumevanje, jednakost 10%. Emotivnu vezanost i nostalgiju navodi samo 4,5%. Nasuprot pozitivnim tvrdnjama, petina građana Srbije Jugoslaviju vidi kao veštačku tvorevinu i grešku, ističući da je samostalnost bolje političko rešenje. Nerazumevanje, nesloga, mržnja i lažno bratstvo su razlozi koje je istaklo 4% građana. Gotovo je isti broj onih koji su izneli uverenje da je Srbija iskorišćavana i nazadovala u okviru Jugoslavije, dok je samo 1,3% žrtve ratova devedesetih i izbeglice navelo kao razlog zbog koga žali što se Jugoslavija raspala. Ponuđeni odgovori pokreću složeno pitanje različitih, često suprotstavljenih, tumačenja jugoslovenskih država, ideologija jugoslovenstva i političkih praksi od unitarizma i integralizma, do rešenja federalizma i predloga konfederalizacije. Ostaje otvoreno pitanje koliko je žalost za boljim životom lišena ideoloških okvira i uslovljena realno lošijim položajem pojedinca u sadašnjosti, koliko je svest o prokockanom kapitalu koji je zajedništvo u okviru jugoslovenske države pružalo, a koliko lament nad snažnom državom u kojoj je ostvaren san o srpskom ujedinjenju? Savremeni trenutak nedvosmisleno određuje ugao posmatranja prošlosti. Politička i ekonomska kriza sa kojom se društvo u Srbiji suočava već decenijama, 22 Tačan datum Titove smrti, 4. Fotografije iz arhiva Muzeja istorije Jugoslavije, Beograd. Njegove problematične epizode postaju sve nevažnije i njihovo kritičko preispitivanje se svodi na politički dijalog koji rasvetljava proces uobličavanja novih sistema vrednosti. Pozicije za i protiv Jugoslavije su tako još uvek u sferi političkog. Od potpune negacije svega što je izgrađeno posle Drugog svetskog rata, a na njegovim tekovinama, javni prostor su danas ispunila nova čitanja zajedničke prošlosti, koja u isto vreme mnogo jasnije osvetljavaju odnos savremenog društva prema ponuđenim istorijskim interpretacijama. Delovi intelektualnih i političkih elita čitavu istorija 20. Tumačenja građana u velikoj meri se razlikuju od takvih stavova. Stepen identifikovanja sa socijalističkom Jugoslavijom je mnogo veći nego što bi se posle decenija ratova i kriza očekivalo. Iako većina građana Srbiju u prošlosti vidi kao siromašnu seljačku državu, slika Jugoslavije je sačuvana u drugačijem svetlu. Ona se ocenjuje kao ugledna u svetu, stabilna, emancipatorska. Većina građana zna da je u njoj žena po prvi put dobila pravo glasa 57% , da je ostvaren republikanski ideal 71% , i da je razlaz sa Staljinom imao pozitivne posledice 66%. Savremene političke prakse u Srbiji izbegavaju da u procesu razvijanja privrženosti idealima zajedništva koje proklamuje Evropska unija, podrže sećanje na jugoslovenstvo kao široki koncept koji je uvažavao nacionalne posebnosti. U kolektivnom sećanju ono je, međutim, veoma živo i način na koji će ga kontekstualizovati današnje političke elite ključno će odrediti proces prihvatanja ideja pluralnosti na kojima počiva evropski identitet. Bez obzira na vašu sestru, Romka, otkud znamo da su svi ti milioni ljudi uopšte pobijeni? Ja sam jedan od vaših saučesnika posle dela. To je naša odbrana. To se nikada nije dogodilo. Tako je otvoren prostor u kome su duboki koreni nacizma i fašizma oživeli i obnovili stare stereotipe u čitavoj Evropi i svetu. Iako zabranjeni u javnom diskursu, oni su u privatnom polju opstali svih ovih decenija. Izbegavanje da se sazna istina o neprijatnim epizodama ne samo prošlosti, već i sadašnjosti, voljna je odluka svakog pojedinca. Neznanje opravdava pa stoga omogućava udobnu poziciju savremenicima zlodela i patnji. Činjenica da je građanin bio posmatrač zločina, čak i kada je okrenuo glavu, pokreće različite mehanizme samoodbrane, kojima se najpre opravdava sopstvena pasivnost, a zatim i prikriva zločin. Posmatrač nije nužno saučesnik u zlodelu, ali je odgovoran za njegovo zataškavanje i buduće negiranje. Upravo zato danas toliko intrigira saznanje o tome koliko građani Srbije ne poznaju svoju prošlost. Odbijanje da se istina sazna, negiranje da 23 24 R. Harvud, Drame, Beograd 1997. Evans, U odbranu istorije, Beograd 2007. Većina njih priznaje da ih istorija ne interesuje i da o njoj malo znaju. Što je tema neprijatnija i politički delikatnija, građani o njoj manje znaju i ostaju neutralni u iznošenju činjenica, a