|
||
|
||
|
||
|
16.06.2005., četvrtak
Ono što sam htio napisati, ali je bio potreban prošli post pa ovo pa ono pa evo sad. dio 1.
Da. Nego da ja nastavim ono što sam htio početi.Idem ja, tako, mislim da je bila subota ili nedjelja, sad ova prošla. Bio sam vani, ali ne s frendovima nego sam sam išao. Šetao sam se po gradu i kružio. Nisam ulazio u kafiće. Bilo je toplo i jako puno ljudi je bilo vani. Bio je i neki koncert, neke mlade domaće nade, bilo je par bendova, svirali u centru na pozornici. Malo sam ih slušao i moram priznati da su bili poprilično loši svi. Bili su neki likovi koji su se furali na gotičare neke, svi u crnom, šminka na očima, instrumenti koji vrijede po nekoliko desetaka tisuća kuna, a glazba je bila očajna. Pjevač izvodi neke akrobacije s glasom kojeg uopće nema i svaki drugi ton je fulnio. Bubnjar je samo izvodio neke gluposti i pravio se važan jer ima bubnjeve sa 5 prijelaza i 12 činela. Hvala bogu pa nije ništa od toga udario u vrijeme u koje treba... Basist je izvodio neke solaže koje se nisu ni čule, gitaristi su samo mrdali prstima, ma očaj. Bili su i neki kao punkeri. Heh, naravno, sve je i imidžu. Svi poderani, pijani na stage-u, Che je na majici i veliki privjesak 'A' oko vrata. A glazba je samo bilo neko lupanje i deranje. Nakon tih dvoje sam otišao dalje. Čuo sam kasnije da je netko svirao neki hard rock, ti su bili ok jedini. Tko bi rekao. U biti sam ja skroz kružio okolo po centru, polako se šetao, pa sjeo na klupu, promatrao ljude, promatrao pijane šminkerske bande, onda neke mlade gotičarke u mini suknjicama, poderane, sve u crnom, s votkom u ruci kako se bacaju na onaj očaj od benda. Katastrofa. Samo da nešto razjasnim, nemam ja ništa protiv mladih bendova, treba svirati i truditi se, ali što je previše previše je. Vidi se po njima da sviraju samo zato da budu popularni, i očito pali. Bilo je tu i skuliranih ljudi, ponajprije su to bili parovi. (Jedino su to bili parovi.) I tako u tim svojim šetnjama i promatranjima primjetim ja jednu curu koja je svaki put kad sam ju vidio stajala sama negdje sa strane ili eventualno u prolazu pokraj nje, ali uvijek me je gledala u oči. (i možda u vrat, ali nisam se na to tada obazirao) Malo me podsjetila na Maju. Imala je crnu dugu, ravnu, ali ne baš skroz ravnu kosu s crvenim pramenovima. Bila je obučena u nekom gothic stilu, ali za razliku od onih klinki ona je bar imala stila i znala je to sve sklopiti kako spada. Uglavnom, viđao sam ju par puta tokom večeri. I sad, bilo je negdje oko jedan sat, bilo mi je dosadno i krenuo sam polako kući. I hodam ja i sad rebam skrenuti iza ugla i kako sam skrenuo tako se sudarm s njom. Ona je išla u suprotnom smjeru. I sad ono, naravno, ispričam se, pitam ju jel sve u redu, vamo-tamo i to sve. I sad već ja htio krenuti, ali vidim da me tako čudno gleda. Pravo u oči, kao da me poznaje. Jedan dio mene koji je bio paranoičan je pomislio kako mi sad čita misli. Drugi dio je to odbacio, ali oba djela su se složila da valja prekinuti ovu neugodnu situaciju. I kažem ja njoj kako sam ju vidio par puta, bila je sama i bla bla, tak se mi malo raspričamo. I stajali tamo neko vrijeme, malo pričali, i prođe auto pokraj nas neki, jako je glasan bio i projurio je. Naravno, policije nije bilo. Uglavnom, ona se okrene za autom, a ja iskoristim priliku da pogledam privjesak što ima oko vrata, bilo mi je glupo gledati u njega dok ona gleda u mene da ne pomisli da joj buljim u grudi1. I pogledam ga i primjetim da se uopće ne mrda. Pogledam ju u lice, taman se okrenula natrag. Reko, možda je zadržala zrak ili tako nešto. I tako pričamo mi još malo, ali opet ja primjetim da se ništa ne mrda. I zastanemo mi tako na neko vrijeme, ja gledam u nju, ona u mene, kad odjednom, poljubi me. Kako sam ja stajao leđima do zida, nabije se na mene i jel... ono... A ja, jebi ga, nit sam mogao, a nit sam htio to prekinuti pa sam to prihvatio kao nešto pozitivno. I tako, nakon par minuta, prestanemo i ona se odmakne. "Ne dišeš." rekoh joj. ___________________________________________________________________________ 1 - čitaj: sise