posebno ličnih stavova. Visoki procenat nezainteresovanih za istoriju svakako je posledica protekle tri decenije tokom kojih su u javnom polju relativizovana gotovo sva znanja, ali i savremenog tranzicionog perioda koji karakteriše krah svih simbola i tradicija na kojima su počivala prethodna društva i njihovi sistemi vrednosti. Nemoguće je zanemariti činjenicu da savremena društva imaju jak otklon od prošlosti, kao ni to da je nekada lična frustracija u pozadini negativnog odgovora. Odbojnost prema opštoj poplavi istorijskih re interpretacija uslovila je stav da istorija opterećuje i često narušava odnose u sadašnjosti i demonstrativno istakla okrenutost budućnosti. Istorija je postala sinonim za sukobe, percipirana samo kao izvor činjenica koje se kontekstualizuju u zavisnosti od političkih potreba. Građani danas jasno ističu da su njihova znanja manja od njihovog interesa za istoriju, čime posredno optužuju one koji prošlost izučavaju i one koji je zlo upotrebljavaju za način na koji znanja prezentuju i koriste. Znanja o prošlosti se stalno iznova menjaju. Neke činjenice se zaboravljaju, druge — novootkrivene — naknadno pamte. Predstave prošlosti redefinišu politička uverenja i menjaju stavove, često bez obzira na proklamovane ideološke okvire. Nemoguće je tvrditi da su danas u koliziji zvanične interpretacije istorije i individualna tumačenja najbliže prošlosti, zato što ne postoji zvanično tumačenje. Razlog je svakako nepostojanje konsenzusa političkih i intelektualnih elita, široka paleta, često potpuno oprečnih istorijskih interpretacija u javnom prostoru i potpuna politizacija istorije kao ključnog elementa u kreiranju kolektivnih identiteta. U opštoj populaciji, građani koji se deklarišu kao glasači centra najmanje su zainteresovani za istoriju i ističu da je ne poznaju. Najveće zanimanje za istoriju su iskazali sredovečni i obrazovani ljudi kao i simpatizeri stranaka koje su najjasnije okrenute suočavanju sa prošlošću. Nerešeno nasleđe ratova iz devedesetih godina predstavlja svakako glavni razlog nemogućnosti postizanja zvaničnog tumačenja prošlosti. Najpre zbog činjenice da su oni bili uslovljeni kontinuirano pogrešnim istorijskim tumačenjima, a zatim zbog još uvek velikih otpora da se jasno odrede uloge njihovih učesnika. Visoki stepen nepoznavanja onoga što se dešavalo rezultat je, s jedne strane, objektivne nemogućnosti saznanja istine koja je proizašla iz strogo kontrolisanih medija, ali i odbijanja građana da znaju za zločine. Uloga posmatrača i nezainteresovanih prolaznika, onih koji vide, često ne odobravaju, ali ne reaguju ključna je za razumevanje atmosfere u kojoj je izvršenje zločina postalo moguće. U kakvim okolnostima posmatrač okreće glavu i rešava da ćuti o događaju koji je video i koji je svojom aktivnošću možda mogao da promeni? Građanima Srbije će biti podjednako nejasna istorijska predstava Drugog svetskog rata i period socijalističke Jugoslavije u kojoj su mnogi živeli, sve dok ih veze odanosti prema bliskim osobama ili zavisnosti od njih i naciji kojoj pripadaju, a pre svega strah od suočavanja sa istinom, navode na istorijsku rekonstrukciju koja uključujuje opravdanje i razumevanje zločina. Dugo se smatralo da je u modernim društvima proces opadanja verskih uverenja i prakse nepovratan. Danas mnogi sociolozi religije pa i G. Dejvi zastupaju stav da nije u pitanju nestajanje verskog života već njegovo mutiranje, tj. Neki ljudi ne pripadaju crkvi ali se identifikuju kao hrišćani i drže se uverenja koja su manje ili više u skladu s uverenjima onih koji joj pripadaju. Drugi se izjašnjavaju kao pripadnici crkve iako nisu sigurni da li veruju, u šta veruju ili šta su osnovna načela vere. Pripadanje bez verovanja Zahtevi da se religiji vrati mesto u društvu koje joj pripada mogli su se čuti u većini zemalja Istočne Evrope mnogo pre kraja osamdesetih godina. Davie, Religion in Britain Since 1945: Believing Without Belonging Making Contemporary Britain , Oxford-Cambridge 1994, s. Halman, European values at the turn of the millennium, 7, Leiden 2004, s. Konfesionalna samoidentifikacija uz verovanje u Boga i religijsku samoidentifikaciju spadaju u oblike tradicionalne religioznosti. Konfesionalna identifikacija je širi pojam od religioznosti i znači