- 11:51 -
Komentiraj (4) -
Link Posta
|
|
|
14.06.2005., utorak
Da
E, moram vam, mojim vjernim prijateljima, nešto priznati. Nisam već par dana ništa napisao na blog.Danas mi se dogodilo nešto čudno, ali prvo vam moram ispričati nešto prije tako da shvatite o čemu se radi. Daklem, ovako: Ispričat ću vam jednu zanimljivu zgodu isto iz mog djetinjstva. Tada sam još bio s Majom i sve je bilo savršeno. Bio sam dobar u školi, odličan, dapače, ona također, a ljubav između nas je svakim danom bivala sve veća. Bilo je ljeto i moji roditelji su bili na moru, ali ja sam ostao kod kuće, nisam mogao zamisliti da budem bez Maje tjedan dana. Njeni roditelji su joj dopustili da bude par dana kod mene. Bili smo sami cijelo vrijeme. Bilo je.... hmm... To sada nije bitno. Ali zadnji dan kad je bila, navečer smo bili vani i bilo nam je po običaju odlično. Došlo je vrijeme da idemo kući i, naravno, otpratio sam ju do njene kuće, a kako je već bilo kasno jako nisam ulazio nego smo se samo na vratima pozdravili i krenuo sam kući. Hodao sam polako, tužan što moram spavati sam, ali sretan jednostavno zbog toga što mi je tada bilo drago što sam živ. I tako, hodam ja polako, gledam u pod i razmisljam, i malo skrenem s puta u biti u jednu malu uličicu. Skužim gdje sam i nastavim dalje, gledajući oko sebe s malim naprezanjem jer je bio mrak. I hodam i čujem kako netko šuška negdje. Pomislim možda je mačka neka ili pas ili nešto, ali nije, baš se glasno čuje, pas bi morao biti poprilično velik da proizvede takav zvuk. Izvadim ključeve na kojima sam imao mali privjesak, jednu bateriju malu, i osvjetlim malo i skužim da je to neki čovjek, malo se mrda, trza, u biti. Pogledam ja malo bolje i vidim da je sav krvav. Sad jebemu, moram nešto napraviti, ne mogu ga tako ostaviti. Pokušam ga nešto pitati, ali ne odgovara. Polako ja njega nekako na jedvite jade malo izvučem, i, reko, blizu mi je kuća, idem ga odvući do tamo pa nazvati hitnu ili nešto. I Nekako ja njega vukao možda i sat vremena, ko bi znao... (umjesto da sam otišao u kuću i nazvao hitnu pa se vratio) Uglavnom, ispostavilo se da je ovako bilo i bolje. Uvučem ja njega nekako u kuću i uspijem ga prebaciti na krevet. Iskreno, više sam ga ja putem izudarao nego što je bio izudaran. Uglavnom, vidim ja da ima neku veliku ranu s malo lijevo od srca (s moje perspektive), Pogledam ja malo bolje, a ono rana od metka. Skužim ja da on ne diše i poslušam srce i provjerim puls, a ono nema ništa. Gledam ja, koji kurac sad...? A vidim mrda se. Pomislim, možda su živci ili nešto, ali nije, jebemu, izgleda kao da je u nesvijesti, kao da sanja nešto, baš se miče. Više mi nije ništa bilo jasno. Gledam oko sebe... pa valjda ne sanjam... Kad vidim, ovaj se trzna i orvori oči. Vidi mene i naglo se ustane. Ja stao i gledam... Vidim nema čovjek snage, sav blijed, jedva stoji. Idem ja uzet telefon, kaže on da ne zovem hitnu. Ja se vratim u prijašnji položaj. Stajali mi tako neko vrijeme i pitam ja što je bilo, ovo ono, i tak mi malo pričamo, i skužim ja da ima čudne zube. Uglavnom, da skratim taj razgovor, kaže on meni da je vampir. Ja stao i gledam, ne znam kako da reagiram. Ali ipak, ne diše, srce ne radi, zubi, sve te rane, a živ je, i ne boli ga ništa... Nešto mi je govorilo da je rekao istinu. I kaže mi što je bilo, da nije nekoliko dana ništa popio (pojeo, kako god...) i krenuo u lov i traži neke razbojnike i budale i naleti na neku bandu od pet likova. Naravno, bili malo pijani i to sve. I htjeli oni njega istuć, ali ih on počeo razbacivat, iako je bio slab, ipak, bio je poprilično