priznavanje i pristajanje uz konkretnu veroispovest bez obzira na ličnu ne religioznost. XLVII, 3, 2005, s. Javni interes za verska pitanja i javni prestiž religije dodatno je porastao uklanjanjem državne kontrole. Pored toga, krah socijalizma ostavio je za sobom ideološki vakuum. Procesi globalizacije i društvenih promena u većini zemalja Istočne Evrope i nekadašnje Jugoslavije, koji su morali da budu sprovedeni u relativno kratkom periodu, doveli su do niza neželjenih posledica za većinu stanovništva. Ovi procesi su proizveli promene u sistemu vrednosti, naročito u pogledu odnosa između pojedinca i društva, slobode i sigurnosti, ideologije i pragmatizma, itd. U zapadnom mentalitetu i kulturi ove promene je promovisao protestantizam, dok su u većini balkanskih zemalja one morale biti izvedene bez pomoći i posredništva ideologije koja bi ih učinila bliskim regionalnim kulturama. Političke elite u nekim istočno-evropskim zemljama u Srbiji sa zakašnjenjem i delimično , u velikoj meri su prihvatile prozapadnu i proevropsku orijentaciju pa je Pravoslavna crkva iskorišćena kao institucionalni subjekt koji je služio kao medijum za strahove i nezadovoljstva prouzrokovana društvenim promenama. Mada su uzroci povratka religije bili slični, uticaj ovog trenda bio je različit u zemljama Balkana i Rusiji. Neka novija istraživanja pokazala su međutim da veća ideološka sloboda, merena većom društvenom ulogom crkve, ne mora uticati na sreću pripadnika društava u tranziciji. Casanova, Public Religions in the Modern World, Chicago 1994, s. Neki izuzeci postojali su u pojedinim zemljama, ali u mnogim slučajevima vernici su imali slabe predstave o osnovama svoje vere. Oni nisu poznavali osnovno učenje crkve, nisu umeli da se ponašaju u verskim objektima i sl. Nije bila retkost da im državni organi nude zakonske privilegije koje su išle mnogo dalje od onoga što je uobičajeno u zapadnoevropskim državama. One su morale da se suoče s novim i brzim prelazom sa autoritarne vladavine u višestranačku, pluralističku demokratiju. Međutim, kada je euforija mirne revolucije počela da bledi, organizovano hrišćanstvo u Istočnoj Evropi je moralo da se suoči sa ključnim zadatkom definisanja svoje pozicije u novom demokratskom kontekstu. Crkve se vide ne kao neko ko radi na opštoj obnovi već kao 9 10 S. U zemljama gde nijedna religija ne dominira, zabeleženo je više pozitivnih činilaca. Tako izgleda da u Češkoj, Mađarskoj i Istočnoj Nemačkoj ima manje slučajeva zloupotrebe religije u političke ili šovinističke svrhe i da su pokazale više ohrabrujućih primera da religija zaista služi opštem dobru i da deluju u pravcu moralne obnove. Iako su konstatovane velike razlike u stepenu religioznosti u pojedinim post-komunističkim društvima, religioznost je u većini bila snažnije prisutna među starijom generacijom, ženama, manje obrazovanim i manje bogatim; veće verske slobode bile su povezane sa nižim, a ne višim nivoima religioznosti; multikonfesionalne post-komunističke zemlje pokazale su veći stepen sekularnosti, od onih u kojima je religija bila homogenija; u onim zemljama u kojima su postignuti uspešniji rezultati tokom tranzicije i u kojima je došlo do povećanja životnog standarda, podizanja nivoa obrazovanja i zdravstvene zaštite, religija se ispostavila manje važnom za građane a sloboda bogosluženja je proširena kao deo ljudskih prava i demokratske liberalizacije; u siromašnijim i manje razvijenim postkomunističkim društvima, religija je ostala vitalna sila u životima ljudi i autoritarne države su nastavile da ograničavaju verske slobode kao i ljudska prava u drugim oblastima. Mada je proces povratka religije i verskih organizacija na javnu scenu započeo već tokom 80-ih godina u doba SFRJ, posle petooktobarskih promena 2000. Od visoko sekularizovanog društva za nepunih dvadeset godina Srbija je postala zemlja sa visokim procentom onih koji se izjašnjavaju kao religiozni a religija i crkva dobijaju važno mesto u javnom životu. Liberalna ideja izgradnje civilnog društva i evropske demokratije zahtevala je religijsku neutralnost i novi multikulturni pristup. U isto vreme, religija je viđena kao sveža duhovna i emocionalna nadoknada za raspad društvenog sistema i sistema vrednosti. Vlastima je Crkva bila potrebna kao izvor legitimacije ali i kao oblik ideologije. Ona je viđena kao efikasan instrument upravljanja i društvene kontrole potvrđivanje autoriteta lidera i utvrđivanje diktata moralnosti , kao rezervoar kulturnih vrednosti i kolektivnog sećanja i simbolična snaga potrebna da se izgrade novi nacionalni, grupni i individualni identiteti. Rot, Psihologija grupa, Beograd 1999, s. U religijskom smislu komformistički vernik bi bila osoba koja se priklanja praksi većinske crkve. Religija može biti važno ideološko oruđe u politici zahvaljujući svom ideološkom karakteru, činjenici da predstavlja skup verovanja sposobnih da motivišu društvene akcije i mogućnosti upotrebe u raznim oblicima za promovisanje različitih političkih stavova. Premijer Đinđić je bio na čelu Odbora za izgradnju Hrama svetog Save, i u funkciji predsednika vlade putovao u Nemačku da prikuplja novac za dovršetak radova na tom hramu. Prema podacima iz 2006. Predsednički kandidati otpočinju svoje kampanje na neki pravoslavni praznik, ministri slave slave. I u Srbiji je kao i u nekim drugim zemljama 90-ih, Crkva po svim ispitivanjima javnog mnenja institucija u koju pored vojske građani imaju najveće poverenje. Ikone, krstovi, badnjaci u vreme Božića , odlasci na slave, prisustvo sveštenika u privatnim i javnim događajima osveštavaju se građevine, ustanove, fabrički pogoni, sveštenici su tu da blagosiljaju otpočinjanje novih poslova, štampanje knjiga, proizvodnju novih sorti vina , u naletu nove religioznosti — postali su nezaobilazni deo estetike i ikonografije. Oni slave slave, neki od njih redovno odlaze u crkvu, poste i pričešćuju se, pevaju u crkvenim horovima i posećuju časove veronauke. Ipak, prema nekim analizama koje su rađene prethodnih godina može se zaključiti da ovdašnja politička elita verske i moralne zapovesti ne poznaje i ne poštuje dovoljno. U Novom Sadu i okolini je od 1990. Prema popisu iz 2002. Pravoslavaca među pripadnicima srpskog naroda bilo je 97,41%, atesta 0,34%, protestanata 0,08%, katolika 0,07%, muslimana 0,01%. Većina istraživača koji su se bavili ovim pitanjima slaže se da je u Srbiji od 90-ih godina ustanovljen stabilan trend u pogledu verskih promena, da je broj ateista drastično opao i da su vraćeni u život osnovni elementi verskog ponašanja kao što su molitva, liturgija, post i sl. Konstatovane su i promene u opisu tipičnog vernika. Dok su raniji rezultati ispitivanja pokazivali nešto veći procenat religioznosti kod žena, građana iznad 60 godina starosti, poljoprivrednika, radnika i domaćica, manje obrazovanih i iz društveno marginalnih grupa, danas tipični vernik može biti iz seoske ili gradske sredine, stariji ili mlađi, neobrazovan ili obrazovan. Neka istraživanja s kraja 90-ih i početka 2000. Agnostik: onaj koji veruje da je nemoguće znati da li Bog postoji; onaj ko je sumnjičav prema postojanju Boga i smatra da je nemoguće dokazati da li on postoji ili ne. Termin je uveo britanski naučnik T. Radosavljević-Ćiparizović, Religioznost i tradicija, Beograd 2006, s. Oni priznaju da su primetni pomaci ali se istovremeno žale da savremeni vernici pristupaju Bogu suviše samosvojno i mehanički, bez ikakvog duhovnog iskustva i pripreme. Blagojević, Religija i crkva u transformacijama društva, Beograd 2005, s. Koliko ima pravoslavnih vernika danas? Po takvom shvatanju, u verskim obredima može se učestvovati, ali i ne mora. Uz sve to prisutno je i sujeverje potpomognuto bioenergetičarima, vračarama i astrolozima. Po svemu tome i sami sveštenici zaključuju da se unutrašnji život mnogih savremenih vernika ne razlikuju mnogo od neverujućih. Trenutno duhovno stanje ukazuje da se povratak veri uglavnom više odvijao kroz tradiciju i pod uticajem aktuelne ideološko-političke klime, a manje kroz unutrašnji preporod i dublja i trajnija lična uverenja i vrednosti. Prema tim podacima 38% stanovništva kao svoje maksimalno obrazovanje imalo je osam ili manje razreda osnovne škole, 48,26% je imalo neki stepen srednje škole, a svega 13% stanovništva je bilo sa višim i visokim obrazovanjem. U tu grupu spadaju ljudi koji su završili srednju školu ali ne znaju da primene stečeno znanje. Obrazovanje seoskog stanovništva u Srbiji i razvoj sela, Odbor za obrazovanje SANU 12. Na PISA Program za međunarodnu procenu