jači od njih. No, jedan je imao pištolj i pogodio ga je. Nakon toga su ga još dobro išutali i pobjegli. I tako je tamo ležao i ja ga našao. I vidim, počeo se rušit, ne može gledati više. Pita on mene jel može popit malo moje krvi, samo malo, da se oporavi da može u lov. Pitam ja kao jel neće to mene pretvoriti u vampira, jebi ga, ima toliko raličitih priča o njima i verzija, ne znaš više koja je prava. Kaže on kao ne, moram popiti njegove krvi. A svakako me ne bi pretvorio jer sam premlad bio. Kažem ja da može, jebi ga, što da sam rekao...? Kaže da će me hipnotizirati da me ne boli ništa. I hipnotizira on mene i počne piti (iz ruke, nije htio vrat) i ja stvarno ništa ne osjetim. I napije se on malo, meni još uvijek dobro, i prestane i donese vina i neki sendvič iz frižidera i pojedem ja to i popijem, došo k sebi. Kaže on da me ruka neće boljeti, da neću osjetiti bol dok ne zaraste. Reko dobro je. I mi tak ostali i zapričali se i ostali cijelu noć budni i pričali mi skroz, ja njemu pričao o svom životu, većim dijelom on meni o svom i tako. I mi se totalno sprijateljili, al već jutro skoro došlo i morao je ići. I baš mi bio bed rastati se, ali morao je no rekao je da ćemo se još vidjeti.
- 02:33 -
Komentiraj (3) -
Link Posta
|
|
|
05.06.2005., nedjelja
Thadik, na obroncima planine Ekchil'onmera.
Radi se o jednoj maloj pokrajini u Indiji u kojoj sam bio.Tamo ima jedan safari pa sam s roditeljima išao. Ljudi su bili vrlo nepovjerljivi prema strancima jer su na jednoj ekskurziji učenici otvorili vrata ograde i životinje su pobjegle, a dok su ih svi stanovnici pokušavali pohvatati i zatvoriti, učenici su pokrali nekoliko trgovina. Najviše štete je pretrpjela lokalna trgovina software-om, naime ukradeno je na stotine instalacijskih CD-a (originala, naravno) raznih operativnih sustava i programa. Najviše su se krali LINUX distribucije jer su one najskuplje bile. Učenici su očito mislili da će ih uspjeti dobro prodati ovdje... Ah, ironije... Nego, da se vratim na temu, dakle, naš doček je bio poprilično hladan od strane domaćina. Pri izlasku iz aerodroma polili su nas vodom. Rečeno je da je bilo slučajno, ali nije bilo. Sigurno. Otišli smo do hotela gdje smo morali platiti 400 zlatnika za eventualnu štetu koju ćemo počiniti. Sad, to postoji u raznim hotelima, ali cijena nije baš tako visoka. No, otac je platio, s obzirom da je ovaj hotel bio poprilično skup, ali je zato morao davati i odlične usluge. Jedini problem je bio to što je hotel bio očajan i to što te novce nismo dobili natrag... Prespavali smo u tvrdim, bez-plahtnim i bez-jastučnim krevetima, i ujutro se rano, izgriženi od komarica, ustali. Polazak je bio ispred hotela, po nas je došao neki Jeep, iako je izgledao više kao konzerva od sardina na točkovima. Vozio je sporo i puno je skakao. Možda zbog kamenja na cesti, samo nebo zna. Uglavnom, krenuli smo u safari. Gledali smo životinje, slikali ih, promatrali ih sakriveni, sve je išlo kao po loju, ali tada je šofer dobio dojavu da se jedan Jeep zaglavio višlje u planinama. Ovaj, nas je htio vratiti, ali mu moj otac to nije dopustio rekavši da smo mi spremni pomoći i da nema vremena vraćati se sada. Krenuli smo u planine. Što smo išli više, bilo je hladnije. Malo višlje je počela i kiša padati i to poprilično snažno. Našli smo ostatke Jeepa onog njihovog, sada je trebalo poći u potragu. U blizini je bila špilja jedna i gorila je vatra unutra, tako smo ju i pronašli. Kad smo uletjeli unutra, stao sam kao pokošen. Unutra je ležala, valjda u nesvijesti, Majina majka i šofer. Njihov. Dva šofera su nešto razmijenili na svom jeziku, koji je bio mješavinasvih mogućih jezika iz okolice, nešto slično kao kad bi pomiješali portugalski i nizozemski s primjesama bušmanskog dijalekta, onog pucketanja i slično. Zapravo toga nije bilo, ali na to me je