učenika testiranju 2003. Skoro 30% učenika iz Srbije je po pismenosti bilo na najnižem nivou. Zbog svega toga rezultati ankete o poznavanju istorije nisu bili iznenađujući već su samo potvrdili trend na pojedinačnom slučaju. Posebno su zanimljivi odgovori na pitanje odakle su najviše ispitanici naučili o istoriji. Čak 67% je izjavilo da je u pitanju škola. Ako se taj odgovor uporedi sa prethodnim iz koga se vidi da 82% ne poznaje istoriju, onda se može zaključiti da većina ispitanika nije u školi ništa naučila o istoriji. Ove zabrinjavajuće podatke o školskom sistemu i načinu predavanja istorije donekle ublažavaju podaci iz raznih psiholoških istraživanja Ebinghausova krivulja zaboravljanja, Torndajkova teorije gubljenja traga — decay theory i dr koja su pokazala da protok vremena prouzrokuje zaboravljanje i da memorija koja je nekad bila aktivna, progresivno nestaje u toku intervala tokom kojih nije bila aktivirana. Brzina zaboravljanja zavisi od brojnih faktora, između ostalog i od smislenosti gradiva koje se uči, ali generalno količina upamćenog materijala znatno opada već posle nedelju dana i bez stalnog obnavljanja većina informacija se vremenom gubi iz memorije. Thorndike, The psychology of learning, N. Podaci iz ankete pokazuju da stečeno znanje o istoriji većina anketiranih nije obnavljala jer je samo 12% ispitanika izjavilo da je naučilo nešto o istoriji iz literature. Moglo bi se zaključiti da se u gradskim sredinama mnogo više čita, dok se u ruralnim područjima znanje o istoriji stiče više kroz porodicu, prijatelje i iz medija. Rezultati pokazuju da građani Srbije većinom ne vole preterano istoriju, da ih ona malo ili gotovo nimalo ne interesuje i da je skoro uopšte ne poznaju. Kao prosečan poznavalac istorije u Srbiji može se profilisati muškarac, srednjih godina, višeg ili visokog obrazovanja, koji živi u gradskoj sredini. Najmanje o istoriji znaju žene, nižeg obrazovnog nivoa, koje žive na selu. Koliko građani Srbije poznaju nacionalnu istoriju i nacionalne simbole, ilustruju odgovori samo na nekoliko izabranih pitanja: Od kada Srbi žive na Balkanu? Na čiju su se teritoriju Srbi doselili? Kada je bila Kosovska bitka? Da li je tačna tvrdnja da je Vuk Branković izdao na Kosovu 1389? Lazar Hrebeljanović je bio... Ko je bio Stefan Nemanja? Da li se Marko Kraljević posle Kosovske bitke borio na turskoj strani? Da li je ćirilica nastala kod Srba? Da li su Srbi nosili šajkaču u srednjem veku? Ko je bio vođa Prvog srpskog ustanka? Kada je Srbija stekla nezavisnost posle oslobađanja od turske vlasti? Kada je Srbija proglašena za kraljevinu? Koji je redosled boja na srpskoj trobojci? Više od trećine ispitanika 39% veruje da Srbi oduvek žive na Balkanu, tj. Ipak, 70% istih tih ispitanika na pitanje na čiju su se teritoriju Srbi doselili odgovara da je to teritorija Vizantijskog ili Rimskog carstva, 7% smatra da se radi o teritoriji Osmanskog carstva, a 8% o teritoriji Hazarskih plemena. Više od polovine ukupnog broja ispitanika 58% misli da je ćirilica nastala kod Srba, a 47% da su šajkaču Srbi nosili i u srednjem veku. Velika većina ispitanika, njih 73% je znalo godinu kada je bila Kosovska bitka, a 4% njih čak i C. Baddeley, Human memory: Theory and Practice, Hove 1997; M. Kostić, Kognitivna psihologija, Beograd 2010, s. Ipak čak 23% ili nije znalo odgovor ili je navelo pogrešan datum. Ako ovaj statistički uzorak prevedemo na ukupnu populaciju u Srbiji, to bi značilo da preko milion i po građana Srbije ne zna datum koji je ne samo poslednjih godina bio jedan od najčešće pominjanih datuma u medijima, da ne govorimo o obrazovanju sticanom u školi. Oko 63% ispitanika je znalo da je Lazar Hrebeljanović bio knez ali 37% je dalo pogrešan odgovor ili nije znalo odgovor na ovo pitanje. Među onima koji su znali odgovor ponovo je bilo najviše onih sa višim obrazovanjem, gotovo ujednačeno između gradskih i ostalih sredina, i nešto više u Beogradu i centralnoj Srbiji nego u Vojvodini. Građana koji nisu znali odgovor ili su odgovorili pogrešno ponovo je najviše bilo na selu, u Vojvodini i centralnoj Srbiji. Nešto bolje od Lazara Hrebeljanovića je prošao Stefan Nemanja. Oko 70% građana je znalo da je on bio veliki župan. Najbolje je ipak prošao Karađorđe, za koga je čak 80% ispitanika odgovorilo da je bio vođa Prvog srpskog ustanka. Verovanje u izdajstvo Vuka Brankovića tvrdokorno opstaje i posle više od veka kako je u naučnoj istoriografiji dokazano da to nije tačno. Polovina ispitanika je odgovorila potvrdno na ovo pitanje a čak 11% je odgovorilo da ne zna odgovor. Najviše onih koji nisu znali odgovor na ovo pitanje bilo je među populacijom uzrasta od 18 do 29 i preko 60 godina i to pretežno među onima sa nižim i srednjim obrazovanjem, u centralnoj Srbiji i na selu. Zanimljivo je da je visok procenat onih koji nisu znali odgovor na ovo pitanje iz Beograda. Uporno opstaje i mit o Marku Kraljeviću, za koga polovina ispitanika misli da se nije borio na turskoj strani posle Kosovske bitke, što u izvesnoj meri govori o uticaju epske tradicije. Samo 39% je znalo tačan odgovor na pitanje kada je Srbija stekla nezavisnost, a 48% da je Srbija proglašena za kraljevinu u vreme dinastije Obrenović. Nešto bolje znanje pokazali su kod pitanja o redosledu boja na srpskoj zastavi ali i u ovom slučaju postotak tačnih odgovora jedva prelazi polovinu 56%. Ispitanici mlađih i srednjih godina su procentualno mnogo bolje znali odgovore na ova pitanja od starijih. Samo na pet od 13 pitanja izabranih iz okvira ankete, više od polovine ispitanika je dalo tačan odgovor, što samo po sebi govori o niskom stepenu poznavanja nacionalne istorije. Građani Srbije dakle ne samo da ne vole i ne poznaju istoriju uopšte, već vrlo slabo poznaju i sopstvenu istoriju i imaju o njoj pogrešna uverenja. Videli smo da porast religioznosti i deset godina prisustva veronauke u školama,48 nisu doveli do boljeg poznavanja osnova hrišćanske vere, pa se 48 Vlada predvođena Zoranom Đinđićem odlučila je da uvede veronauku u škole 2001. Razna istraživanja pokazivala su da je većina građana u Srbiji bila raspoložena za uvođenje veronauke, čak i među onima koji se nisu izjašnjavali kao religiozni. Na pitanje šta je po njihovom mišljenju najznačajniji događaj u svetskoj istoriji, samo 4,1% ispitanika je dalo odgovor vezan za istoriju hrišćanstva uopšte ili za istoriju Srpske pravoslavne crkve pojava Isusa Hrista; hrišćanstvo; raskol u hrišćanskoj crkvi; pojava Sv. U tom pogledu prednjačili su muškarci u odnosu na žene, ispitanici od 18 do 44 godina i više ili visoko obrazovani, u Beogradu i Vojvodini. Na pitanje šta je, prema njihovom mišljenju, najznačajniji događaj u istoriji Srbije, samo jedan odsto se izjasnio za delovanje Sv. Save, autokefalnost Srpske crkve i primanje hrišćanstva. Ove odgovore davali su uglavnom građani u uzrastu od 30 do 44 godina, višeg i visokog obrazovanja, i to u gradskim sredinama i Vojvodini. Samo 0,9% ispitanika je dalo odgovor vezan za autokefalnost srpske crkve, primanje hrišćanstva i delovanje Sv. Save, i to na pitanje koji je istorijski događaj po njihovom mišljenju imao najpozitivnije posledice za dalji razvoj Srbije. Najznačajnija ličnost u istoriji sveta po mišljenju 4,9% je Isusu Hrist iza Nikole Tesle i Josipa Broza Tita. Za Isusa Hrista se opredelio podjednak broj muškaraca i žena, procentualno mnogo više ispitanika mlađih uzrasta, tj. Za Svetog Savu se opredelilo 0,4% ispitanika. Nešto više učesnika ankete, 7,9%, smatra da je Sveti Sava najznačajnija ličnost u istoriji Srbije, što je po važnosti daleko ispod Josipa Broza Tita, Karađorđa i Nikole Tesle. Iako je na sahrani patrijarha Pavla 2010. O Nikolaju Velimiroviću je u poslednjih dvadeset i pet godina napisano na desetine knjiga, članaka i eseja; branjene su o njemu doktorske i magistarske teze; izdata su njegova sabrana dela, preštampavane besede u ko zna koliko navrata i u velikim tiražima; njegove mošti su vraćene u Srbiju 1991. Podjednak broj ispitanika izjasnio se na isti način među onima uzrasta do 29 godina i preko 60 godina. Razlika u obrazovanju ovde nije bila preterano ispoljena ali za ovu vrstu odgovora više su se opredeljivali u centralnoj Srbiji i u ruralnim sredinama nego u gradovima. Za rođenje patrijarha Pavla opredelilo se 0,2%, a 0,1% ispitanika opredelio se i za odgovor: smrt patrijarha Pavla! Najveći broj ispitanika je kao odgovor izabrao Vidovdan, ali bilo bi zanimljivo videti da li bi znali zašto. Kod napred navedenih pitanja, na koja su anketirani sami birali odgovore, procenat odgovora vezanih za