podsjećalo. Naš šofer nam je rekao da je Maja oteta od strane krivolovaca i da ju je njen otac, unatoč šoferovom nastojanju da ga zaustavi, otišao u potragu. On je ostao uz Majinu majku koja je pala u nesvijest. Moj otac se odmah ponudio za potragu jer je u međuvremenu radio u vojsci. Dogovor je bio da naš šofer i moj otac odu u potragu za njom čim svane. Sada je kiša ne planirala prestati, a bližila se noć. Svi su legli spavati, ali ja nisam mogao čekati. Prvom prilikom sam ugrabio jedan nož i pobjegao van, u potragu. Hodao sam polako, bio je već mrak. Kiša je padala i vidljivost je bila slaba. Nisam se mogao osloniti niti na sluh niti na vid. Išao sam prema osjećaju. Kad se udarim negdje, idem na drugu stranu. Hodao sam već više od dva sata. Koliko sam znao, možda sam se skroz vrtio u krug, nisam niti sam znao. Najednom sam se poskliznuo i skotrljao niz neku liticu i pao u visoku travu. Nož mi je ispao, ali je pao pokraj mene. Skoro se zabio u mene. Mislim da sam tada pao u nesvijest. Ne znam koliko dugo, kad sam se probudio sve se činilo isto. Uglavnom, ustao sam se s bolovima u plućima. Porezao sam se iznad oka, malo po lijevoj ruci i tresao sam se od groznice. Ništa nisam vidio, hodao sam samo ravno. Odjednom sam ugledao neku slabu vatru. Sve je bilo uzaludno, vratio sam se odakle sam počeo. Ali već sam bio premoren, odlučio sam ipak ući i ugrijati se malo. Ušao sam, ali nije bilo nikoga. Vatra je bila slaba pa sam ubacio još nešto grančica što su bile pripremljene pokraj. Prošetao sam se po špilji i primjetio da to nije bila ona ista špilja. Začio sam neko mumljanje. Okrenuo sam se i vidio kako se nešto miče na tlu. Približio sam se i upalio upaljač kojeg mi je Siniša kupio za prošli rođendan. Bila je to Maja. Ležala je zavezanih ruku i nogu i s povezom preko usta. Odmah sam ju odvezao i pomogao joj da ustane. Prepoznala me je i zahvalila mi što sam Ju opet spasio. Ali u tom trenutku sam se ja stvarno onesvijestio. Probudio sam se malo kasnije, smrzavao sam se. Vatra je još gorjela što znači da nisam dugo spavao. Maja je sjedila pokraj mene stavljala mi obloge na čelo. Imao sam gadnu temperaturu. Došao sam malo k sebi i upitao ju što se dogodilo. Rekla je da su ju oteli i doveli ovamo i zavezali. Ubrzo nakon toga je uletio njen otac i potukao se s dvojicom (toliko ih je bilo) otmičara i sva trojica su se strovalili niz liticu u jezero dolje. Promijenio sam temu kako ne bi morala misliti na to. Pričali smo malo o svemu, o školi i tako. Moje stanje se pogoršavalo, sve više sam se smrzavao, a kiša nije prestajala. Vatra neće još dugo potrajati jer je vani sve mokro i nije se mogla održati. Počela je smišljati načine kako da me zagrije. Sjećam se točno njenih riječi: "Samo je jedan način da se ugrijemo..." Nakon toga smo se grijali nekoliko sati. Bilo nam je to prvi put. Odjednom sam dobio malo snage i odradio svoj dio posla (pod tim mislim na to da i ja nju zagrijem jer je i njoj bilo hladno) odlično. Tog trenutka je to postao najbolji događaj u mom životu. Ne smijem reći koliko smo tada imali godina. Ujutro smo se probudili i meni je bilo dobro. Ustali smo se i krenuli natrag. Naišli smo na čuvara i mog oca i vratili smo se natrag u špilju. Majke su bile presretne što nas vide. Krenuli smo natrag. Pri povratku smo sreli Majinog oca i dvojicu otmičara kako sjede na drvetu oko kojeg su ležala tri tigra. Naime, puške su izgubili u vodi i nisu se mogli obraniti pa su se popeli gore. Mi smo otjerali tigrove, uhapsili zločince i vratili se svi natrag. Cijeli dan smo se odmarali i dobili gomilu software-a za hrabrost i nagrada i svega. Rekli su da smo dobrodošli kad god poželimo. Iduće jutro smo išli natrag. Maja i ja smo sjedili zajedno u avionu. Čak smo i na WC išli zajedno... =)
- 20:03 -
Komentiraj (5) -
Link Posta
|
|
|
03.06.2005., petak
Dalje...
Nakon svih tih stvari što su se dogodile, nisam izlazio iz kuće. Novu godinu sam prespavao. Počela je škola opet. Ocijena još nije bilo jer je bio početak. Skroz sam bio u učionici, nisam više izlazio, ali sam nekad, iako sam zadnji dolazio u skolu, a prvi odlazio, kako *nikog* ne bih morao vidjeti, često se znalo dogoditi da ih vidim. Saznao sam i tko je on. Išao je u šesti razred. Ime me nije zanimalo, ali sam ga znao.Počele su padati i prve ocijene. Bile su loše. Poprilično. Bližilo se valentinovo. Bio sam u totalnoj komi. I tako, provlačilo se to sve, došlo je Valentinovo. Bilo smo na nastavi i zvonilo je za kraj sata. Imali smo vjeronauk pa smo morali promijeniti učionicu. Prolazio sam pokraj stepenica (stuba) i kad sam pogledao dolje vidio sam njih dvoje kako razgovaraju. Ona je držala ružu, očito ju Joj je on dao. Ali nešto je bilo čudno, nisam slušao što su pričali, ali mi se taj razgovor nije činio baš prigodan za valentinovo. Svađali su se. Ona je bacila ružu na pod i htjela otići, on Ju je povukao za ruku i okrenuo Ju. Ja sam se stresao iako bih trebao biti presretan što su se posvađali, nisam bio. Ona ga je odgurnula, a on ju je ošamario. U meni je nešto puklo. Samo sam spustio torbu na pod i zaletio se i preskocio skoro cijele stepenice. Skočio sam pokraj njega, uhvatio ga za ruku i u naletu, u okretu ga bacio na pola hodnika. Odmah sam se zaletio do njega, i kako je imao Jeans jaknu (jednom sam čuo izraz 'riflana jakna', hehe) i bila je otkopčana, uhvatio sam ga i podigao i bacio na stol. Rekao sam nešto tipa da ako ju još jednom samo krivo pogleda, da ću ga razapeti. Iz nekog izopačenog razloga svi su povjerovali.... On je, kao i svi ostali, ostao šokiran jer sam ja bio samo treći razred. Vratio sam se do Maje, podigao onaj cvijet i pružio joj ga i pitao je li dobro. Rekla je da je. Otišao sam...