istoriju hrišćanstva uopšte ili za istoriju Srpske pravoslavne crkve, kretao se između jedan i osam odsto. U tom pogledu prednjačili su muškarci u odnosu na žene, ispitanici od 18 do 44 godine, više ili visoko obrazovani, u gradskim sredinama i Vojvodini. Mogao bi se izvući zaključak da ličnostima i događajima iz istorije hrišćanstva ili istorije Srpske pravoslavne crkve anketirani građani Srbije ne pridaju veliki značaj, tj. Na primer na pitanja šta je po njihovom mišljenju najznačajniji događaj u svetskoj istoriji, od 90 navedenih odgovora, manje od trećine 24% nemaju veze sa političkom ili vojnom istorijom. Kod pitanja šta je po njihovom mišljenju najznačajniji događaj u istoriji Srbije, od 57 odgovora samo četiri nemaju veze sa političkom i vojnom istorijom. Nešto bolji rezultati su kod pitanja ko je po njihovom mišljenju najznačajnija ličnost u istoriji sveta. Od 96 navedenih ličnosti, 42 su iz sveta nauke, religije, književnosti, filozofije, muzike ili filma. Takođe, kod pitanja ko je po njihovom mišljenju najznačajnija ličnost u istoriji Srbije, od 49 ličnosti, 16 je iz domena nauke, religije, književnosti i sporta. Ako se kao tačni odgovori na pitanje koji događaj označava granicu između stare i nove ere prihvate: rođenje Isusa Hrista i pojava Isusa Hrista, onda se može reći da 44,7% anketiranih zna odgovor na pitanje vezano za kalendarsku eru ali i za rođenje Isusa Hrista. Prva godina islamskog kalendara ili prelazak iz jedne u drugu eru za muslimane je godina odlaska proroka Muhameda iz Meke u Medinu 622, što bi se uslovno moglo prihvatiti kao tačan odgovor za pripadnike islamske veroispovesti a takav odgovor u anketi dao je 0,1% ispitanika. Na pitanje kada su Srbi primili hrišćanstvo tačan odgovor je dalo 38,3% anketiranih, pogrešan 39,6% a 22% nije znalo odgovor na ovo pitanje. Tačan odgovor na ovo pitanje znalo je više muškaraca nego žena, više onih u uzrastu od 30 do 60 godina, ali što se obrazovanja tiče, iako je više bilo onih sa višim i visokim obrazovanjem koji su znali odgovor na ovo pitanje, zanimljivo je da je tačan odgovor dao skoro podjednak broj ispitanih i sa nižom ili srednjom školom. Nešto više njih je znalo tačan odgovor u gradskim sredinama, ali znali su ga i na selu u centralnoj Srbiji i Vojvodini. Anketirani građani Srbije u većini ne znaju od koga je dobio krunu prvi srpski kralj Stefan Prvovenčani, njih čak 80%. Među 20% onih koji su znali odgovor da je krunu dobio od pape, bilo je mnogo više onih sa višim i visokim obrazovanjem i to u starosnom uzrastu od 30 do 60 godina i više u gradu nego na selu. Krunisanje Stefana Prvovenčanog je 0,1% anketiranih stavilo i među događaje koje bi trebalo slaviti kao praznik. Većina građana Srbije koji su učestvovali u anketi znala je odgovor na pitanje da li su pravoslavna i katolička crkva nekada bile jedinstvena hrišćanska crkva, čak 75,3%. Među 25% onih koji su dali pogrešan odgovor na ovo pitanje ili ga nisu znali, najviše je bilo onih iznad 60 godina, nižeg obrazovanja, u centralnoj Srbiji i u vangradskim sredinama. Nešto više od polovine ispitanika 57,7% znalo je odgovor na pitanje ko je bio prvi srpski arhiepiskop. Među 42,3% onih koji nisu znali ili su dali pogrešan odgovor najviše je bilo građana iznad 60 godina i onih sa osnovnim i nižim obrazovanjem. Za razliku od prethodnog pitanja, mnogo veći broj anketiranih je znao da je prva srpska Patrijaršija osnovana u Peći, 73,8%, večinom uzrasta od 30 do 40 godina, višeg ili visokog obrazovanja. Preko polovine ispitanika 54,1% je znalo odgovor na pitanje da je seoba Srba sa Kosova 1690. Međutim, samo 12,7% građana je znalo odgovor na pitanje u čijoj crkvenoj nadležnosti je manastir Hilandar a još manje njih samo 4,3% je znalo da Srpska pravoslavna crkva nosi ovakav naziv tek od 20. Visok procenat anketiranih 60% odgovorio je pogrešno ili nije znao odgovor na pitanje da li je pravoslavlje bilo priznato kao posebna vera u okviru Osmanskog Turskog carstva. Takođe, 62,6% ispitanika je odgovorilo da su crkve i manastiri u Srbiji većinom uništeni za vreme Osmanskog carstva, i to bez velikih razlika prema polu, uzrastu i obrazovanju, mada nešto više u centralnoj Srbiji i Vojvodini nego u Beogradu. Da su većinom sačuvani odgovorilo je 31,2% ispitanih, opet bez