- 16:14 -
Komentiraj (11) -
Link Posta
|
|
|
02.06.2005., četvrtak
heh, isprva zaboravih napisati naslov... neka bude 'Nastavak'
hmm.... već pomislih da nitko nista ne komentira....oh, whatever, pišem dalje. samo što ću se malo vremenski vratiti da vas bolje uvedem u dio koji ide. Bila je jesen. Zajedno s proljećem, ljetom i zimom, moje najdraže godišnje doba. Vani je još bilo toplo i stabilno vrijeme, nije bilo kao danas, naglih promjena. Tu i tamo je znala pasti lagana kišica. Lišće je već požutjelo i posmeđilo (hm...) i počelo je lagano opadati. Često sam se šetao parkom i gledao druge razne zaljubljene parove kako se drže za ruke i sjede na klupicama i maze se. U to vrijeme se, za razliku od danas, nije se moglo navečer naći kako u parku na klupi neki par obavlja određene radnje... Nekad davno, ljubav je bila ljubav, a ne sex. Uglavnom, gledao sam druge i zavidio im. Saznao sam da se neke dvije djevojčice zanimaju za mene. Nisam reagirao. Ja sam htio samo jednu. Dani su prolazili, a ja sam svakog dana sam šetao parkom. Dani su prolazili, a ja sam svakog dana šetao... aha... Pao je i prvi snijeg. Tog dana je u školi bio veliki odmor. Mislim, veliki odmor je bio svaki dan, ali smo mi tog dana bili vani na velikom odmoru (mislim, bili smo mi češće vani na odmoru) ali tog dana, dok smo bili vani, za vrijeme velikog odmora, počeo je padati snijeg. I to užasno jako. Padalo je tako jako da su neki mislili da se nešto događa, ne sjećam se točno što, ali spominjali su sudnji dan i slične stvari. Ja sam u to vrijeme sjedio na klupici vani s prijateljima i tu i tamo, diskretno, pogledavao Maju. Da, zvala se Maja. Vidio sam Joj osmjeh na licu dok je gledala prema nebu. Prijateljice iz razreda su Ju zvale da pođu unutra, ali Ona je samo stajala na snijegu lagano raširenih ruku gledajući u nebo. Zatvorenih očiju, naravno. I dalje sam se znao navečer šetati. Po noći sam gledao u crveno nebo, i kako je svijetlo vani bilo. Učinio bih bio sve samo za jednu minutu da sam mogao biti s Njom. Ali ne bih učinio ništa. Htio sam da, ako se već zaljubi u mene, da to bude potpuno prirodno i da to Ona želi, a ne da počnemo neku vezu preko prijatelja i slično. Tužan bi se svake večeri vraćao kući i zaspao sa suzama u očima. Završilo je prvo polugodište i počelo je ferje. Bližio se Božić. Tada sam još bio jako euforičan u vezi svega toga, zapravo bio bih. Sada sam samo molio Boga za jedan jedini poklon. Bilo je organizirano ići na polnoćku sa školom, kao u sklopu ne znam čega, uglavnom, išli su učenici, dosta njih, navečer, baš na pravu, ne onu u šest. Dogovorio sam se sa Sinišom i otišli smo zajedno. Od tog silnog stajanja su me boljela leđa, jedva sam disao, pa sam odlučio otići van na zrak. Siniša je išao iza mene. Došli smo do vrata, otvorili ih i izišli van. Primjetio sam nešto desno ispod velikog drveta. Bile su to neke dvije osobe, zagrljene. Bio je to jedan dječak iz šestog razreda, stajao je sa curom. Stajao je s Majom. Bilo je neopisivo to što sam osjetio. Krv mi je udarila u glavu i nisam ništa vidio. Gotovo sam se srušio, bar mi se tako činilo. Pogled mi se ljuljao i nisam mogao disati. Tada sam shvatio... Tada sam shvatio da Bog ne postoji... HAHAHA, šalim se, nisam. Nego, tada sam shvatio... Tada sam shvatio da je bilo krivo to što nosim ime Isus i što sam iskorištavao mogućnosti koje mi je to ime omogućavalo. Tada sam shvatio da me je Bog kaznio... HAHAHA, nije ni to bilo, Bog ne kažnjava... Nego, sada ozbiljno, tada sam shvatio... Ma nisam ništa shvatio, nisam ni znao gdje sam. Siniša me je uhvatio za kragnu ili šal (što vam je lakše za povjerovati) i uvukao me natrag u crkvu. Tako mi je bar bio rekao kasnije, ja se, naime, ničega ne sjećam. Znam samo da sam se drugi dan probudio u isto vrijeme kada sam bhu vidio, samo dvanaest sati kasnije. Zapravo, da budem ispravniji, u JEDNAKO (a ne ISTO) vrijeme. Odlučio sam promjeniti ime. Odlučio sam da ću se od sada zvati Daniel.
- 16:07 -
Komentiraj (4) -
Link Posta
|
|
|
|
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Hide Calendar | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Show Calendar | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Hide Comment Box | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Show Comment Box | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Comments (on/off) | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Comments (on/off) | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
"Bog je mrtav." |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||