velikih razlika po polu i starosti, mada u ovom slučaju sa nešto većom razlikom prema stepenu obrazovanja. Vrlo mali procenat anketiranih, samo 7,6%, znao je i da je u Srbiji kneza Miloša bilo više od 100 džamija u Beogradu. Što se tiče istorije drugih vera, anketirani takođe nisu pokazali veliko znanje. Da je Martin Luter bio pokretač protestantizma a ne vođa crnačkog pokreta u SAD kako je odgovorilo 41,8% znalo je svega 29,2% anketiranih, većinom uzrasta od 30 do 44 godine, i to višeg i visokog obrazovanja iz Beograda i gradskih sredina. Ko je bio Martin Luter uglavnom nisu znali građani iznad 60 godina, žene, stanovnici centralne Srbije i sa sela. Na pitanje kada je nastao islam tačan odgovor je dalo 28,7% anketiranih ali je 51,4% znalo odgovor na pitanje ko je osnivač islama, i to mnogo više onih sa višim i visokim obrazovanjem uzrasta od 18 do 44 godine. Kako se naziva vrhovni poglavar muslimana u Srbiji znalo je svega 6,6%. Ako se kao tačan odgovor prihvati i muftija, pa čak i imena pojedinih muftija, broj tačnih odgovora ne prelazi 33%. Pruženi odgovori pokazuju veliku zbunjenost ispitanika u pogledu pravog odgovara na ovo pitanje, što nije ni čudo obzirom na organizaciono stanje muslimana u Srbiji. Muftija je glavni verski organ na području muftiluka. Raspadom SFR Jugoslavije i stvaranjem novih država, nekada jedinstvena Islamska zajednica u Jugoslaviji transformisala se u nekoliko samostalnih islamskih zajednica što je formalizovano promenama Ustava Islamske zajednice u SFRJ 1993. U to vreme svoje samostalne islamske zajednice već su imale BiH, Makedonija i Crna Gora, a Mešihat Islamske zajednice Srbije sa sedištem u Prištini tada je preimenovan u Islamsku zajednicu Kosova čime i formalno prestaje da postoji Starešinstvo IZ za SR Srbiju kao deo Rijaseta SFRJ. Organi IZ na području Sandžaka proglašavaju samostalni Mešihat 1993. Mešihat Islamske zajednice u Srbiji i kasnije se priključuju IZ u BiH. U Srbiji pored toga postoji i samostalna Islamska zajednica Srbije sa sedištem u Beogradu koja ne priznaje odluke donete u Novom Pazaru i Sarajevu u Nišu je 1994. Njeni organi su izabrali za prvog reis-ul-ulemu glavnog imama iz Tutina, a do- 123 Radmila Radić 35,9%, procenio je da danas u Srbiji ima preko 190 džamija. Bolju procenu o broju džamija davali su ispitanici iz centralne Srbije nego oni iz Vojvodine. Na pitanja u kojima se tražilo znanje vezano za versku istoriju, od dvanaest pitanja samo u tri slučaja je broj tačnih odgovora prelazio pedeset odsto u dva slučaja 70%. Samo 14% građana je dalo 51% i više tačnih odgovora na pitanja vezana za religiju u proseku po četiri tačna odgovora na 12 pitanja a 86% znalo je odgovore na manje od polovine postavljenih pitanja. Treba napomenuti da su kod pitanja vezanih za istoriju crkve odgovori bili ponuđeni i da bi rezultati verovatno bili mnogo gori da su pitanja bila otvorenog tipa. Uopšteno govoreći, građani su najmanje tačnih odgovora davali na pitanja koja su se odnosila na ratove 90-ih, Srbe i druge i versku istoriju. Religija - % gra˙ana koji su dali taţan odgovor Da li su pravoslavna i katoliţka crkva nekada bile jedinstvena hrišüanska crkva?
Geography Now! Angola
Nasuprot ovim biološki i moralno posrnulim spodobama, kreiran je krepki lik Srbije, koji s gađenjem i stidom posmatra nakazu pred sobom. Osnivači su bili Francuska, SR Nemačka, Italija, Holandija, Belgija i Luksemburg. Isto je i sa generalnim pristupom skandinavskih zemalja prošlosti i njenim tumačenjima. Odgovori na zadatak navođenja jednog prosvetitelja otkrivaju niz zbunjujućih nepoznanica, iako je prosvetiteljstvo tema koja se obrađuje od osnovne škole. Corovic, Istorija Srba , Nis 1999. Poznati su trikovi s geografskim kartama sveta na kojima se Evropa ne nalazi u centru, a koje izazivaju šok i zbunjenost kod evropskih đaka naviknutih na to da je središnja pozicija uvek njihova. Nerešeno nasleđe ratova iz devedesetih godina predstavlja svakako glavni razlog nemogućnosti postizanja zvaničnog tumačenja prošlosti. Svaki organizovani poredak sećanja počiva na manje ili više osećajnom suprotstavljanju žrtava i dželata u prošlosti. Ovi privredni uspesi doveli su do širenja Zajednice, koja je 1992.
[Stare jebaljke|Vruci sek|Ertske priče]
komentiraj (0) * ispiši * #
